Zašto zavijaju sirene ili kakvu nam to Oluju najavljuju?

Prošle godine u ovo vreme na Kosovu su počele višemesečne restrikcije po srpskim enklavama, srpska štampa pozivala je Srbe južno od Ibra da ne plaćaju struju neprijatelju, istovremeno srpska štampa pisala je o „humanitarnoj katastrofi“. Pravili smo reportaže o selima koja su u mraku, o deci bez škola, hroničnim bolesnicima u neadekvatnim uslovima, starcima, bebama i ostalima... Pojedini srpski lideri sa Kosova poredili su slučaj sa „Olujom“ ili 17. martom 2004. Nakon nebrojeno mnogo tekstova na tu temu, posle velike materijalne štete koju su zbog „slučaja sa strujom“ podneli (kao i uvek) pojedinci, nakon što su se i srpski novinari zajedno sa svojim čitaocima umorili od priče o struji i počeli da pišu/govore kako „sav svet na kraju plaća struju, šta više 'oće ovi Srbi sa Kosova“, sela su se dogovorila a predsednici srpskih opština stavili svoje potpise na ugovore sa đavolom otelovljenim u šiptarskom KEK-u. Ljudi južno od Ibra, ukratko, plaćaju struju iako su pre toga mesecima upozoravani da „time priznaju nelegalno samoproglašeno takozvano nezavisno Kosovo“. Dok sela južno od Ibra nisu imala struju mesecima – sela severno od Ibra živela su kao da je sve u savršenom redu, a žitelji tih sela osećali su se (kao i sada) kao povlašćeniji i prosto „važniji“ seljani od onih dole.

Sećam se, jednog od tih dana išla sam u Prilužje pored Vučitrna gde sam slikala predsednika opštine kako unosi u neku školu jedan agregat (prosečne veličine, kakav ovde ima „svaka normalna kuća“), gde ga svečano prihvata direktor pomenute, i onda predsednik opštine i direktor škole pričaju kako je Ministarstvo za KiM uradilo veliku stvar i doniralo školu za čitav iznos ovog agregata, sve da bi se srpska deca školovala a da srpska sela ipak ne plate struju Šiptarima. Da li znate koliko košta prosečan agregat?

Druga slika – neredi u naselju Brđani (koje se tako ne zove, ali je dobro došlo za potrebe prošlogodišnjeg igrokaza). Albanci obnavljaju kuće na „srpskoj teritoriji“ a Srbi protestuju, mada niko od demonstranata (šačice jada među kojima je bilo najviše onih jedva punoletnih ili čak maloletnih pripadnika nekakvih opskurnih organizacija koje bi da liče na Pokret 1389), niko dakle od demonstranata ne zna tačno da kaže zašto je tu. „Ne smetaju njima komšije Albanci, nego...“ I onda neki nesuvisli, nemušti odgovor kakav samo i može da vam dâ onaj koji se danima pentra na neko brdo, baca kamenice u pravcu nekakvih kuća ili u pravcu kordona, odgovor, dakle, kakav možete da dobijete samo od onoga ko ne zna šta radi. Srpski mediji opet izveštavaju o pretećem pogromu, pominju „Oluju“ i prisećaju se 17. marta 2004. Priča se o egzodusu.

Stvar se završava tako što se zavađene strane dogovaraju da i Srbi počnu da zidaju (što im, istina, nije ni bilo zabranjeno, ali nije to sad važno), odnekuda se pojavljuje nekakav novac za otkup još koje šiptarske kuće, koja sada košta bog sveti ne za koliko puta više nego što je razumu pojmljivo, novac naravno (da ne bude zabune) ne završava u džepovima fiktivnih vlasnika ovih poseda, nego se deli među onima koji posao i dogovaraju – među onima koji su, drugim rečima, sukob i iscenirali. „Vlasnicima“ bakšiš, koji nije zanemarljiv, ali jeste bakšiš.

Nekoliko meseci nakon toga, prvi Srbin prodaje svoju kuću „na Brdu“. Po visokoj ceni, razume se. Neki meštani se nakon ovoga hvataju za glavu, ne jer će živeti sa jednom šiptarskom porodicom više, nego jer „će sada da padnu cene“.

Posle jedne kratke neprijatne tišine koja se „čula“ nakon novembarskih izbora koje je raspisala vlada iz Prištine, a gde su Srbi svojim izlaskom u većem broju nego što su očekivali oni koji nisu pažljivo pratili „situaciju na terenu“ ohrabrili međunarodnu zajednicu, od druge polovine januara počelo je ponovo da se priča o „Oluji“. Ovaj put, „Oluja“ će počistiti Srbe sa severa Kosmeta, a njen vesnik je „strategija za sever“ iz pera Pitera Fejta i Hašima Tačija, najavljena već pismom Ban Kimuna, a mnogo ranije osmišljena tamo gde je osmišljeno samoproglašavanje nezavisnosti, gde je osmišljen i 17. mart 2004, i gde je na kraju osmišljeno i raseljavanje Srba sa Kosova 1999 godine. U ova dva strašna filma Beograd se ponašao kao epizodista u kojega su je neko, slučajno, uperio snop svetla i kameru.

U onoj pravoj „Oluji“, međutim, odigrao je jednu od glavnih uloga i to tako da ne bi trebalo više nikada da je pomene. Jedina je razlika između kosovske i hrvatske oluje u tome što su Srbi tokom hrvatske oluje verovali da će ih njihova država Srbija zaštiti, da je nemoguće da se JNA tako sramno povukla i ostavila onaj narod da čeka, neobavešten, da je van pameti da Beograd neće preduzeti ništa sem što će, pedantno, zatvoriti svoje mostove i proslediti one ljude koje pamtimo po traktorima i lošim kolima, sa ćebadima i uopšte, prilično neugledne i za ne poželeti u svom gradu – da će ih proslediti, elem, na srpsko Kosovo da zajedno sa kosovskim Srbima čekaju 1999. godinu. Tada je nastupila prva kosovska oluja – a oni upućeniji nisu se začudili kada je Slobodan Milošević građanima „čestitao mir“, povukao vojsku i ostavio kosovske Srbe sa ostacima ostataka izbeglica iz Srpske Krajine da se snalaze kako znaju.

I zbog čega sada, nakon što se sa Kosova povukla 1999; nakon što nije ništa uradila niti mogla da uradi 2004; nakon što je počela da se navikava na podatak iz 2008; zbog čega sada Srbija opominje kosovske Srbe sa severa, zbog čega pušta sirene za uzbunu i priziva „Oluju“? Navodno šokirana nekakvom „strategijom za sever“ koja je samo još jedna stepenica ka onome što se zove „evropske integracije“, a što je, ma koliko se trudili da ne vidimo, uslovljeno „dobrosusedskim odnosima“ sa državama u regionu (precizno bivšim jugoslovenskim državama) a među koje međunarodna zajednica ubraja i Kosovo itd., itd. Srbija priznaje da nema strategiju, ali zato ume da nariče. Svojim naricanjem i neprestanim ponavljanjem da čuje zvuk „oluje“ ona, osim što diže paniku među severnokosovskim Srbima (usput vređajući južnokosovske Srbe podsećajući ih na to da je od njih digla ruke), Srbija navikava samu sebe (ja ne vidim dugu svrhu ovih svakodnevnih najava novog egzodusa) da je sever Kosova zapravo isto što i Vojna Krajina. Sever Kosova, kao i celo Kosovo, mnogo je starija srpska priča od Vojne Krajine i kasnije Republike Srpske, Kosovo je mesto gde je Srbija nastala a ne mesto na koje su Srbi doseljeni da ratuju i izjednačavanje ove dve teritorije (kao i ona zastrašivanja) zapravo poništava upravo ono za šta se, deklarativno, zalaže. A to je da je Kosovo srce Srbije, njena duhovna vertikala, kolevka nacije i sve ono ostalo čime je jednu veliku i lepu istoriju spustila na razinu političkog pamfleta.

„Strategija za sever“, ovaj uzrok sveopšte panike i ponovne mobilizacije svih prognozera naših katastrofa, dokument je koji apsolutno ništa novo ne govori. On samo najavljuje šta je u narednom periodu u planu kvazidržave i na koji način će taj, još uvek nepostojeći, sistem u sebe integrisati i severnokosovske Srbe, usput ih tretirajući kao kosovske Srbe sa posebnim potrebama, pa sa njima kani da postupa pažljivije nego sa onim južnokosovskim Srbima.

Poseban status severa Kosova ne spori čak ni ovaj dokument, ma koliko on bio iritantan i ne samo za one koji nisu očekivali (sam bog zna na osnovu čega nisu, ali, navodno, nisu) da će „mečka da zaigra“ i na ovoj kapiji. Taj status je čak zagarantovan. Ono što, međutim, podseća na „oluju“ i zbog čega se od ove priče treba naježiti jeste to da će svaka eventualna burna reakcija sa srpske strane, makar da neko zapali zastavu na kancelariji koja bi za koji dan trebalo da počne sa radom u Bošnjačkoj Mahali, da neko razbije staklo ili napadne nekoga od zaposlenih, svaka će se, dakle, nepoželjna srpska reakcija voditi kao nekooperativnost, autistično odbacivanje „stvarnosti“ i biće potencijalno opasna po Srbe jer bi mogla da bude povod ili izgovor za grublje postupanje prema najvećoj srpskoj sredini na Kosovu koja se, delićem, još uvek nada podeli i konačnom pripajanju Srbiji. „Strategija za sever“ bi u tom slučaju poslužila kao još jedan od dokaza da se pokušalo sa Srbima mirnim putem, čak pažljivije nego sa bilo kojom „manjinom“ igde na svetu, da je vlada u Prištini dala sve od sebe ali da se severnokosovski Srbi jedni nerazumni divljaci sa kojima se ne može izaći na kraj. Na stranu to što bi ovakvo ponašanje srpskog severa moglo vrlo brzo da iscrpi i ono malo dobre volje koju međunarodna zajednica i Priština imaju prema srpskom jugu, koji bi u ovom (kao i u ranijim slučajevima) mogao da plati cenu bahatosti severa. Ukratko, ova strategija i priče o oluji su, kao i obično, umesto da ih ujedine i otrezne, podelile Srbe. Ovaj put na severno kosovske i južnokosovske. Beograd za to vreme paniči i kuka na sav glas jer je čuo zvuk oluje. Da pregovara sa okupatorima – ne pada mu na kraj pameti. Beograd nije izdajica i ne sedi s neprijateljem za istim stolom.