Tako blizu, a tako daleko - Kosovo i Metohija u 2010.

Cilj Prištine je da Srbe južno od Ibra potpuno izoluje, odseče od centralnog dela Srbije i završi svoj prljavi posao iseljavanja – Goran Bogdanović

Srbi na Kosovu ne bi mogli da sastave tri meseca ukoliko bi pomoć iz Srbije izostala – Oliver Ivanović

Ulazak u insititucije ne znači asimilaciju, već upravo borbu protiv nje... Mi ćemo nestati ako ne pronađemo način da se integrišemo, uz očuvanje identiteta – Rada Trajković

Moglo bi se reći da se, kada je reč o Kosovu, izreka Tako blizu a tako daleko podjednako dobro odnosi i na Srbe i na Albance (na albanskom ova izreka otprilike glasi: sa afër, aq larg). Kontekst je, međutim, potpuno drugačiji. Kosovo je za Srbiju tako blizu („Kosmet je bio i ostaće sastavni deo Srbije“ – Vuk Jeremić), a faktički je trenutno najdalje od leta 1999. godine. Ovome je doprinelo nekoliko stvari, a najvažnije je savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde UN (MSP) izneto u julu 2010. godine, prema kome „međunarodno pravo u načelu ne zabranjuje jednostrane deklaracije o nezavisnosti, ne ulazeći u pitanje da li takve deklaracije zatim proizvode državnost“ (Večernje novosti, 23. 7. 2010).[1] Iako je Vlada Srbije ispravno zaključila da MSP „nije odgovorio na suštinsko pitanje legalnosti prava na secesiju kosovskih Albanca“, kao i da „nije legalizovao etnički motivisan pokušaj otcepljenja Kosova i Metohije“ (V.novosti, 24.07.2010.), predsednik Srbije Boris Tadić iskreno je ocenio odluku Suda kao tešku za Srbiju, a šef srpskog pravnog tima Dušan Bataković kao pravni neuspeh za Srbiju. Podsetimo se da je Vuk Jeremić na početku prošle godine izjavio kako očekuje „da će odluka biti u skladu sa međunarodnim pravom, tj. bliska izloženim stavovima Srbije“, a na pitanje novinara: „Šta ako izgubimo?“, ministar Jeremić samouvereno je odgovorio: „Nećemo izgubiti!“ (Pres magazin, 3. 1. 2010).

Sada sve zavisi od odnosa snaga, a dalje lobiranje Srbije protiv kosovske nezavisnosti nema više snagu kao pre odluke Međunarodnog suda pravde.  

Pomalo čudno delovao je, međutim,  zaključak D. Batakovića da bi MSP „svakako, i da je pitanje bilo drugačije, reagovao u skladu sa odnosom političkih snaga u svetu u kome živimo, jer mišljenje tog suda ne reflektuje pravnu, objektivnu i od političkih uticaja nezavisnu odluku“ (Tanjug, 24. 7. 2010). Srbija je izgubila pravnu bitku za Kosovo, a upravo je međunarodno pravo bilo jedan od stubova kosovske politike Beograda, posebno od 2004. godine i prve Koštuničine vlade. Iako zapravo nije, mišljenje Međunarodnog suda pravde UN shvaćeno je kao pobeda kosovskih Albanaca u prilog nezavisnosti Kosova. Da li to znači da je srpska strana, u stvari, znala kakva će odluka biti doneta (sem Vuka Jeremića?), ali je htela da stvari istera na čistac i iscrpi pravne mogućnosti u borbi za Kosovo, ili je pak mislila da će uspeti da u lobiranju protiv kosovske nezavisnosti pobedi SAD? Sudeći po još jednoj izjavi Dušana Batakovića koja će ovde biti navedena, a isti stav izneo je i jedan Vladin zvaničnik, izgleda da je pozadina bila drugačija. „Ovo što smo mi uradili tokom ove dve godine jeste da smo sprečili dalja priznavanja Kosova, da to nije bilo uzalud i da je borba za teritorijalni integritet nastavljena“, izjavio je ambasador Bataković (Tanjug,24.07.2010.). Šef Kancelarije Vlade Srbije za saradnju sa medijima Milivoje Mihajlović, odličan poznavalac kosovskog pitanja, nekoliko dana kasnije objasnio je: „Tražili smo savetodavno mišljenje da bismo dobili predah u diplomatskoj akciji, da se spreči priznanje nezavisnosti Kosova“(Politika, 26. 7. 2010). Ukoliko je to bio primarni cilj, on je, u suštini, ostvaren. Od 8. oktobra 2008. godine kada su UN, na inicijativu Srbije, usvojile rezoluciju kojom se od MSP traži savetodavno mišljenje Kosovo je priznalo 25 država – od poznatijih samo Saudijska Arabija, Jordan i Novi Zeland, ali i susedi Crna Gora i Makedonija. Vreme je, dakle, da kažemo, kupljeno. Štaviše, posle odluke MSP nije usledio talas priznanja koji se očekivao, što je u kosovskoj vladi, uostalom, ocenjeno kao neuspeh. Kosovo je od jula 2010. priznalo 9 država.[2] Sa druge strane, mogućnosti za dalju međunarodnopravnu bitku su, kako stvari stoje, za srpsku stranu iscrpljene. Sada sve zavisi od odnosa snaga, a dalje lobiranje Srbije protiv kosovske nezavisnosti nema više snagu kao pre odluke Međunarodnog suda pravde. Na to ukazuje i sudbina teksta prvobitne rezolucije koju je Srbija podnela Generalnoj skupštini UN krajem jula, a od koje je odustala pod pritiskom EU. U izmenjenoj rezoluciji koja je usaglašena sa EU i koja je u septembru usvojena u UN, izbačene su konstatacije o jednostranoj secesiji kao neprihvatljivom načinu za rešavanje teritorijalnih pitanja i dijalogu kao pronalaženju prihvatljivog rešenja za sva otvorena pitanja. Kompromisna formulacija glasila je da se „pozdravlja spremnost Evropske unije da olakša proces dijaloga između strana“ koji bi „sam po sebi bio faktor mira, bezbednosti i stabilnosti u regionu“ sa ciljem „da unapredi saradnju, ostvari napredak na putu ka Evropskoj uniji i poboljša živote ljudi“.

No, šta god da bude sa Tačijem, teško da postoji na Kosovu albanski političar koji bi pristao da sa Srbijom pregovara (vodi dijalog) o statusu Kosova i Metohije, a to je ono za šta je Beograd suštinski zainteresovan.

Vlastima u Beogradu je posle ovakve rezolucije, koju je londonski Gardijan nazvao primerom „konstruktivne dvosmislenosti“, i nepovoljne odluke MSP ostavljeno koliko-toliko manevarskog prostora pošto je odlučeno da dijaloga između dveju strana ipak bude.[3] Koje će biti teme dijaloga i kada će početi za sada je potpuno neizvesno zbog još uvek nezavršenih izbora na Kosovu i optužbi iz izveštaja Dika Martija iz Saveta Evrope na račun lidera najmoćnije stranke na Kosovu i premijera u ostavci Hašima Tačija za trgovinu ljudskim organima otetih Srba tokom i posle rata. No, šta god da bude sa Tačijem, teško da postoji na Kosovu albanski političar koji bi pristao da sa Srbijom pregovara (vodi dijalog) o statusu Kosova i Metohije, a to je ono za šta je Beograd suštinski zainteresovan. No, ako je odlukom o dijalogu opet kupljeno malo vremena (šta god to značilo), za povratak Srba na Kosovo vreme kao da je skoro iscurilo.  

Tokom 2010. godine, na Kosovo i Metohiju vratilo se 610 raseljenih lica izneo je na konferenciji Unije izbeglih i raseljenih lica pomoćnik ministra za Kosovo i Metohiju Branislav Ristić (Tanjug, 8.12.2010.). Drugačiji su podaci koji se mogu naći u decembarskom Informatoru Ministarstva za Kosovu i Metohiju. Na Kosovo i Metohiju je u 2009. godini registrovan 631 povratnik, a u 2010. godini 393 povratnika (str. 20 i 21). Dakle, prema Informatoru, u poslednje dve godine vratilo se 1024 lica. Nije poznato koliko se Srba i nealbanaca iselilo u istom periodu, ali o trendu govori izjava predstavnice Unije izbeglih i raseljenih lica Slavice Milunović (na istom skupu na kome je bio i pomoćnik ministra Ristić) da se u poslednjih 11 godina broj raseljenih lica sa Kosova povećao, dok se broj povratnika smanjio, posebno nakon proglašenja nezavisnosti Kosova. Ukoliko je osnovni kriterijum uspešnosti srpske kosovske politike povratak odnosno broj Srba (i nealbanca) koji žive na Kosovu i Metohiji, a trebalo bi da jeste, onda je ta politika krajnje neuspešna.[4] Ne zna se, zapravo, ni koliko Srba živi na Kosovu. U februaru 2008. godine Milivoje Mihajlović izneo je podatak o 120 hiljada Srba (Kažiprst Radio B92, 20.02.2008.), a Rada Trajković govori o „136 hiljada, maksimalno, Srba koji žive na prostoru Kosova i Metohije” (Poligraf TV B92, 26.02.2008.). Nameće se pitanje čime će Srbija polagati svoje pravo na Kosovo ukoliko tamo ima sve manje Srba. Istorija i duhovnost su u realnoj politici od slabe pomoći, kao i, kako se pokazalo, međunarodno pravo, koliko god to nepravedno zvučalo.  

Da li opstanku Srba na Kosovu i Metohiji mogu pridoneti srpske opštine (Gračanica, Štrpce, Ranilug, Klokot i Parteš) koje su formirale kosovske vlasti na osnovu Ahtisarijevog plana i međunarodnih obaveza?[5] Za odgovor je još rano, ali u nekim od tih opština (Gračanicu na primer) izvestan pomak nabolje jeste učinjen. Ovo šta sada pokušava da uradi gračanička samouprava, da u Gračanici napravi urbano jezgro, začetak prvog srpskog grada južno od Ibra, srpske vlasti nisu uradile svih proteklih godina. I ministar u srpskoj vladi Rasim Ljajić, izražavajući sumnju da se novac (500 miliona evra godišnje) koji Srbija izdvaja za Kosovo troši na „najbolji i najkonkretniji način“, izjavio je i da se ne sme dozvoliti „da kosovske institucije grade više kuća za povratnike nego što mi gradimo“(V.novosti, 9.05.2010.). Izgleda da je na terenu najveći problem na ličnom planu između predstavnika vlasti u tim opštinama i opštinama koje postoje u sistemu lokalne samouprave Srbije. Umesto da zajednički rade na dobrobit Srba koji žive na Kosovu, oni jedni druge doživljavaju kao konkurenciju.

Nameće se pitanje čime će Srbija polagati svoje pravo na Kosovo ukoliko tamo ima sve manje Srba. Istorija i duhovnost su u realnoj politici od slabe pomoći, kao i, kako se pokazalo, međunarodno pravo, koliko god to nepravedno zvučalo.  

Poseban značaj dobiće problem koji tinja od kada je Kosovo stavljeno pod protektorat UN: sarađivati ili ne sa kosovskim vlastima. Pristalica saradnje sa kosovskim ustanovama Rada Trajković definisala ga je na sledeći način: „ulazak u institucije ne znači asimilaciju, već upravo borbu protiv nje... mi ćemo nestati ako ne pronađemo način da se integrišemo, uz očuvanje identiteta“ (Politika, 9. 8. 2010). I Slobodan Petrović, lider Samostalne liberalne stranke (najmoćnije srpske stranke u kosovskom parlamentu, koja ima dva ministra u Tačijevoj vladi, vlada u četiri opštine na Kosovu i osvojila je najviše glasova od srpskih stranaka na kosovskim izborima u decembru 2010. godine), učešće u radu kosovskih institucija opravdava poboljšanjem položaja Srba: „O statusu Kosova mi ne možemo da odlučujemo, ali možemo o putevima, zapošljavanju, infrastrukturi“ (Večernje novosti, 15. 12. 2010).[6] Petrović se inače pohvalio da je tokom trogodišnjeg učešća SLS u Vladi Kosova zaposleno 500 Srba i izgrađeno 200 stanova za Srbe. I generalni sekretar ove stranke Petar Miletić, koga je u julu iz vatrenog oružja ranila nepoznata osoba ispred zgrade u kojoj živi u K.Mitrovici, objasnio je da Srbi koji žive južno od Ibra „ne mogu da funkcionišu normalno ukoliko ne učestvuju u kosovskim institucijama”(www.enovosti.info, 13.12.2010.). Navedeni stavovi koliko god bili neprihvatljivi severno od Ibra postaju realnost za Srbe koji žive u većinskom albanskom okruženju. Ali, Rada Trajković je otišla i korak dalje. I sama nazivajući svoje mišljenje kao jeres kazala je sledeće: „Naš opstanak ispod Ibra duboko je vezan za rešavanje institucionalnog statusa severa Kosova. Ukoliko sever Kosova ne bude imao nijedan vid institucionalnih veza sa Prištinom, što je suštinski podela, dugoročno, Albanci nemaju motiv da tolerišu „Ahtisarija“. Oni će učiniti takvu presiju nad nama da ćemo sigurno nestati. Oni će očistiti prostor ispod Ibra“ (Politika, 9. 8. 2010). Ministar za Kosovo i Metohiju Goran Bogdanović, koji je i predsednik Pokrajinskog odbora DS, takođe, tvrdi kako je cilj Prištine „da Srbe južno od Ibra potpuno izoluje, odseče od centralnog dela Srbije, a onda u stvorenoj atmosferi nesigurnosti i straha završi svoj prljavi posao iseljavanja“ (Jedinstvo, 24. 5. 2010). Bogdanović, doduše, ne povezuje opstanak Srba sa povezivanjem severa Kosova sa Prištinom, ali šta ako je u Rada Trajković u pravu? Naročito imajući u vidu reči DŽerarda Galučija, bivšeg šefa UNMIK-a za sever Kosova, o tome kako „u suštini borba oko Kosova postaje borba oko toga ko će dobiti sever“ (Politika, 21. 7. 2010). Imaju li plan srpske vlasti za ovakav razvoj događaja? Zahvaljujući Vikiliksu, nešto smo saznali. Ambasada SAD u Beogradu izvestila je, naime, Vašington (prema londonskom Gardijanu koji je objavio diplomatsku prepisku sa Vikiliksovog sajta) kako je Jovan Ratković, spoljnopolitički savetnik predsednika Tadića, američkoj ambasadorki u Beogradu rekao da Srbi na severu Kosova „nisu nikada živeli sa Albancima i neće prihvatiti vlast Prištine“ (Politika, 11. 12. 2010). U svakom slučaju, sever Kosova je problem koji tek čeka na svoje rešanje, sa svim posledicama koje će uslediti. U kojoj se meri, u tom smislu, može verovati ministru Bogdanoviću da će srpske vlasti „učiniti sve što je u našoj moći da sprečimo i predupredimo nasilničko ponašanje Prištine“? (Jedinstvo, 24. 5. 2010).

Poseban značaj dobiće problem koji tinja od kada je Kosovo stavljeno pod protektorat UN: sarađivati ili ne sa kosovskim vlastima. Pristalica saradnje sa kosovskim ustanovama Rada Trajković definisala ga je na sledeći način: „ulazak u institucije ne znači asimilaciju, već upravo borbu protiv nje... mi ćemo nestati ako ne pronađemo način da se integrišemo, uz očuvanje identiteta“.

Kolika je moć vlasti u Beogradu pokazaće, posredno, i rasplet u vezi sa izveštajem koji je za Savet Evrope napisao švajcarski advokat i senator Dik Marti. On je, zapravo, napisao ono što su svi znali: da je vrh nekadašnje OVK na čelu sa Hašimom Tačijem učestvovao u trgovini organima zarobljenih i kidnapovanih Srba tokom i posle rata na Kosovu 1999. godine. Ukoliko ovome dodamo i nepravilnosti (krađu) na izborima za Skupštinu Kosova, za koje je izvestilac Evropskog parlamenta za Kosovo Ulrike Lunaček izjavila da su organizovano izmanipulisani i da odgovorni za neregularnost treba zakonski da odgovaraju, može se zaključiti da je Hašim Tači u velikom problemu, jer se i ove optužbe odnose na njegovu Demokratsku partiju Kosova, koja je pod sumnjivim uslovima pobedila na izborima. Rasplet bi trebalo da usledi ubrzo i pitanje je koliko će SAD, pod čijom je zaštitom, hteti da ga sačuvaju. Zbog toga se i za kosovske Albance može reći: Tako blizu, a tako daleko, ali od početka raščišćavanja kosovsko-albanske političke scene od političara koji su završili svoju misiju i odigrali ulogu, a u koje spada grupa na čelu sa Hašimom Tačijem, ali ne samo iz njegove stranke. Radi se o tome da li su SAD (jer čini se da je EU prelomila) odlučile da na Kosovu treba da počne proces sređivanja stanja i navikavanja kosovskih političkih elita na vladavinu prava kao i da kosovske institucije počnu zaista da sprovode zakone i bore se protiv kriminala i korupcije. Indikativno je da je Nazim Blaca, koji je za račun Tačija ubijao političke protivnike među Albancima i to javno priznao, dobio status svedoka saradnika u procesu koji je pokrenut protiv desetorice bivših pripadnika OVK za organizovani kriminal i ubistva.

Srpskom stanovništvu na Kosovu (ne računajući sever Kosova) sigurno bi odgovaralo da kosovske institucije počnu da rade svoj posao kako treba, zbog lične i kolektivne bezbednosti i ostvarivanja nacionalnih i građanskih prava.

Srpskom stanovništvu na Kosovu (ne računajući sever Kosova) sigurno bi odgovaralo da kosovske institucije počnu da rade svoj posao kako treba, zbog lične i kolektivne bezbednosti i ostvarivanja nacionalnih i građanskih prava. S druge strane, jačanje kosovskih ustanova, Kosovo i Metohiju još više udaljava od Srbije. Dakle opasnost za budućnost srpske zajednice je u oba slučaja. Ukoliko Kosovo i dalje ostane crna tačka na karti Evrope sa Tačijem i tačijevskim principima vođenja politike, Srbi južno od Ibra teško da će videti svoju budućnost na toj teritoriji. Ukoliko pak počnu da stiču poverenje u kosovske institucije i vide svoju perspektivu u ostanku na Kosovu i Metohiji, to će onda biti plus za kosovsku nezavisnost. U takvom raspletu, da li će Srbiji jedino preostati da u odnosu na svoje stanovništvo na Kosovu i Metohiji vrši socijalnu i kulturno-obrazovnu funkciju uz duhovnu ulogu SPC koja se, izgleda, konsoliduje na Kosovu i Metohiji posle dolaska novog episkopa raško-prizrenskog Teodosija? Velika je, međutim, nepoznanica sudbina severa Kosova, a taj problem može dovesti do potpuno novih situacija i rešenja koja su u ovom trenutku van mogućnosti racionalnog predviđanja. No, sačekajmo najpre da vidimo šta će biti sa Tačijem i onim šta on simbolizuje!