Visoki Dečani pod visokim rizikom, ili kako 5:0 za nas očas postaje 0:5

Evo me kako već godinama zastupam tezu da je priča o učlanjenju tzv. Republike Kosova u UN, ili figurativno „dobijanje stolice“ na Ist Riveru, samo dribling, „varka za Marka“, i objašnjavam da je zapravo pravi cilj učlanjenje Kosova u organizacije UN, kao što je to UNESKO, UNICEF, UNDP i druge. Već godinama na čelnim pozicijama tih misija na Kosovu su Albanci. Nimalo slučajno. Naravno, UNESKO je najvažniji jer na taj način se stvaraju preduslovi za iskopavanje temelja srpske duhovnosti, a narod bez duhovnosti je čopor.

Članstvo u UN svih ovih godina, pa i danas, nije u prvom planu iz dva razloga. Prvi, zato što bi (još uvek) takav predlog naišao na odlučno protivljenje Rusije, i drugi zato što Albanija već ima stolicu na Ist Riveru, a ne nikada ne zaboravimo, sve što se dešava na tzv. Zapadnom Balkanu već preko 100 godina kreće se u pravcu formiranja jedne velike albanske države. Sve se to odvija pred našim očima, ali mi to nećemo ili ne smemo da vidimo.

Albanija je, dakle, podnela zvaničan zahtev  Izvršnom savetu UNESKA za prijem Kosova u tu organizaciju. Pre toga albanski lobi se stavio u puni pogon, i taj zahtev Albanije (već) su podržale 44 države. Među njima i naši osvedočeni prijatelji sa našeg evropskog puta kao što su: Austrija (vrlo raširena na srpskom tržištu u finansijskom i drugim sektorima), Francuska, Nemačka (u „čiju reč verujemo“ i koja nam je prema tumačenju premijera mnogo privržena, prosto zaljubljena u nas) , Slovenija (a šta tek o Slovencima reći), Ujedinjeni Arapski Emirati (koji nam nisu samo prijatelji već skoro braća).... A ne treba mnogo mudrosti, pa da se zna da će se na glasanju u oktobru njima pridružiti i još veći naši prijatelji: Hrvatska, Britanija, SAD i svi koji uz njih idu.

Elem, opasnost se nadvila nad srpsku kulturnu baštinu i nad same korene pravoslavlja u Srba, kojeg bez Kosova i kosovskog zaveta nema, a što je cilj mnogih sa spiska od 45 zemalja potpisnica, a i drugih koje će im se pridružiti.

Očigledno je da se ovo lobiranje vrši godinama (barem je meni očigledno, a kako nije onima kojima je posao da im bude očigledno, to ne znam. Ili znam a neću da kažem?). Sada smo došli do završnog čina glasanja u UNESKU o članstvu Kosova, i predaji svih verskih i kulturnih objekata „državi Kosova“, koja ih do pre desetak godina nemilice palila i sravnjavala sa zemljom, pljačkala i skrnavila.

Iskreno, ne vidim razliku između paljevina manastira iz 12,13 i 14. veka koje su vršili Albanci, i onoga što radi ISIS u Siriji. S tim što je za međunarodnu zajednicu zapadnih zemalja paljenje srpskih svetinja pozitivan čin, dok je rušenje asirskih kipova vandalizam. Čudno, ali na zapadu i dalje ništa novo.

Zabrinjavajuće je i to što je šef diplomatije Srbije Ivica Dačić izjavio da je tačno „da su zahtev podržale 44 zemlje, ali da to ne znači da će biti stavljen na dnevni red“. Istovremeno njegov kolega Hašim Tači, sa kojim se Dačić intenzivno druži, pravi „smeške“, igra fudbal itd, objavljuje dnevni red, gde se jasno vidi da je na dnevnom redu pod tačkom 43 upravo zahtev Kosova za prijem u UNESKO. Kako je to moguće da srpski šef diplomatije ne zna za dnevni red tako važne sednice, a Hašim Tači zna? Možemo li se mi odbraniti od ovog ozbiljnog napada, ako ne znamo ili se pravimo da ne znamo?

Za sve ove godine lobiranja Kosova za članstvo u UNESKU, sve naše institucije kojima je posao očuvanje i unapređenje kulturnog i duhovnog blaga i nasleđa su se skanjerale, počev od SANU, pa preko univerziteta i mnogobrojnih instituta, pa sve do SPC.

Kraj 20. i početak 21. veka za SANU je karakterističan po urednom obračunu akademskog dodatka, i nikakvom otporu katastrofalnim tokovima kojima je izložena srpska država i srpski narod. Koliko su instituti agilni, svedoči izjava predsednika UO Instituta za srpsku kulturu - Priština sa privremenim sedištem u Leposaviću, datu uglednom portalu KoSSev da su oni tek pre mesec dana čuli da Kosovo lobira za prijem u UNESKO, „kada je naša država počela da se oglašava protiv toga[1]“!?

SPC je već posebna priča. U poslednje vreme zauzeta kadriranjem, smenjivanjem i raščinjavanjem, potpuno je smetnula s uma da su nad nama tmurni oblaci. Za trenutak je zapostavila najvrednije svetinje, i taj trenutak može skupo da nas košta, a po svemu sudeći, i hoće.

Sećam se kada je u martovskom pogromu 2004. jedna starica iz Orahovca pitala kaluđera: „Sinko, šta da radimo“? Ovaj joj odgovori: „Spasavajte se, majko, bežite!“ A starica će: „Jok bre, sinko, kuće i da ostavimo, a kome da ostavimo ovolike svetinje!“ Monah se gorko zaplakao, videći toliku veru u krhkoj starici.

Izgleda da smo u ovom slučaju potpuno zaboravili svetinje, sve do pre mesec dana, što bi rekao predsednik UO Instituta. Naši neprijatelji odlično shvataju njihov značaj, zato im je sada cilj da nam ih oduzmu. Ne da ih prisvoje, već baš da ih oduzmu. Nije tajna da manastir Visoki Dečani često posećuje sveštenstvo Albanske pravoslavne crkve. To nije neuobičajeno u pravoslavnom svetu, međutim, u ovom slučaju se bojim da toliko gostoprimstvo može da se izrodi i u nešto neželjeno.

Naime proglašenjem srpskih svetinja za „kosovske“, otvoriće se široko polje za razne institucionalne i vaninstitucionalne pritiske na SPC, njeno monaštvo i sveštenstvo kao i naravno na verni narod. Ako je SPC izložena progonu u jednoj Crnoj Gori, „nekadašnjoj srpskoj Sparti“, mogu samo zamisliti šta će se dešavati na Kosovu. Ne smem ni da zamislim, ali može se lako desiti da srpske svetinje preuzme albansko sveštenstvo. Opasnost je velika.

Konačno, nije tajna da je preko 150 pravoslavnih crkava i manastira oskrnavljeno. Hram Hrista Spasa u Prištini je očigledan primer. Crkva svetih Arhangela  u Nerodimlju iz 13. veka je sravnjena sa zemljom, a posečen je i bor koga je zasadio car Dušan.

Konačno i manastir Visoki Dečani, Pećka patrijaršija i druge svetinje koje su opstale, opstale su zahvaljujući jakim vojnim snagama, pre svega italijanske vojske. Od koga su oni čuvali te svetinje? Od Srba? Neće biti, nego upravo od ovih koji traže da preko UNESKA, „na fin način“ dovrše ono što nisu uspeli paljevinama. I ne samo paljevinama. Oduzimanje manastirske zemlje manastiru Visoki Dečani, kao i uzurpacija zemlje drugim manastirima je još jedan vid pritiska koji se vrši i bez članstva u UNESKO, a mogu zamisliti kao će biti kad Kosovo postane, ne daj Bože član.

Naša politika kad su Kosovo i Metohija u pitanju je barem za mene nerazumljiva. Ona je ili toliko loša i pogubna, ili je toliko genijalna, da je tu genijalnost teško shvatiti. Sudeći po istraživanjima javnog mnjenja biće da je genijalna.

Genijalnost ni ovakve indolencije vlasti, crkve i institucija u Srbiji nije lako shvatljiva. Umesto da se do sada alarmirala celokupna pravoslavna javnost u svetu, da se ovaj potez Albanije osujeti, mi ne znamo ni da li je tema uvrštena u dnevni red Izvršnog odbora UNESKA. Na kraju krajeva, ovde se i radi o napadu sračunatom na iskorenjivanje pravoslavlja kroz institucionalno pokriće međunarodne zajednice. Osim pravoslavnih, na Kosovu i Metohiji se na prste jedne ruke mogu nabrojati kulturno-istorijski spomenici stariji od jednog veka a da nisu srpski. A i oni su turski, a nikako albanski. Albanskih nema, ali su na dobrom putu da ih bude, nakon oktobarske sednice UNESKO.

Albanija će, nema sumnje, dobro pripremiti obrazloženje kako se „Vlasi ne bi dosetili“. Biće tu i brige za biodiverzitet, i kulturno „nasleđe evrope“, i multikulturalizma i mnogo čega, ali je osnova iskorenjivanje pravoslavlja, i svega srpskog. Biće tu nečega što je i britanska pevačica Rita Ora, poreklom sa Kosova, napisala u časopisu La Lettre Diplomatique, u sklopu kampanje lobiranja: „...Zato ja podržavam napore učinjene od strane vlasti moje domovine porekla u angažovanju Kosova u svim multilateralnim forumimauključujući UNESKO, kako bi se obezbedilo da ljudi Kosova, kosovska omladina imaju bolji pristup mogućnostima. Njihova prava će biti takođe bolje zaštićena.“

Da li mi od mnogobrojnih pohvala koje pljušte sa svih strana za „izbalansiranu, mudru i staloženu“ politiku imamo vremena da se pripremimo za odbranu srpskog kulturnog nasleđa, mnogih svetinja svedoka vekova, to ne znam. Za lobiranje kasnimo jer je Albanija to već temeljito radila i uradila, ali možemo alarmirati pravoslavne zemlje, Rusiju i Grčku pre svega, pa možda i uspemo da odbranimo svetinje.

Ministar Dačić je izjavio „da će se voditi teška bitka protiv prijema Kosova u UNESKO“, a mene podiđu žmarci kad naši političari najave teške bitke. Nadam se neopravdano.

Dixi et salvavi animam meam!