UN papir trpi sve?

 (Povodom 10-godišnjice rezolucije Saveta bezbednosti OUN o Kosovu)

Deseti juni tužni je datum u istoriji Organizacije ujedinjenih nacija... Iste one institucije za koju je tokom svih poratnih decenija važio atribut najznačajnijeg elementa za situiranje mira, bezbednosti i vladavine prava nad bezakonjem i nasiljem. Desetogodišnji rezultati (ne)sprovođenja rezolucije SB OUN broj 1244 od 10. juna 1999. godine o Kosovu svedoče o tome, da je Organizacija ujedinjenih nacija prestala da igra svoju regulišuću ulogu u onom obliku, kako je to bilo fiksirano u principima poratnog svetskog uređenja.

Dokument, čija desetogodišnjica ne stvara jubilarna raspoloženja ni u štabu OUN, ni u Beogradu, niti u Prištini, prihvaćeno je da se smatra proizvodom složenog kompromisa. Tadašnjem rukovodstvu Rusije, koje je pokušavalo da sačuva mrvice uticaja na Balkanu nakon mračne decenije slaganja sa Zapadom, pošlo je za rukom da u rezoluciji fiksira niz principijelnih odrednica koje se odnose na kosovsko sređivanje. Pre svega, u preambuli rezolucije naglašavano je, da rešenje problema statusa Kosova treba da bude pronađeno na ovnovu „privrženosti svih država-članica suverenitetu i teritorijalnoj celovitosti Savezne Republike Jugoslavije i drugih država regiona“. U tom cilju dokument je predviđao da se srpskoj pokrajini daju „suštinska autonomija i značajna samouprava“. Najzad, članovi Saveta bezbednosti OUN su se dogovorili da će međunarodne diskusije o konkretnim parametrima budućeg statusa Kosova otpočeti tek nakon što u pokrajini budu realizovani demokratski standardi, koji se odnose na garancije političkih, ekonomskih i kulturno-nacionalnih prava nealbanskog stanovništva.

Ništa od toga u toku potonje decenije nije sprovedeno. Zapad je od samog početka zauzeo kurs u pravcu „promovisanja“ nezavisnosti Kosova, i u tim uslovima realizovane su tek one odrednice rezolucije broj 1244 koje se mogu tumačiti kao otvorena vratašca za proširivanje prava i ovlašćenja albanskih separatista. Što se Rusije tiče, ona se u godinama koje su sledile – sve do početka pregovora o statusu Kosova između Beograda i Prištine u februaru 2006. godine – iskazala jedino nezadrživim usiljenim maršom mirovnih snaga na prištinski aerodrom Slatina i kasnijim tihim povlačenjem svojih vojnika iz pokrajine 2003. godine uz argumente da „nije moguće bilo šta promeniti“.

„Osećajući podršku Rusa, mi smo polako otpočeli proces obnavljanja naših crkava koje su spalili albanci, naša deca su dobila mogućnost da se normalno školuju, mi smo planirali da otvaramo nove kulturne centre. Čini mi se da ćemo sada ponovo morati živeti u strahu za svoj mir“ – ove diplomatske reči predstavnika Društvene organizacije Srba Kosova Dragoslava Živojinovića dobro odslikavaju tadašnju reakciju kosovskih Srba na „junački“ korak Rusa. Kasniji međunarodni pregovori pod okriljem OUN, u kojima je uloga Rusije već bila primetnija, okončani su prognoziranim neuspehom, koji je omogućio albanskim separatistima da jednostrano proglase nezavisnost Kosova februara 2008. godine. Ta nezavisnost je smesta priznata od strane njihovih zapadnih finansijskih sponzora i idejnih inspiratora.

Međutim, podaci sa kojima raspolažemo omogućavaju nam da tvrdimo, da su i sama rezolucija Saveta bezbdnosti OUN broj 1244, i kasniji političko-diplomatski manevri oko pokrajine uz učešće, pored ostalog, i ruskog MIP i odbrambenog resora, bili unapred izrežirani zapadni spektakl. Moskvi je u tom spektaklu dodeljena rekviziterska uloga „dobrog imitatora“ na koju je rusko rukovodstvo rado ili nerado pristalo.

Rezolucija broj 1244 u startu je bila mrtvorođena. Nije glavni problem u tome što su njene odrednice sprovođene loše i što Rusija nije uspela da od svojih zapadnih partnera iskamči poštovanje duha i slova temeljnog dokumenta OUN, već je problem u tome što je sve odluke o statusu Kosova Zapad usvojio još krajem 1998. godine. Kasniji pregovori Srba i albanaca u Rambujeu, natovsko bombardovanje, diskusije u Savetu bezbednosti OUN i instaliranje na teritoriji pokrajine ounovske misije i „mirovnih snaga“ Severnoatlantske alijanse, predstavljali su ključnu kariku unapred napisanog plana.

Upravo se od kraja 1998. godine tada u regionu iz dana u dan počelo povećavati vojno prisustvo NATO. A što se SAD tiče, ključni je bio pristanak na oružano mešanje na Kosovu tadašnjeg državnog sekretara Kolina Pauela. Za to se izborio i tadašnji američki ambasador u Srbiji Majkl Polt, koji je bio odgovoran za politiku u vojnoj oblasti u administraciji predsednika Bila Klintona. Polt je ubedio Pauela da će, umešavši se u kosovski konflikt, NATO uputiti jasan signal ostalim zemljama Evroazijskog prostora, pa i samoj Rusiji.

Kako se sećao tadašnji potpredsednik Jugoslavije Momir Bulatović, „u oktobru 1998. godine već je bilo jasno da je naša sudbina rešena. Krenuli su razgovori o „humanitarnoj katastrofi“ na Kosovu i takozvanom „poverenju“ u blok NATO. To je značilo da ukoliko NATO nije kadar da zaustavi gore pomenutu „humanitarnu katastrofu“, onda on nema pravo ni na opstajanje. Da bi se izbegli vojni udari, mi smo bili spremni na ustupke, koji su se nalazili na najdonjoj lestvici državnog dostojanstva i teritorijalne celovitosti. Njih su interesovale korisne rude Kosova. Američkim i britanskim kompanijama je ponuđeno da za doznačavanu Srbiji simboličnu koncesiju od jednog dolara dođu i preuzmu na sebe upravljanje njima. Predlog je označen kao interesantan, ali neprihvatljiv. Dalje, NATO je želeo da na Kosovu dobije bazu. Mi smo im ponudili da za tu istu simboličnu cenu od jednog dolara dobiju vojnu bazu. Oni su uzdrhtali zbog te neočekivane ponude, ali su je odbili. Na kraju krajeva, ne želeći sukob, mi smo ponudili da Jugoslavija uđe u NATO, čime bi istovremeno bio rešen i problem Kosova. Odgovor je bio „ne“. Naš prijem u NATO rešio bi problem Kosova, ali ne bi rešio ni jedan problem zbog koga je NATO prešao u ofanzivna dejstva protiv male zemlje. NATO je odlučio da nasilno dođe na Kosovo, bez bilo kakve saradnje sa nama. Stvar je u tome što, ako on ne bi pitao nas, neće imati ni sličnih obaveza u odnosu na bilo koju drugu državu. Oni su to zvali „Novi svetski poredak“.

Ostalo je samo da se dobije pristanak Evropljana, pa je Vašington predložio da se „Srbima da još jedna šansa“ i da se u februaru 1999. godine u francuskom gradu Rambuje održi međunarodna konferencija o Kosovu. A da bi se agresija protiv Jugoslavije učinila neizbežnom, Beogradu su predočeni zahtevi koji su izlazili izvan okvira svake međunarodne politike – sećao se Momir Bulatović. „U Rambujeu su zatražili da mi pristanemo na razmeštanje snaga NATO na Kosovu i da im se pri tom osigura dostup na čitavu teritoriju Jugoslavije. Svi naši putevi, železničke pruge, vazdušni prostor i izgrađeni objekti, prema papiru, sačinjenom kao ultimatum, trebalo je da koristi NATO bez bilo kakve naknade, ograničenja i na osnovu apsolutnog prioriteta. Ni za jednog njihovog predstavnika ne bi važili zakoni naše zemlje, niti bi oni odgovarali ni za jedno krivično delo. Sve bi odlučivao komandant kontingenta NATO. Sve je bilo formulisano tako da ni jedan normalan čovek nikada to ne bi mogao da potpiše“. Kako se i očekivalo, jugoslovenski predstavnici odbili su da dobrovoljno pristanu na okupaciju zemlje.

Rusija je uzimala aktivno učešće u „pregovorima“ u Rambujeu iako je bilo očigledno da je tadašnjem ruskom rukovodstvu bilo sasvim jasno da je zapadni scenarij za Kosovo već napisan. Kasniji napori Moskve mogli su jedino da procesu nasilnog odvajanja kolevke nacionalne državnosti od Srbije pridaju dugotrajniji i spolja gledano mirni karakter...

Danas smo u 2009. godini. Želeli bi smo da se nadamo, da te pouke nisu bile uzaludne za Rusiju. U svakom slučaju, delovanje Moskve na Kavkazu avgusta 2008. godine pokazalo je, da i naša zemlja može da deluje sledeći svoje sopstvene nacionalno-državne interese, a ne rukovodeći se anemičnog principa „podjednakog odstojanja od strana u konfliktu“ – kojim je ranije opravdavano prepuštanje pozicija na Balkanu. Ruski diplomate u privatnim razgovorima sa autorom ovog teksta sada priznaju, da je Moskvi vreme da aktivnije sarađuje sa onim političkim snagama u balkanskim zemljama koje bi mogle postati njeni saveznici u budućim konfliktima oko evroazijskog uređenja i energetske bezbednosti. Samo, Kosovo od Srbije nije na OUN-ovskom papiru oduzeto. Ono se, svejedno, mora vraćati drugačijim putevima, a ne glasanjem u Savetu bezbednosti OUN koji se, u suštini, pretvorio u precvetalu dekoraciju za „svetske zakulise“.

Autor je stariji naučni saradnik Instituta slavistike RAN, magistar istorijskih nauka, međunarodni komentator lista „Vremja novostjej“

(Fond strateške kulture, http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2214)