Da li je trebalo "kapitulirati"?

U šestoj svesci Ćosićevih dnevnika, koja je pisana za vreme NATO bombardovanja, pokrenuto je više zanimljivih tema. Možda najizazovnije je Ćosićevo razmišljenje o tome da je jedini spas Srbije, pred strašnim pritiskom SAD i njenih saveznika da preda Kosovo, bila "kapitulacija", odnosno udovoljavanje zahtevima moćnika, bez daljih, uzaludnih žrtava.

Ćosić, koji inače sam za sebe kaže da je pesimista, i pre i tokom bombardovanja pisao je da je kapitulacija pred SAD i EU jedino rešenje. Uoči napada, 22. marta, on piše: "Niti možemo da odbranimo Kosovo, niti je Kosovo i dalje Srbija. (...) Opstanak nam je u kapitulaciji" (10). Onda, 25. marta zapisuje: "Ako Milošević ne kapitulira, šta će biti sa Srbijom? Stradaće, ginuće, dok ne reši da kapitulira. (...) Spas je u kapitulaciji, predaji" (18-19). A 26. marta kaže: "Neko mora da kapitulira. (...) Kosovo se mora napustiti" (21). Zatim 6. aprila piše: "Posle jučerašnjeg i noćašnjeg bombardovanja širi se šapat: moramo da kapituliramo. To govore i borci Prve proleterske, pukovnici" (36). Petnaestog aprila zapisuje: "Srpsko pitanje danas glasi: ko je hrabar i sposoban da bude izdajnik? (...) Koji će srpski političar i general toliko voleti otadžbinu da je spasava kapitulacijom?" (51). Pa sutradan, opet: "Naš spas je u kapitulaciji, kapitulacija sada nije izdaja" (53). Onda, 21. aprila ponovo kaže: "Spas je u kapitulaciji. A naša nacija nema čoveka koji ima moć i hrabrost da kapitulaciju izvrši. Srbiji je sada potreban mesija – pametan i hrabar izdajnik. (...) Ko sada može biti general Nedić?" (63). A 27. aprila veli: "U Akademiji nauka tihi defetizam. Kada ćemo da kapituliramo – to je glavno pitanje?" (70).

Slično kaže i 14. maja: "Ljudi su uplašeni i sumorni; svi priželjkuju kapitualciju, ali se niko ne usuđuje da izgovori tu izdaju" (99-100). Onda opet, 23. maja (pišući o Beogradu bez struje): "Veliki, moderan grad ne može da ratuje; on mora da kapitulira" (123). Zatim, 25. maja: "Ljudi iz moje okoline su rastrojeni, izmučeni nesnom, brigama i oskudicom koje najavljuju istinsku bedu. Svi odreda žele i zahtevaju da Milošević prihvati sve što se od njega traži i okonča bombardovanje" (126). Onda 2. juna kaže: "Nas nekoliko akademika jednodušno se saglašavamo: moramo odmah danas kapitulirati (...). (...) Miloševiću (treba) psihološki olakšati odluku o kapitulaciji (...), treba mu pomoći autoritetom Akademije da donese racionalnu odluku i prihvati zahteve Amerike" (144). Konačno, 3. juna, na dan kada je uspostavljeno primirje, Ćosić zapisuje: "Juče nam je Finac Marti Ahtisari najavio `istorijski dan`. Milošević tu šansu nije propustio: kapitulirao je; (...) pošto je po svom `demokratskom` običaju odgovornost za kapitulaciju preneo na Narodnu skupštinu" (146).

Stari pisac je u ovim svojim beleškama bio iskren i brutalan. Iskren, jer se nije bojao da napiše ono što su tada mnogi Srbi želeli: da NATO bombardovanje treba odmah da prestane, makar i po cenu srpskog odricanja od Kosova. Brutalan, jer je koristio jednu staru i ozloglašenu reč, "kapitulacija", kako bi opisao popuštanje Srbije pred nadmoćnijim neprijateljem. Ćosićeva privrženost srpskoj stvari toliko je nesumnjiva, da se on nije morao bojati optužbi, ni tada, ni danas, za nedostatak patriotizma. Zanimljivo je da se predstavljanje ove knjige odigralo 24. marta 2009, upravo onda kada se patriotska Srbija sećala NATO zločina i hrabrog otpora naše vojske. I kao što je 1999. Ćosić imao iskrenosti i hrabrosti da ovakve svoje stavove zapiše, tako je i danas Ćosić imao dovoljno iskrenosti i hrabrosti da ih objavi i o njima govori.

Ali, da li je stari pisac bio u pravu? Da li je, pod pretnjama bombardovanjem, trebalo prihvatiti zahteve SAD i EU u vezi Kosova? Da li je trebalo prihvatiti diktat moćnika iz Rambujea? Da li je trebalo "kapitulirati"? Racionalna analiza pokazuje sledeće. Rambuje je zaista bio tipičan ultimatum po načelu "potpiši ili ćeš biti bombardovan" (sign-or-be-bombed-ultimatum). Amerikanci su sami izradili sve papire, a pozvane strane su mogle samo da ih potpišu ili odbace. Nije bilo mogućnosti da se pregovara o predloženim rešenjima, već se moglo diskutoviti samo o tehničkim ili jezičkim pitanjima.

Potpisivanje papira iz Rambujea podrazumevalo je tri stvari. Prvo, Srbija je trebalo da izgubi svaku realnu upravu nad Kosovom1. Kosovo bi dobilo svoju skupštinu, vladu, predsednika i sudove, dakle sve što čini državu2. Srbija bi zadržala nadležnosti jedino kada je reč o novcu u opticaju i o promeni granica. Kosovo bi, naprotiv, dobilo “najmanje 20 poslanika” u republičkoj skupštini, “najmanje jednog” člana vlade, “najmanje troje” sudija Vrhovnog suda itd.3. Srpska skupština, dakle, nije imala zakonodavne nadležnosti nad Kosovom, ali u njoj je trebalo da sede Albanci. Srpska vlada, takođe, nije imala izvršne nadležnosti nad Kosovom, ali i u njoj je trebalo da sede Albanci.

Kao drugo, Albancima je bila stavljena u izgled nezavisnost Kosova. Naime, Sporazum je predviđao da će se “tri godine po stupanju na snagu Ugovora sazvati međunarodna konferencija kako bi se odredio mehanizam konačnog rešenja za Kosovo, na osnovu volje naroda, mišljenja nadležnih vlasti, napora svake Ugovorne strane u odnosu na sprovođenje ovog ugovora, kao i Helsinškog završnog akta”4. Ovaj član nije izričito propisivao plebiscit o nezavisnosti. Ali, Ram Buja, jedan od albanskih pregovarača, tvrdio je da im je “lično Medlin Olbrajt garantovala da će posle tri godine imati pravo da organizuju referendum, bez obzira na to kako je ovo pitanje regulisano u završnom dokumentu”5.

I treće, srpska vojska i policija morale su se sa Kosova gotovo sasvim povući – izuzev nekih 1.500 graničara, kao i 2.500 pozornika koji su potpadali pod nadzor međunarodne uprave. Na Kosovo je imalo da dođe 28.000 vojnika NATO-a, kojima je zapovedao neposredno Glavni štab NATO, tako da je Kosovo i po Rambujeu trebalo da bude pod NATO okupacijom.

Ako pogledamo sadašnje stanje na Kosovu, videćemo da smo zapravo i dobili sve to, samo, kako bi to verovatno Ćosić primetio, uz rat, bombardovanje i stradanje. Kosovo bi, očigledno, i sa ratom i bez njega (tj. sa Rambujeom) završilo u secesiji. Pokrovitelji parčanja bi i tada bili isti kao sada – SAD i neke zemlje EU. Srbija bi svakako i tada nastavila da se poziva na Povelju UN. Ali, ona bi i tada mogla malo toga da učini kako bi stvarno zadržala Kosovo pod svojom upravom. Sa ovog stanovišta posmatrano, izgleda da je stari pisac bio u pravu: ako na kraju nismo mogli dobiti ništa bolje od Rambujea, onda možda zaista nije ni trebalo ratovati.

Takođe, odmah po početku bombardovanja, kao razlog za odbijanje Rambujea navođene su i tzv. okupacione odredbe o prisustvu NATO-a na celoj teritoriji Srbije. U papirima iz Rambujea je pisalo: “NATO osoblje će uživati, zajedno sa svojim vozilima, brodovima, borbenim avionima i opremom, slobodan i neograničenen prolaz i neometan pristup svuda u SRJ… NATO se izuzima od carina, poreza i drugih dažbina i pregleda… NATO-u se dopušta upotreba aerodroma, puteva, pruga i luka bez plaćanja naknada, carina, mostarina, putarina ili dažbina koje povlači njihovo korišćenje… Ugovorne strane će, na jednostavan zahtev, omogućiti sve telekomunikacijske usluge za koje se odluči NATO… i to besplatno… NATO će imati imunitet u odnosu na sve zakonske procese: građanske, upravne i krivične”6. Dozvola za slobodno kretanje NATO snaga po Srbiji tumačila se kao dozvola za njenu okupaciju. Zato je odbijanje tih odredbi, čak i po cenu rata, tumačeno kao stvar elementarnog suvereniteta i nacionalnog dostojanstva.

Međutim, 18. jula 2005, generalni sekretar NATO Jap de Hop Shefer i ministar spoljnih poslova Vuk Drašković potpisali su isti takav sporazum kakv je bio predviđen i u Rambujeu. I u njemu je stajalo da NATO može besplatno da koristi puteve, pruge i aerodrome na teritoriji Srbije, da neće podlegati carinskim i policijskim proverama i da će u odnosu na domaće policijske i pravosudne organe imati imunitet. Istovetne odredbe našle su se i u Okvirnom sporazumu o ulasku Srbije u Partnerstvo za mir. Taj sporazum je predsednik Srbije Boris Tadić potpisao 14. decembra 2006. u sedištu NATO-a u Briselu. Oba sporazuma napravljena su dok je na čelu vlade Srbije bio Vojislav Koštunica. Tada to nije bilo shvaćeno kao okupacija, već kao rutinska stanica na putu u EU. Istina, nakon ovog drugog sporazuma protestovao je predsednik SPS Ivica Dačić. On je tada čak zapretio da će članovi njegove stranke "zaustaviti svaki prolaz NATO trupa preko teritorije Srbije"7. Ali, on je ubrzo i sam ušao u Tadićevu vladu i postao sastavni deo "evroatlantskih procesa". Danas se ovih "okupacionih odredbi" javnost Srbije više ne seća.

Moglo bi se, međutim, reći da bi danas situacija bila drugačija da nije bilo 5. oktobra, odnosno, da je na vlasti ostao Slobodan Milošević. Međutim, upravo je Milošević potpisao Dejtonski sporazum (1995), čiji se aneks 1-A zove: Sporazum između SRJ i NATO pakta o tranzitnim aranžmanima za operaciju mirovnog plana. U čl. 2 se kaže da će "Vlada SRJ dozvoliti (NATO snagama – A. S) slobodan tranzit kopnom, železnicom, putevima, vodom ili vazduhom za svo osoblje i teret, opremu, robu i materijal bilo koje vrste, uključujući municiju". U čl. 4 se kaže da će "NATO-u biti dozvoljeno da koristi aerodrome, puteve i luke bez plaćanja obaveza, putarina i drugih novčanih dažbina". A u čl. 10. stoji da će "vojno osoblje NATO pod svim okolnostima i u svako doba podlegati isključivoj jurisdikciji svojih nacionalnih elemenata u pogledu bilo kojih krivičnih ili disciplinskih prekršaja koje bi mogli počiniti u SRJ".8 Dakle, i sam Milošević je već bio potpisivao slične aranžmane sa NATO-om, tako da je očigledno reč o izvesnom rutinskom sporazumu na koje su balkanske zemlje, od 1990-ih, bile prinuđene da sklapaju sa najmoćnijim vojnim savezom na planeti.

Dakle, nekako ispada da, i pored toga što je pružila vojni otpor, Srbija ipak nije uspela da zaustavi SAD i NATO u onom osnovnom što su oni želeli da postignu na Kosovu, ali i u regionu. Da li je onda vredelo ratovati? Ćosićev odgovor je "ne", i on u tom odgovoru svakako da nije usamljen. Tako su mislili i danas misle mnoge istaknute ličnosti našeg javnog života (jedino što se mali broj njih to usuđuje da kaže). Ćosić koristi pomalo brutalan termin "kapitulacija", ali očigledno u značenju prihvatanja zahteva iz Rambujea. Ali, ako zanemarimo tu pojmovnu nepreciznost, možemo se i mi zapitati: ima li razloga zbog kojeg je trebalo ratovati ako se diktat iz Rambujea svejedno ostvario?

Jedan zanimljiv i odlučno potvrdan odgovor na to pitanje ovih dana nam je dao mladi filosof, Nikola Tanasić9. On je NATO napad na Srbiju uporedio sa agresijom moćnog kralja Filipa Makedonskog na Atinu. Atina je mogla da se stavi pod "zaštitu" Filipa i sačuva bogatstvo i deo suvereniteta. Ali, odlučila je da pruži vojni otpor daleko nadmoćnijem neprijatelju i pretrpela težak poraz u bici kod Heroneje (338. g. p. H). Nakon ovog poraza, promakedonske snage u Atini optužile su Demostena da je kriv za bespotrebne gubitke u ratu. Braneći se, Demosten drži znameniti govor "O vencu", koji je danas sastavni deo svih svetskih antologija besedništva.

Dakle, u tom govoru, podseća nas Tanasić, Demosten objašnjava zašto su odbrana slobode i otpor nasilju dužnost svih moralnih ljudi čak i onda kada taj otpor ima malo izgleda na uspeh. Reč je o javnom svedočenju onoga u šta neka zajednica veruje. Ako neka zajednica veruje u slobodu, ona će je morati pokušati oružjem da odbrani, ma koliko da su mali izgledi da ta odbrana uspe. Jer, ako ne bi bilo makar pokušaja suprotstavljanja nasilju, kako bi se znalo da je sloboda istinska vrednost te zajednice? Odbrana slobode, makar i neuspešna, jeste najjači pokazatelj u šta neka grupa ljudi stvarno veruje. A krv koja je pri tome pala nije prolivena uzalud, čak ni ako ništa nije postignuto. Ta krv je postala svojevrsan zavet članova nekog društva da će nastaviti da se bore za slobodu, ona je postala sredstvo novog spajanja ljudi u obnovljenu i osnaženu zajednicu. Zajednica koja pamti krv prolivenu u odbrani od nasilja, sačuvaće identitet i prvom prilikom, kada se steknu uslovi, postaće ponovno slobodna. Zajednica, pak, koja zaboravi svoje heroje slobode izgubiće ubrzo ne samo svaku slobodu. Ona će na kraju izgubiti i svoj identitet, izgubiće i samu sebe.

Između starog Dobrice i mladog Nikole kreće se danas patriotska i demokratska Srbija. Kao što je uvek u životu, i ovde rešenja i odgovori nisu ni laki, niti jednostavni. Postoje razlozi preživljavanja koji nam kažu da moramo spasavati svoje živote i živote svojih najmlađih. Zaista, rat NATO sa Srbijom je u toj meri bio sukob neravnopravnih protivnika, da se vrlo brzo pretvorio u svakodnevni pokolj civilnog stanovništva u Srbiji. Zato je i bio u pravu stari pisac kada je tražio da se položi oružje i izbegne dalje stradanje civila. Sa druge strane, Kosovo se zaista nije moglo dati bez ikakve borbe. Iako tadašnja Srbija svakako nije bila Atina (a Milošević Demosten), ipak je paralela sa događajem od pre 23 veka potpuna. Mi samo kroz borbu, u kojoj smo spremni da založimo svoje živote, pokazujemo koliko nam je do nečega stalo. To vredi kako za pojedince, tako i za narode. Zato je i bio u pravu mladi filosof kada nas je podsetio da Srbija, izložena nasilju, nije imala druge do da Kosovo brani oružjem, kako bi bi joj svet verovao da do njega istinski drži.

Verovatno je da različiti egzistencijalni i istorijski rezon Dobrice i Nikole dolazi od njihovih različitih godina, različitih emocija i različitih iskustava. Ipak, obojica bi se verovatno složila da propast atinske nezavisnosti nije počeo sa porazom kod Heroneje, već sa zaboravom heroja palih u toj bici. Isto tako, verovatno će se obojica složiti da Srbija nije izgubila Kosovo ni 1999, ni 2008. Srbija će izgubiti Kosovo onoga trenutka kada zaboravi svoje heroje sa Paštrika, svoje poginule pilote i svoju postradalu decu... Koliko smo blizu toga?