Kosovo i Metohija | |||
Uz pomoć suda do rešenja za Kosovo |
četvrtak, 19. februar 2009. | |
(The Washington Times) Na današnji dan pre godinu dana, međunarodni sistem se suočio sa velikim potresom sa globalnim posledicama – jednostranim proglašenjem nezavisnosti južne srpske pokrajine Kosovo od strane tamošnjih albanskih vlasti. Taj neskriveni pokušaj secesije predstavlja otvoreno kršenje Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti iz 1999, Povelje UN i Završnog dokumenta iz Helsinkija. Ogromna većina država članica UN, od kojih mnoge imaju multietničko stanovništvo, odbila je zbog toga da prizna nezavisnost Kosova. Mi smo tada jasno poručili da Srbija nikada i ni pod kakvim uslovima neće priznati jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova. Taj stav je utemeljen u našem Ustavu i neće se promeniti. Samoopredeljenje i secesija se ne mogu nametati silom jednoj demokratskoj zemlji. Način na koji se pristupilo rešavanju kosovskog pitanja je predstavljao promašaj i to bi trebalo da bude pouka za sve. Pokušaj nametanja rešenja jednog nerešenog međunarodnog pitanja doneo je još više nedovršenog posla. Međunarodnoj zajednici tako nešto nije potrebno u ovom trenutku kada se svet suočava sa ogromnim promenama. Pokušaj Prištine da izvrši secesiju na nacionalnoj osnovi stavio je na veliku probu fleksibilnost naše demokratije. Srbija je odgovorila na taj izazov pažljivo promišljenim merama usmerenim na odbranu našeg suvereniteta i teritorijalnog integriteta mirnim putem. Mi smo od samog početka ove ozbiljne krize odbacili mogućnost upotrebe sile i ostali smo čvrsto pri odluci da ne pribegavamo drugim jednostranim rešenjima protiv naše otcepljene pokrajine, kao što je uvođenje ekonomskih sankcija. Prvi put u istoriji našeg regiona jedno pitanje ovako velikog značaja i složenosti – koje se snažno dotiče identiteta, granica, prava zajednica i međusobno suprotstavljenih prikaza istorijskih dešavanja, i to sve u isti mah – nije rezultiralo oružanim sukobom. Strateška odluka moje zemlje da na jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova odgovori obraćanjem Međunarodnom sudu pravde, posle odobrenja koje je u septembru prošle godine dala Generalna skupština UN, predstavlja tipičan primer zaokreta ka miru na zapadnom Balkanu. Pomenutom međunarodnom sudu će biti potrebna najmanje čitava 2009. godina da da mišljenje o tome da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova u suprotnosti sa međunarodnim pravom. Kada se taj sud oglasi, može se ponovo pristupiti razmatranju pitanja budućeg statusa Kosova. Od najvišeg značaja je da se omogući da sudski postupak teče nesmetano, bez uplitanja politike. Niko ne bi trebalo da pokušava da zaobiđe međunarodni pravni sistem zalaganjem za to da Kosovo priznaju nove zemlje ili nastojanjem da se multilateralne organizacije podstaknu da prime u svoje članstvo secesionističke vlasti Kosova – Srbija neće imati drugog izbora osim da se žestoko suprotstavi takvim inicijativama. Uprkos poteškoćama sa kojima se moja zemlja trenutno suočava, od finansijske krize do nepostojanja konsenzusa u Briselu o našoj punoj saradnji sa Haškim tribunalom, što je moguće brži ulazak u članstvo EU je i dalje glavni strateški prioritet Republike Srbije. Naš cilj je jasan, a naša rešenost da se u potpunosti integrišemo u EU nesalomiva. Srbija je važan oslonac demokratske stabilnosti i bezbednosti na zapadnom Balkanu i ima jedinstvenu mogućnost da ubrza priključenje čitavog regiona EU. Naš uspeh bi učvrstio nedavnu pobedu demokratije u našem regionu. Ako bi se Beograd i Brisel opredelili da zajedno rade, zajedničkim snagama bismo pomogli zapadnom Balkanu da krene napred i suprotstavi se posledicama ekonomske krize. Ta saradnja će nam omogućiti da načinimo odlučujući korak u pravcu izvršenja najvažnijeg nedovršenog strateškog zadatka Evrope – brzog članstva u Evropskoj uniji za sve zemlje zapadnog Balkana. (objavljeno 17. februara) |