Kosovo i Metohija | |||
Zaljubljena dama u žutoj kući |
sreda, 22. decembar 2010. | |
Kada ne znaš kud si krenuo, svejedno ti je da li si na nekoj raskrsnici skrenuo levo ili desno. Imaš iluziju da je svaki pravac pravi, jer je cilj nepoznat – nema ga. To se u našem jeziku zove tumaranje. Cilj je zapravo ono što određuje: vreme, mesta, sredstva, saveznike i energiju kojom se do njega želi doći. Bez cilja, sve navedeno se uludo razbacuje. Tek što se nakratko zaboravilo ono čuveno septembarsko povlačenje-potezanje rezolucije o Kosovu, dogodili su se izbori u pokrajini. Naravno vlada je (ne)s(p)retno pozvala Srbe da na njih (ne) izađu saopštivši da nema uslova da ih pozove (valjda nije bilo struje u Nemanjinoj toga dana, šta li). Međutim, na terenu isuviše toga je ukazivalo na to da je vlada ohrabrivala srpsko učešće. Ako učestvovanje (štaviše – kandidovanje) vladinih službenika na pokrajinskim izborima to nije, onda ne znam šta je. Ne mora ministar obrazovanja lično da se kandiduje, dovoljno je da to učini neki direktor škole na Kosovu ili u Metohiji. Ne mora ministar zdravlja lično da se kandiduje, dovoljno je da to učini direktor zdravstvene ustanove na Kosovu ili u Metohiji, što važi i za ministarstva telekomunikacija, finansija i druga. A svega toga je bilo, tako da je više nego jasno kakvo je bilo opredeljenje vlade.
Ponavljam, to je podjednako dobar kao što je i loš potez, jer cilja nema. Da ga ima, na izbore bi izašlo svih 300.000 kosovskih Srba (za izbore u novembru 2001. pod pokriviteljstvom UNMIK-a, uz snažnu antikampanju, van pokrajine registrovan je 178.671 glasač) ili ne bi izašao niko! Da ga ima, ne bi na severu glasao niko, u centru poneko, a na jugu opet niko. Ovako, izlaskom beznačajnog broja u odnosu na ukupan broj srpskih birača, data je samo legalnost ovim izborima. Drugim rečima, Srbi su poslužili kao ikebana. Suštinski, ovi izbori (uzgred, za parlament republike Kosova) bili su jednonacionalni, kao i mnogo toga drugog u Metohiji i na Kosovu. Čak je u Drenici dostignut rekord iz 90-ih od 130% glasača. No, o tim izborima se već dovoljno govori, tako da direktno i nisu tema ove priče. Ono zbog čega su se ovi izbori nestrpljivo čekali, je formiranje delegacije za pregovore (kako se to u nas nakaradno kaže) ``Beograda i Prištine``. Nestrpljenje je bilo toliko veliko, da je i predsednik Srbije, ne znajući za izveštaj Dika Martija požurio da izjavi kako bi pregovarao sa Hašimom Tačijem. E sad, možda bi on pregovarao sa Tačijem od prošle nedelje, ali ne i sa ovonedeljnim. Doduše, neobaveštenost o Hašimu Tačiju, bivšeg ministra, ni manje ni više nego odbrane, neprimerena je. Možda bi jedno objašnjence bilo zgodno, ili jedno izvinjence, žrtvama Tačijevog terora. Zaslužili su, a i bilo bi učtivo. Kako god bilo, ti pregovori se u „Prištini“ najavljuju kao događaj od drugorazrednog značaja, jer je izvojevani status neupitan, ali stvar je dobre volje prema saveznicima, da se pregovara o tzv. tehničkim pitanjima. „Beograd“, pak, pristaje na razgovore o tehničkim pitanjima, za početak, pa dokle se dođe. Malo je zbunjujuće da se o tehničkim pitanjima moraju sastajati delegacije najvišeg nivoa, kada verovatno o prečniku vodovodnih cevi više zna vodoinstalater Čeda iz Gračanice nego premijer ili ministar inostranih dela. Verovatno se kao i sve drugo i tehnička pitanja različito shvataju kod potencijalnih pregovarača.
Marti i Marti Šta bi se eventualno moglo tretirati pod pojmom tehničkih pitanja: Da li to može biti sudbina pobijenih i nestalih Srba 1998–1999–2004: vojnika, policajaca, žena, dece..? Ne! To je suštinsko pitanje. Suštinsko sa svakog aspekta. Državnog, jer se ne sme prenebregnuti da su vojnici i policajci ubijeni jer su branili našu državu, kao jedina legalna i legitimna oružana snaga, i državni funkcioneri ih ne mogu „prekomandovati“ u tehniku. Kidnapovani, nestali i pobijeni Srbi, civili naročito, ne mogu biti tehničko pitanje. Zašto? Oni su nestali ili pobijeni apsolutno nevini, sa svojih radnih mesta, sa ulica, puteva, njiva, sa kupanja na reci, iz domova zdravlja, bolnica, škola... Naročito se njihova žrtva ne sme potceniti nakon prodora istine o kasapljenju i prodaji njihovih organa, od strane potencijalnih pregovarača. Sakrivanje istine o njihovim sudbinama je bio šamar Evrope nama, „zlim momcima“, a sada se taj šamar vraća „staroj dami“ koja je bezgranično decenijama bila zaljubljena u albansku nacionalnu ekspanziju. Stara latinska istina: Amantis – amentes (zaljubljen – obezumljen) najbolje karakteriše dosadašnji odnos Evrope prema srpsko-albanskom konfliktu. Dozvolimo joj da dođe sebi! Da li to može biti pitanje 250.000 proteranih Srba? Ne! To je suštinsko pitanje. Ne želim da verujem da Evropa, koja ima stroge humane standarde za kerušu Micu i za macu Cicu, tek tako zažmuri pred sudbinom četvrt miliona Srba koje je lepet krila „Milosrdnog anđela“ oterao sa rodne grude, a daleko od „žutih kuća“. Ne to nije Evropa Arčibalda Rajsa i Šarla de Gola. Ili je to neka druga Evropa, ili mi nismo toj i takvoj Evropi na razumljiv način prezentirali istinu. Biće da ima i jednog i drugog. Utisak je da i Srbi koji se politikom bave u Metohiji i na Kosovu blago sakrivaju probleme svojih dojučerašnjih proteranih sugrađana od očiju međunarodnih faktora. Oni u njima vide nekakvu konkurenciju u borbi za „republjičke“ foteljice, jer se među prognanima nalazi glavna intelektualna, demografska i demokratska snaga metohijskih i kosovskih Srba. Srbi pak, koji se politikom bave van Metohije i Kosova, proterane Srbe osećaju kao teret na putovanju ka Evropi. Kakvoj – takvoj. Pored takvih Srba nije čudo što su se Mica i Cica izborile za humaniji tretman. Ovi pregovori su jedinstvena prilika da se nepravda ispravi. Druge prilike neće biti, a nepravda će se ispraviti samo ako se ne posmatra kao tehničko, već kao suštinsko pitanje, koliko srpsko, toliko i evropsko.
Da li je tzv. Ahtisaarijevim planom oduzeta imovina države Srbije, tehničko pitanje? Ne zaboga! Ko može da veruje da jednom Nemcu, kojem nije svejedno da li je sladoled platio pet centi više ili manje, bude normalno da milijarde investicija jedne države, neko, ma to bio i nobelovac, pokloni kasapima iz „žute kuće“, Klečke ili Glođana? Da je to do sada shvatano kao suštinsko pitanje, ne bi bilo mesta dilemi, da li je Srbija trebalo da prisustvovuje dodeli ovogodišnje, ili bilo koje druge Nobelove nagrade. Hipnotisana mantrom: Milošević, Srebrenica, zločini...; kojoj smo mi sami bili katalizator, Evropa nije ni mogla uraditi ništa drugo nego da nobelovski nagradi lopova. Izveštaj Dika Martija je pucketnuo prstima pred hipnotisanom Evropom, i sada je trenutak da prihvati istinu. Naravno ako joj je naši državni pregovarači prezentiraju. E takva Evropa zaista ne bi imala alternativu. Ali pregovarači ovo pitanje ne smeju tretirati kao tehničko, već kao suštinsko. Druge prilike neće biti. Da li je privatna imovina milosrdno proteranih Srba tehničko pitanje? Ne! Čak je i Americi, u kojoj rizikujete metak ako u komšijskom dvorištu berete maslačak za salatu, jasno šta znači privatna imovina. Pa valjda će i državni pregovarači biti sposobni da to adekvatno objasne i svetu i Evropi. Ali samo ako to pitanje ne tretiraju kao tehničko, već kao suštinsko. Da li su lična dokumenta, automobilske tablice, spaljene crkve i manastiri,.. tehnička pitanja? Ne, ne i ne! Ako se ova, i mnoga druga pitanja budu shvatala suštinskim, pitanje statusa će se nametnuti samo po sebi. A ko će biti suštinski pregovarač u ekipi „Prištine“? Lično tipujem na Bedžeta Pacolija. To je dovoljno moćna figura da žutoj kući doda malo plavog, isto onako kako je devedesetih sputao rusko „njet“ bombardovanju Srbije. *** I najzad, kako bi, za početak, naše vlasti mogle da nam dokažu da su zaista sposobne da reše neko tehničko pitanje, za dobrobit svih građana Srbije, bez obzira na naciju (nije fraza)? Prosto. Neka među uslovima za prodaju Telekoma insistiraju da novi vlasnik ima obavezu da Telekomovu mrežu u Metohiji i na Kosovu reaktivira i održava. Pa ko voli, nek izvoli! |