Gde smo, kako dalje i sa kim

Nije prestrogo utvrditi niti teško, čak egzaktno, dokazati da je Srbija u poslednjih dvadesetak godina u sveopštoj krizi: političkoj, ekonomskoj, moralnoj. Još gore, Srbija je potpuno dezorijantisana zemlja, bez jasno postavljenog cilja: kuda, kako i sa kim. Smenjivale su se političke garniture na vlasti, sve počinjale iz početka, po pravilu bez jasnog nacionalnog interesa i cilja, jer eto ovi prethodni ništa nisu znali, sve su upropastili, sve su opljačkali. Mi novi smo „mesije“, mi znamo kako, ali sve mere koje poduzimamo i koje znače nešto dobro za Srbiju nailaze na otpor našeg naroda. Srbijom su vladali, neretko umišljeni i sujetni lideri sa autokratskih pozicija, željni slave i moći. Prisvajali su svu vlast, uvereni da oni najbolje znaju i umeju. Svaka dosadašnja vlast se vajkala da joj opozicija smeta i kvari njihove grandiozne planove, strategije, spoljnopolitičke stubove, strateška partnerstva. Eto, sada skoro da i nemamo opoziciju – poteći će med i mleko.

O ekonomskim pokazateljima, koji govore da smo u velikom problemu, čak i ministri govore o „grčkom scenariju“, muka mi je da ih i nabrajam. I onoliko koliko je, uz sve prisutniju autocenzuru i cenzuru, običnim građanima dostupno, stanje u državi i društvu nije nimalo ohrabruće. Čak je zabrinjavajuće. Radije bih, ovom prilikom, o nekim drugim aspektima naše stvarnosti. Onoj koja nas je i dovela do stanja u kojem jesmo i koja nas i dalje sapliće i guši da sami nešto uradimo za sebe.

Od početka razbijanja zajedničke države nijedna politička garnitura nije se potrudila da realno sagleda razvoj međunarodnih odnosa i mesto i ulogu Srbije na geopolitičkoj karti sveta. Posle pada Berlinskog zida, raspuštanja Varšavskog pakta i disolucije Sovjetskog Saveza, Srbija se ponašala kao da se ništa ne dešava.

Ispalo je da je Srbija postala nezavisna država kada više nijedna bivša jugoslovenska republika nije htela da ostane u nekoj, čak i najlabavijoj, formi državne zajednice sa njom. Čak je zatražila, kakvog li poniženja, međunarodno priznanje i članstvo u UN, pogazivši obraz otadžbine Srbije i njenu državnost još od vremena Nemanjića. Nikako da izađe iz stanja potpune geopolitičke dezorijentacije.

Doživela je da joj jedna minorna „posestrima“ iz bivše SFRJ odbije diplomatsko priznanje uz „interni“ komentar da ne prihvata priznanje nepriznate države, da nju (Srbiju) prvo treba poniziti i baciti na kolena pa tek priznati. Srbija je to „progutala“ i sedam godina kasnije odnela joj „na noge“ notu sa novim priznanjem, da bi dobila zakasnelo priznanje.

Poniženja su nastavljena, od Rambujea, „Milosrdnog anđela“, Haga, Brisela, a neka tek predstoje. Srbija je, upravo zbog nerazumevanja razvoja odnosa na geopolitičkoj sceni, bila i ostala „jedna slamka među vihorove“ i „sirak tužni bez iđe ikoga“. Neretko se sa mnogima svađala, a još češće prihvatala ucene i poniženja, sve manju šargarepu, a sve veći štap. Nismo išli problemima u susret, predupređivali ih, predlagali rešenja, a u džepu imali rezervnu varijantu, već po pravilu „kaskali“ za njima i prihvatali (naravno na svoju štetu) tuđa rešenja. Hvalili se nekakvim liderstvom u regionu, diletantski formulisali spoljnu politiku na bazi nekakvih stubova i nedoraslih strateških partnerstava, promovisali mantre da EU nema alternativu, zatim i Kosovo i EU, pa onda i Rusija i EU, Srbija sa dvoje vrata, Brozova spoljna politika, da bi došli do toga da nam Nemačka treba da bude „motor razvoja“ i da „svi lažu koji čak i pomišljaju da ćemo preživeti bez EU“. Rezultati naše diplomatije, bez realno definisane spoljne politike, su porazni.

Nekritički smo prihvatili „tranziciju“ ne shvatajući da njeno bespogovorno sprovođenje, po zamisli i strategiji multinacionalnog kapitala, međunarodnih finansijskih institucija i trgovinskih lobija, vodi privredu zemlje u neokolonijalni status, koji je u nekim segmentima, posebno kada je u pitanju materijalna egzistencija ljudi, bezobzirniji od klasičnog kolonijalizma. Vlast se olako distancirala od najneophodnije regulative države u privredi i finansijskoj sferi, što ne čine ni daleko razvijenije zemlje. Dobar su primer Kina i Japan, pa i mnoge zapadne zemlje. Krajnje je vreme da struka, a ne vlast, jer ona nema hrabrosti za to, napravi analizu i izvede stanje šta je Srbija do sada dobila, a šta izgubila u tranziciji. Tek tada ćemo moći da se opredelimo kuda, kako dalje i sa kim.

Opravdano se postavlja suštinsko pitanje koje traži hitan odgovor. Da li Srbija ima teritorijalni, ekonomski i politički suverenitet? Istina, u eri globalizacije, koja se zloupotrebljava upravo od onih koji su je i nametnuli, malim i ekonomski slabim državama je veoma teško da očuvaju svoj suverenitet. Dobro znamo kako Srbija stoji sa teritorijalnim suverenitetom nad petnaestak procenata svoje ustavom definisane teritorije, nad svetom srpskom zemljom, ali nije u zavidnom položaju ni kada su u pitanju i ekonomski i politički suvereniteti. Dovoljno je pogledati stanje u bankarskom, ali i u proizvodnom sektoru. Malo je političkih lidera i stranaka koje su bile u stanju da samostalno donose važne odluke za državu bez prethodno usaglašenog, a neretko i nametnutog stava stranog faktora. U takvim uslovima ugroženog i/ili okrnjenog suvereniteta zemlja postaje „banana“ dražava, sa veoma pogubnim posledicama po svoje građane.

I na kraju, da li u Srbiji postoje snage, i koje su to, sposobne da formulišu državni i nacionalni interes, postave cilj i razrade strategiju za izlazak iz sadašnje nimalo zavidne sveopšte situacije u zemlji i mesta i uloge u svetu. Da dezorijentisanom narodu, posebno mlađim generacijama, povrate nadu i veru da im država može stvoriti uslove da ostanu u svojoj otadžbini i radom obezbede pristojan život dostojan čoveka. Srbija ima nemale materijalne i posebno ljudske potencijale. Samo ako ih pametno angažuje, ima šanse da izađe na put oporavka i ozdravljenja. Što dođe sa strane biće veoma skupo i sa ucenama. Da shvatimo već jednom da ovakav strani, neretko špekulativni, kapital ne donosi ništa dobro zemlji.

Potrebni su nam državnici sa vizijom, optimisti, koji će znati da adekvatno angažuju sve relevantne faktore društva, posebno nekompromitovane i kompetentne intelektualce sa integritetom, iskustvom i znanjem, u osmišljavanju i definisanju tri najvažnija državna i nacionalna cilja: uređenje zapuštene i razvaljene države, očuvanje celovitosti i bezbednosti države (jer na Balkanu još ništa nije rešeno, ali o tom drugi put) i stvaranje uslova da se Srbija uvrsti u red ekonomski razvijenih država sveta. Da shvatimo ko su nam prijatelji u svetu i čiju podršku, pomoć i razumevanje, bez ucena i ultimatuma, možemo da očekujemo. Da se država Srbija konačno vrati otadžbini Srbiji i njenim vrednostima.