Evropska mačka u džaku

Sad je valjda i najvećim zagovornicima obavezujuće, tzv. ,,evropske budućnosti Srbije’’ jasno da je taj put od Srbije poprilično daleko. Obećanja o svetloj, demokratskoj budućnosti Srbije koja su ovde stizala sa zapada pre pada Miloševića, polako su kopnila vremenom, i godinama postajala sve slabija, kako je vreme od oktobarskog prevrata prolazilo. Srbija je u međuvremenu redovno isporučivala haške osuđenike, davala dokumenta sa oznakom ,,državna tajna’’, jednostrano potpisala SSP, drastično smanjila naoružanje, smenila čitav generalski vrh, iz pritvorskih jedinica pustila sve zarobljenike iz sukoba na Kosovu 1998 i 1999., reformisala i profesionalizovala vojsku, zvaničnici su se ničim pozvani izvinili pojedinim narodima (...). I pored svega toga, svaki put kad se pojedinima činilo da se put ka Evropi konačno otvara, uvek se pronalazilo još nešto što Srbija nije uradila, a što je neophodno da se završi da bi su u Evropu stiglo.

Pre svega, da neko nas tamo stvarno hoće, mogli bismo da imamo pet pokrajina kao što je Kosovo, pa bi nas opet primili. Ne verujem da smo nešto lošiji od tradicionalno evropskih civilizacija Rumunije i Bugarske, od kojih prva ima nerešene probleme sa susedom oko Transilvanije, a druga je u vreme pristupanja Zajednici još uvek na putevima imala drumske razbojnike. I siguran sam da nismo ni malo lošiji od Hrvatske, na čijoj teritoriji je izvršeno najveće etničko čišćenje u Evropi nakon Drugog svetskog rata. Ako Evropi to nije smetalo, ne vidim zašto bi joj sad bilo toliko važno da Srbija podrži predstavljanje Prištine na regionalnim forumima. Potpuno besmisleno, novo zamajavanje, odugovlačenje i mazanje očiju. Ovakva, sadašnja Evropa nas ne želi, i čak i da ispunimo taj zahtev, nakon njega će slediti novi, kao što se i dešavalo ranije, svaki put.

U Srbiji svaka seoska mlada, i bez završene osnovne škole, zna da nema puno koristi od jurnjave za ciljanim mladoženjom. Nema srećnog braka dok ga obe strane ne žele. Da pitamo svaku ,,glupu’’ spoznorušu, isto bi nam rekla. Umesto besmislene jurnjave i ponižavanja u očima budućeg mladića, nakon čega bi sledila loša veza i nepoštovanje u odnosu, svaka sponzoruša se odlučuje da umesto takvog trčanja uradi nešto na sebi. Znači, kupuje se nova šminka, odlazi u teretanu, ide u solarijum, kupuju lepe haljine, ističe ono što je lepo... Na taj način, ,,glupe’’ sponzoruše umeju da od sebe naprave poželjnu osobu, nekoga za kime će bogati momci trčati. Ukoliko neko ovde već smatra da će ulaskom u berićetan brak sa bogatom Evropom Srbija prosperirati, i doživeti ogromno blagostanje, čak i po cenu da pusti Kosovo, zbog čega ne radi na tome da Srbiju predstavi u što lepšem izdanju? Umesto što troše energiju na jurnjavu za Briselom, ne bi bilo loše da neki opozicioni lideri svoje stranačke resurse usmere na predlaganje boljih zakona, koji liče na evropske, na predlaganje amandmana, na zalaganje da ličnim primerom predstave buduću evropsku Srbiju. Pa bi tako jednom bila stvorena bolja Srbija, lepša Srbija, koja bi bila privlačna i zanimljiva i za Evropu, pa bi tako i ,,brak’’ sa njom bio bolji. Mi ovde imamo stranke koje čitavo svoje političko delovanje baziraju samo na borbi za ulazak u Evropsku uniju, kao da ćemo samim ulaskom doživeti takav preporod i blagostanje, kao da nam nikakav drugi politički i ekonomski program nije potreban. Kao da te stranke ne moraju da rade ništa, osim da se bore za ulazak u evropski raj.

Istovremeno, ne postoji ni jedna ozbiljna analiza, ili barem ozbiljno predstavljanje, procena dobrih ili loših strana ulaska Srbije u Evropsku uniju. Urađene su analize za bezbrojne projekte, za mnoge stvari se tačno zna šta donose, jedino je ulazak u Evropu obavijen misterijom i predstavlja svetu evropejsku Dogmu. Pa se onda oni koji su protiv te dogme automatki proglašavaju za retrogradne nedemokrate, rusofile, fašiste... Voleo bih da mi neko objasni šta je to toliko napredno i avangardno i svojevoljnom davanju nezavisnosti? U jeftinoj prodaji slobode jednom savezu država? Već sada, unapred možemo da vidimo kako bi izgledao taj odnos, jer nismo ni u najavi za ulazak, a oni nas već tretiraju kao kolonijalnu teritoriju, kojoj samo treba izdavati uputstva. I šta je tako napredno u tom savezu, što mi sami ne bismo umeli da dostignemo, zakonima koje bismo doneli svojom voljom, i na svoj način, u slobodi koju imamo? Zašto bismo uopšte želeli da uđemo u Savez koji sve više liči na SFRJ s početka devedesetih?

Umesto pravljenja ozbiljnih analiza, za jedan tako važan strateški državni cilj, ovde se pišu proglasi. Ima jedna stranka koja je napisala Deklaraciju, pa Manifest, pa Povelju a onda je jedan takav stranački dokument ultimativno i bezobrazno poturila Predsedniku pod nos, i na kraju su se njeni predstavnici naljutili što on takav stranački dokument nije potpisao. Nemaju šta stranke da traže sa predsednikom, nemaju razloga oni njega da ubeđuju, oni bi trebalo da ubede nas glasače. Zbog toga, gospodine Jovanoviću, Draškoviću, i ostali kojima je Evropa u srcu po svaku cenu - ukoliko već nemate nameru da se u Parlamentu bavite borbom za donošenje zakona koji bi ovu državu učinili boljom, ne bi bilo loše da biračima objasnite zbog čega je bezuslovna borba za ulazak u Evropu tako važna, važnija od svega, pa i od očuvanja jedinstvenosti teritorije? Šta je to što bismo mi dobili ulaskom u nju, a šta bismo izgubili? Koliko je to u novcima? Koje su prognoze, koji delovi privrede bi od toga prosperirali, i šta bi pojedinac dobio od toga?

U međuvremenu, dok se zagovornici evropskog puta ne ohrabre da progovore o tome, ili dok ne nauče zbog čega žele to što žele, uopšte ne bi bila loša ideja da se organizuje javna rasprava o tome. Ali ne o dilemi ,,za ili protiv Evrope’’, jer je ona previše neodređena, mistična i isključiva, nego o pitanjima Zbog čega u Evropu, i Šta bismo time dobili a šta izgubili. Dok se to ne desi, sve izgleda kao prodavanje mačke u džaku.

Jedan od glavnih zadataka države bi trebalo da bude očuvanje državne teritorije. I traženje saveznika, sklapanje saveza sa onim državama koji joj u tome pomažu. Ukoliko nema takvih država, besmisleno je ulaziti u saveze tek da bi se nešto radilo. Pogotovo je besmisleno ulaziti u saveze sa onima koji bi da im odmognu u očuvanje teritorije. Današnja Evropa, to je valjda sad više nego jasno, nije naklonjena srpskoj politici prema Kosovu. Politika i Evropa i Kosovo je neostvariva i, ako se nastavi kako se krenulo, pre će se završiti odustajanjem od Kosova. Zbog toga bi se trebalo okrenuti prioritetu, a to je borba za očuvanje jedinstvenosti teritorije. Ne treba gubiti državotvorne interese, nešto što je važno za vekove, zbog političkih saveza koji mogu da traju, ali i da se prekinu, i koji mogu da se uspostave bilo kad u budućnosti. Sa Evropom koja ima lidere sa ovakvom politikom prema Balkanu, mi nemamo šta da tražimo. Ako bi se Srbija deklarativno okrenula od Evrope, i okrenula rešavanju sopstvenih problema, uveren sam da bi čak i ovakva Evropa, sa ovakvim liderima, uskoro promenila politiku. Ne verujem da je ikome u Evropi u interesu da Srbija ostane po strani.

Da nema toliko uslovljavanja za ulazak u zajednicu, vredelo bi razmišljati o prodaji nezavisnosti. Možda bi, ko zna, i bilo nešto dobro od toga. Međutim, sa ovoliko uslovljavanja, toliko mnogo zahteva, i toliko mnogo nepoznanica o tome kakva nas budućnost tamo čeka, potpuno je suludo uopšte razmišljati o tome, a kamoli ubeđivati druge u važnost pristupanja. I, ako je ovakvoj Evropi važniji status Kosova od toga da bude saveznik sa Srbijom, pa neka bude tako. Ako je Evropi udaljeno Kosovo tako važno, zbog čega bi ono Srbiji bilo manje važno? Kako je moguće da je situacija postavljena tako da je Evropi Kosovo važnije nego nama? I da mi još pristanemo na takvu priču?