Ukidanje srpske telefonije na Kosovu ili priča o „destabilizaciji regiona“

Početak priče mogla bi da bude odluka o prodaji Telekoma Srbije. Ne treba tvrditi, ali nije nemoguće da, evetualni, kupac Telekoma želi čistu situaciju pre nego preuzme vlasništvo nad jednom od poslednjih firmi u vlasništvu Republike Srbije.

Ovo bi, opet, moglo da znači da se radilo o dogovoru određenih struktura sa obe strane.

Do te sumnje dolazi se zbog situacije gde pravih informacija u slučaju sa telefonima nema, između ostalog, i zbog toga što su predstavnici srpskog Telekoma zaposlenima naložili da ne daju nikakve izjave povodom nastale situacije, što sitaciju, opet, čini veoma zagonetnom.

Od priče o Telekomu Srbije, naravno, bitnija je činjenica da je sasvim transparentan i neupitan cilj albanskih struktura na Kosovu da sa ove teritorije nestane sve što Srbe zadržava u uverenju da je Kosovo ipak, i dalje, deo Republike Srbije.

Kako ne postoji mogućnost transparentne komunikacije između Beograda i Prištine, do sada se nije dogodilo da javnost bude obaveštena o eventualnim dogovorima (kojih je, ipak, bilo - kao u slučaju plaćanja struje južno od Ibra, čemu su prethodila bespotrebna i nehumana višemesečna isključenja) glavnu ulogu u dogovorima oko ove i sličnih „akcija“ kosovskih samoproglašenih vlasti imaju takozvani posrednici.

Kao jedini raspoloživi posrednici između ove dve strane koje zvanično ne razgovaraju, osim Euleksa koji se „ne meša“ u ovakva posla - pojavljuju se kosovski srpski liberali, stranka koja je pobedila na novembarskim izborima koje je raspisala vlada iz Prištine i stranka koja je, uprkos glasnom protivljenju zvaničnog Beograda izlasku Srba na nelegalne izbore, u ovom trenutku jedini srpski politički subjekat sa kojim razgovaraju i Beograd i Priština.

Po sebi, ne bi trebalo da je loše bilo kakvo posredništvo između dve strane koje zvanično ne razgovaraju - a morale bi da razgovaraju zato što na toj teritoriji žive neki Srbi o kojima bi Republika Srbija trebalo da brine, što nije lako ukoliko Srbija ne želi da razgovara sa okupatorom. Ono što je, međutim, loše to je posredovanje pod velom misterije, nepotpune i međusobno nepovezane informacije koje stižu do javnosti, zbunjivanje kako čitalaca srpskih medija tako i onih Srba koji su ostali na teritoriji o kojoj je reč.

Tako, na primer, čovek treba da se igra Šerloka Holmsa da bi izveo kakav takav zaključak iz sledećih informacija.

Slobodan Petrović predsednik je Stranke Srpskih Liberala (SLS) u vladi Kosova.

Osim toga, zamenik je generalnog direktora kosovske pošte (PTK) i kum jednog od predstavnika „tvrde linije“ na severu Kosova, a koji je trenutno na jednoj od viših funkcija u ministarstvu za Kosovo i Metohiju, u vladi Srbije. (Jedan od onih koji su nedavno pozivali Srbe da „oštro reaguju“ koji su ostali bez signala, sluđeni, sami po nekim selima u albanskom okruženju - čija bi se „oštra reakcija“ završila vrlo predvidljivo).

Srbi na jugu nisu, srećom, „oštro reagovali“ ali su to uradili Srbi na severu. Četiri predajnika slovenačkog operatera Ipko srušili su dinamitom, da bi petu antenu (do 3 maja) srušili ručnim bacačem. Ova „oštra reakcija“ ima veze sa pričom o „destabilizaciji regiona“ jer je onima koji je aktualizuju jedan od glavnih argumenata – očigledno velika količina oružja na severu Kosova

Dok Srbi na severu „oštro reaguju“ sve se češće da čuti i jedna nova, nezvanična, vest. To je priča koju je neki dan pomenuo ministar Rašić (SLS) a radi se o nekakvom „trećem operateru“ na Kosovu (pored kosovskog „Valja“ i slovenačkog „Ipko“) Ovaj operater bi bio „srpski“, tj vlasnici bi bili Srbi, bio bi jeftiniji od slovenačkog i kosovskog ali bi (kao što Srbi plaćaju struju albanskom KEK-u) poreze plaćao Prištini a mrežu kosovskoj pošti (PTK). Ko će biti taj, eventualni, srpski vlasnik trećeg provajdera na Kosovu, možda nije ni bitno. Ono što je, međutim, bitno, jeste pretpostavka će da taj „treći“ morati da potpiše dva ugovora. Jedan sa PTK (kosovskom poštom), a drugi sa Telekomom Srbije, u čijem god on vlasništvu bio.

U međuvremenu kosovski operater „Valja“ deli besplatne kartice srpskoj sirotinji i smanjuje cene razgovora prema Srbiji.

Državni sekretar Zvonko Stević najavljuje i obećava „oštru diplomatsku borbu za telefone!“

E, sad, kakve sve to zajedno ima veze sa pričom o destabilizaciji regiona?

Kada se kaže „destabilizacija regiona“ misli se na Kosovo, zapadnu Makedoniju i jug Srbije.

Sa zabrinutošću generalnog sekretara UN Ban Ki Muna za „situaciju na severu“ složili su se i Marko Jakšić i Oliver Ivanović koji kaže da će napetost na severu sigurno eskalirati ukoliko kosovski Albanci budu nastojali da svoje probleme rešavaju tako što provociraju Srbe. „Sever je stabilan samo ukoliko se ne dira“ kaže Ivanović i dodaje „jer je sever takav kakav jeste“. Marko Jakšić, sa svoje strane, smatra da su tenzije na severu porasle od kada je obelodanjena „strategija za sever“.

Sa druge strane, albanski analitičar Veton Suroi smatra da se „region zapadnog Balkana“ i dalje suočava sa nestabilnošću, jer Srbija svojom politikom destabilizuje Kosovo i čitav region. U istom članku on pominje i nekakve „tajne pregovore“ gde bi dve strane trebalo da se dogovore

Navodno opoziciono „Samoopredeljenje“ Albina Kurtija, opet, na pomen pregovora sa Srbijom preti neredima.

Pod pregovorima ovde se misli na priču o statusu i eventualnoj podeli Kosova sa kojom se, zvanično, ne slaže nijedna strana ali za koju su raspoloženi predstavnici pojedinih stranaka i intelektualih krugova i na jednoj i na drugoj strani.

Kako destabilizacija Kosova može da ugrozi bezbednost „čitavog regiona“?

Ovde se misli prvenstveno na kampanju (koja se pripisuje samo Srbiji, što opet nije sasvim tačno) u vezi sa podelom Kosova na severno (srpsko) i južno (valjda albansko) od Ibra. Pokazivanjem koliko je oružja na severu, za šta su poslužila rušenja Ipkovih predajnika, i nekako istovremenom akcijom kosovske policije na granici sa Makedonijom – stvara se utisak da „region zapadnog Balkana“ samo što se ponovo ne pretvori u bure baruta.

Ukoliko Srbija (po koju je to, u ovom trenutku, najopasnije) prva potegne pitanje promene granica – biće okrivljena, kao i do sada, za sve ono što bi nakon toga moglo da usledi. A to je stara priča o etnički crtanim granicama – gde bi Albanci odmah aktivirali pitanje Medveđa – Bujanovac – Preševo, pa zatim zapadno Skoplje, Tetovo i Kumanovo, uz ono nedefinisano parčence Crne Gore oko Skadarskog jezera.

Dok Srbi u svojim rezervatima na jugu slušaju vesti o tome kako im je vraćena telefonska mreža (u Gračanici ste, na primer, najčešće u romingu kada razgovarate preko svog 064 ili 065 broja i imate da izaberete izmedju crnogorske, slovenačke i još nekih, meni nepoznatih, mreža) i dok se srpski liberali koji bi trebalo da ih predstavljaju bave uglavnom tajnim dogovrima sa ministarstvom za KiM i, naravno, svojim poslovima koje su podobijali od samoproglašenih vlasti kao nagradu za davanje legitimiteta nezavisnoj državi, a srpski mediji prenose nekad i notorne neistine - neko ostvaruje jedan po jedan zacrtani cilj.

Neko je negde napisao da se na Kosovu ništa ne dešava slučajno, tako i priča o telefonima južno od Ibra (kao i priča o plaćanju struje južno od Ibra koja nije bila „slučajna“) koja naizgled nema veze sa sve češćim pominjanjem „destabilizacije regiona“ (u prevodu - novo crtanje granica) priča koja, dakle, nije samo stvar samovolje kosovske pošte (PTK) i brutalnosti kosovske policije da 23. aprila u ranu zoru sruši srpske predajnike i napravi paniku među, uglavnom starim, stanovništvom po selima koja su odsečena „od sveta“. Ti ljudi su, sa svojim strahovima i traumama, ionako kolateralna šteta.