"Teška reč" Aleksandra Jablanovića i disciplinovanje Tačijevih Srba

Ovih dana javnost na Kosovu i Metohiji uzburkana je povodom jedne izjave ministra u kosovskoj vladi Aleksandra Jablanovića. Izbio je prosto jedan „mali rat“. Naime na Badnji dan, Srbi proterani iz Đakovice, ispred crkve u Srpskoj ulici, u koju su pošli da zapale badnjak i proslave najradosnijni hrišćanski praznik su postali predmet organizovanog kamenovanja  od strane svojih sugrađana Albanaca.

U to vreme ministar za zajednice i povratak u kosovskoj vladi Aleksandar Jablanović, umesto u tom autobusu, nalazio se na dvadesetak minuta vožnje od Đakovice, u Zočištu, sa partijskim kolegom, ministrom za rad u vladi republike Srbije Aleksandrom Vulinom. Kada je saznao za incident u Đakovici, „ministar“ je brže bolje požurio da zaradi neki „patriotski poen“, pa je izjavio: "Na ovaj veliki praznik u velikoj svetinji, divljaci kakvi su danas u Đakovici pokvarili praznik ljudima koji su došli na svoja spaljena ognjišta da obiđu kuće i nalože badnjak, neće služiti na čast nikome i odgovore o ovome što se desilo danas u Đakovici ću već sutra zatražiti od kosovskog ministra unutrašnjih poslova."

Velike reči, a slaba dela su se munjevito iskoristile protiv Srba. Naime, u Prištini je kao po komandi „ministru“ u usta stavljeno i ono što nije rekao, da je uvredio albanske majke Đakovice, nazvavši ih „divljacima“. Ova konstrukcija je izazvala salve negodovanja, demonstracije studenata i „Majki Đakovice“, i gromoglasno traženje ostavke „ministra“ Jablanovića. Naravno, pod tim pritiskom Jablanović je zaboravio da „zatraži odgovore od kosovskog ministra unutrašnjih poslova“ – kako je došlo do kamenovanja autobusa, zašto i ovog puta nije sprečen scenario koji se svaki put kada Đakovčani dolaze u svoj rodni grad, i da li je policija ikoga ikada uhapsila zbog kamenovanja? Što je još i najgore na televiziji RTK1, Jablanović se osećao nelagodno, znojio se nevešto se braneći da je u vreme bombardovanja 1999. bio tinejdžer, pa nije znao šta se u Đakovici dešavalo i sl.

Bez namere da branimo Jablanovića, naravno da nam je jasno, kao uostalom i organizatorima hajke na njega iz Prištine koji se prave da im nije jasno, da Jablanović nije mislio da su majke kojima su deca stradala u ratu „divljaci“. Stavljanje njegove izjave u taj kontekst više govori o napadačima na njega, nego o njemu. Međutim, to i nije u ovoj stvari najvažnije. Ko god da je povezao majke sa divljacima je bolestan, i njime bi trebalo da se pozabave nadležne institucije kako zdravstvene a tako i one koje vode računa o miru, redu i sprečavanju raspirivanja međuetničke mržnje. 

Prvo što se nameće kao problem je i ono na šta SNF po svojoj vokaciji ukazuje: ne bi smelo da neko bez ikakve političke i intelektualne težine predstavlja srpski narod, govori u njegovo ime, a vodeći računa o svojim ličnim interesima pre svega, na štetu tog istog naroda. Posao onih koji predstavljaju srpski narod nije da šetaju ministre iz Beograda po Kosovu i po Metohiji radi njihove promocije, nego da vode računa o srpskom narodu i njegovim interesima. Da je Jablanović umesto sa Vulinom u Zočištu, bio sa svojim narodom u Đakovici, pa makar i kamenovan zajedno s njim,  imao bi potpuno pravo na saopštenje kakvo hoće, i na „objašnjenje od ministra unutrašnjih poslova“.

Da je bio sa svojim narodom u Đakovici, saznao bi i da su u kamenovanom autobusu bile majke Đakovice, ali one čija deca nisu  mogla biti sahranjena u svom gradu, već su im kosti rasute svuda uokolo. Ne bi morao da se na televiziji znoji, i pravda da u Leposaviću gde je on bio tinejdžer nije bilo ratnih dejstava. Ne bi se reklo da je NATO 1999. štedeo Leposavić, i da u ratu nije bilo žrtava iz Leposavića. Da je bio sa tim narodom u Đakovici, a ne sa Vulinom u Zočištu, saznao bi da („dok je on bio tinejdžer“) su Srbi iz Đakovice strašno postradali u ratu, da već preko 15 godina nemaju slobodu da odu u svoj grad, da im je imovina oteta, da im čak i lokalne vlasti ruše kuće.... Svašta je mogao saznati, ali nije. 

I konačno, Jablanović implicitno priznaje svoju krivicu javnim izvinjenjem đakovičkim majkama, ali samo albanske nacionalnosti. Izvinjenjem za nešto što nije uradio i što mu nije bila namera. Istovremeno mu ne pada na pamet da se izvini đakovičkim majkama srpske i drugih nacionalnosti, koje su zaista i bile u autobusu ispred đakovičke crkve, a koje su kamenovane. Neiskustvo i neznanje su omogućile pobedu njegovim goniteljima. Ali što bi stara latinska posloviva rekla: Ignorantio non excusat (Neznanje ne opravdava).

Da je Jablanović, kao i ostali „ministri“, izabran u normalnoj demokratskoj proceduri, većinom glasova, a ne simboličnom manjinom na nivou statističke greške, imao bi podršku srpskog naroda. „Ministri“ bi trebalo da znaju da je to, i samo to demokratski kapacitet, a ne podrška pojedinih ministara iz Beograda, ma koliko im lično bili važni. U Prištini to odlično znaju.

I konačno, zašto se navalila hajka iz Prištine na „ministra“ Jablanovića? Zato što ni on, niti ijedan srpski „ministar“ u Prištini ne treba da vodi politiku već da bude dekor. Ova hajka je u stvari sračunata na discilinovanje Srba poslanika i „ministara“ pred donošenje važnih zakona u parlamentu, a pre svega Zakona o Trepči, i Zakona o oružanim snagama Kosova. Ova hajka je bila „žuti karton“ Srbima koji participiraju u vlasti Kosova, da se ne igraju politike i ne smetaju „procesu“. Upadanjem u klopku, „ministar“ Jablanović je znatno suzio sopstveni politički kredibilitet da pomogne Đakovčanima da se vrate u svoj grad. A on je ipak ministar za povratak.

Mnogo toga bi „srpski ministri“ trebalo da znaju da bi razumeli u kakvom procesu učestvuju. Ali ne znaju. To neznanje može skupo koštati i srpski narod i srpsku državu na ovim prostorima. 

(Autor je predsednik Srpskog nacionalnog forum)