Godišnjica balkanskih ratova i naša tradicija

U svojoj izuzetnoj knjizi Nedovršen razgovor – ogledi iz teorije istorije Đuro Šušnjić je problematizovao odnos istorije, tradicije i tradicionalizma, kao i našu toliko puta pominjanu opterećenost prošlošću. Za ovog autora u njegovom poimanju prošlosti i istorije tradicija se određuje kao „sve ono što smo, na osnovu savremenih merila racionalnosti i humanosti izabrali iz prošlosti kao vredno učenja i pamćenja. Tradicija nije sve ono što se nasledilo iz kulturne prošlosti, već samo nešto od toga, nešto što se odabralo na osnovu saznajnih i vrednosnih merila sadašnjeg vremena, priznanje onome što je bilo vredno da i dalje vredi. Tradicija je najbolji izbor iz prošlosti - čišćenje sećanja. Tradicija je upravo ono što čovek ne sme da zanemari i zaboravi. Zanemarivanje vlastite tradicije završava se usvajanjem tuđe. Tradicija nije suva grana istorije, već živa ruka koja oblikuje naše živote i danas. Racionalno mišljenje je sastavni deo tradicije i ona sadrži ono što je vredno da se ugradi u shvatanje tradicije kao potraga za smislom koji istorija stalno dovodi u pitanje. Previše tradicije okamenjuje društveni život, premalo tradicije je silan izvor autoriteta i legitimnosti“.

Ovakvo kompleksno i racionalno određenje samog pojma tradicije postavlja nam osnovno pitanje – šta smo mi na osnovu savremenih merila racionalnosti i humanosti izabrali iz prošlosti kao vredno učenja i pamćenja. Radi se o racionalnom zasnivanju vrednosti jednog naroda i shvatanju prošlosti koja se neće okamenjivati u tradicionalizmu i anahronom mitomanskom nacionalizmu koji razara zajednicu ako ne postoji sistem humanističkih vrednosti i stalni izbor onih događaja iz prošlosti koji tvore stabilan kulturni, civilizacijski i društveni obrazac.

Đuro Šušnjić takođe navodi reći M. Hajdegera koje za nas mogu biti od posebnog značaja u shvatanju i oblikovanju našeg odnosa prema istoriji i tradiciji. “Tradicija je dovoljno staro da bi večito bilo mlado“. Kako mi danas u našem društvu stvaramo i negujemo tradiciju i na koji način je održavamo živom i mladom a da je ne pretvaramo u jalovo lamentiranje nad našom tragičnom prošlošću. Kao jedan od važnih elemenata u građenju tradicije je i obeležavanje i proslavlajnje velikih istorijskih datuma iz naše prošlosti.“ Nema naroda koji ne postavlja značajne događaje iz svoje istorije. To nije nikakav nacionalizam, preterivanje ili zastranjivanje, to je jednostavno izraz poštovanja dela svojih predaka, a kada smo mi Srbi u pitanju, sa ponosom možemo da kažemo da su ona bila herojska, da su bila u skladu sa demokratskim, oslobodilačkim načelima koja su se rađala u Evropi onoga doba, da su počivala na dubokim temeljima sopstvene istorije i kulture“.

Ovo su stavovi znamenitog srpskog istoričara Slavka Gavrilovića koji je bio predsednik odbora SANU za istoriju srpske revolucije 2004. godine, međutim ovo telo je bilo isključeno iz proslave na nivou Republike Srbije. Tadašnji republički državni vrh je smatrao da mu znanje ovog odbora SANU nije potrebno, zato i ove reči Slavka Gavrilovića zvuče veoma opominjuće i otrežnjujuće. “Nažalost nisam bio dovoljno obavešten o onome što se na nivou Republike Srbije priprema za obeležavanje dvestogodišnjice ustanka, što je opet jedan od dokaza našeg često nekoordiniranog delovanja. Ipak sam ja na čelu odbora SANU za istoriju srpske revolucije, a samo sam načuo da je formiran nekakav Republički odbor u koji me niko nije pozvao, što bi inače bilo logično, s obzirom na funkciju koju obavljam. Jubilej se približava, a naš odbor nema nikakav kontakt sa državnim organima jer ti organi očigledno nisu zainteresovani za mišljenje SANU, niti ih interesuje šta mi na tom planu radimo“.

Ovo je za nas izuzetno povoljno iskustvo jer nam mnogo govori i o današnjem odnosu naše države prema građenju tradicije i stvaranju uslova za učvršćivanje i oplemenjivanje našeg nacionalnog identiteta koji je u velikoj meri uzdrman i razdešen. Veliki jubileji i obeležavanje istorijskih godišnjica osnovni su i temeljni toposi u identitetskoj politici jedne državne zajednice. Nepovoljno iskustvo nedaekvatnog i površnog obeležavanja dva veka Prvog srpskog ustanka ponavlja se i ove godine kada je pred nama izuzetno važna godišnjica -100 godina balkanskih ratova, događaja iz naše istorije koji spada u red naših najvažnijih istorijskih međaša i odlučujućeg društvenog, vojnog i političkog prokreta u istorijskoj sudbini našeg naroda na početku dvadesetog veka.

Istoričar Dušan Bataković je u Novoj istoriji srpskog naroda dao najrečitiju ocenu značaja i dosega balkanskih ratova u našoj savremenoj povesnici. “Prvi balkanski rat bio je najpopularniji rat u srpskoj istoriji jer je označio dovršenje oslobođenja nekadašnjih zemalja Dušanovog carstva od turskih zavojevača – ispunjenje petovekovnih snova o nacionalnoj slobodi. Rat je doživljen kao moralno snaženje posle godina stalnog potiskivanja srpskih interesa na raznim stranama od Bosne i Hrvatske, do Kosova i Makedonije. Odziv je bio neočekivan, dobrovoljci su pohrlili iz svojih neoslobođenih zemalja, posebno iz Bosne, Vojvodine i Dalmacije, odakle je stizala i značajna materijalna pomoć u novcu i lekovima za ranjenike. Srbija je od ukupnog broja stanovnika (2 922.000) pod oružje digla 402.000. Oficirski kor, mlad i željan podviga prednjačio je u hrabrosti. Oficiri su lično predvodili svoje vojnike, a komanda za napad bila je – "Za mnom". Sad za časak prekidamo prikaz ratnih operacija u Prvom balkanskom ratu da bismo naglasili reći koje su se prenosile od usta do usta, od uha do uha. Kosovo je oslobođeno, vekovni san naroda postao je stvarnost“. Slavenko Terzić u tekstu „Oslobođenje Stare Srbije 1912. godine“ govori o velikom srpskom naučniku, filologu, akademiku Ljubomiru Stojanoviću koji je pošao u rat sa ibarskom vojskom i sa njom je prošao sve krajeve kroz koje je i ona prolazila. “U rat su krenuli mnogi mladi srpski intelektualci-pesnici, književnici, naučnici. Kosovska ideja stajala je u temeljima nacionalnog osećanja i mišljenja srpskih generacija 19. i početka 20. veka. Pukovnik Milutin D. Lazarević, pisac višetomnog dela Naši ratovi za oslobođenje i ujedinjenje, s pravom je ukazao na to stanje duhova – Kosovo. Reči čiji tadašnji čarobni uticaj na narodne mase teško da će moći da shvate docnija pokolenja“.

Danas smo svedoci da više ne možemo da dosegnemo svu dubinu i značaj našeg kosovskog zaveta koji je u osnovi našeg identiteta, ali i shvatanja tragične istorijske sudbine našeg naroda. Očigledno je da posle teško objašnjivog i izvodljivog predloga ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića o pisanju zajedničke istorije balkanskih ratova ne postoji do sada obnarodovani plan naše države za proslavu stote godišnjice balkanskih ratova. Verovatno se obeležavanje ovog istorijskog jubileja ne uklapa u naš izuzetno značajan spoljnopolitički prioritet izgradnje i brižnog negovanja skladnih dobrosusedskih odnosa i međudržavne sradnje u našem regionu. Verovatno bi se obeležavanje ovog jubileja na državnom nivou kao i mnogo puta do sada označilo kao pokušaj obnavljanja naših imperijalističkih ambicija, a ne bi nedostajalo i optuživanje za velikosrpske aspiracije, a Srbija bi dalje bila remetilački faktor inače skladnih i idiličnih regionalnih odnosa.

Još jednom se ponavlja isti politički scenario, Srbija je prihvatljiva samo kada prigušuje svoju istorijsku tradiciju i kada se žrtvuje za više regionalne političke interese očuvanja krhke političke stabilnosti. Zašto se onda čudimo što je istorijska svest našeg naroda slabo razvijena, konfuzna i bez stvarnog oslonca u srpskoj državi koja ne nalazi za shodno da jedan od najuzvišenijih događaja iz srpske istorije dostojno proslavi.

U ovoj deceniji je i niz drugih jubileja - 300 godina od osnivanja Karlovačke mitropolije, 170 godina od rođenja Ilariona Ruvarca, 120 godina osnivanja Srpske književne zadruge, 170 godina osnivanja Srpske akademije nauka), ali to će ostati bez šireg odjeka jer smo mi sada posvećeni sprovođenju našeg temeljnog spoljnopolitičkog prioriteta – razvoju dobrosusedskih odnosa i stabilnosti političkih odnosa u regionu.

Mora se pomenuti i da će za dve godine biti obeležena stogodišnjica Prvog svetskog rata, a to će biti prilika da ovaj nesumnjivo jedan od najznačajnijih istorijskih događaja dostojno obeleži u Srbiji. Možemo svakako očekivati da će i ovoga puta na videlo izaći sve one najgore predrasude o Srbima kao teroristima koji su izazvali Prvi svetski rat, o „Crnoj ruci“ i Srbima kao narodu koji je uvek proizvodio višak negativne istorije na Balkanu.

Nije mi poznato da se u okviru naše države priprema ozbiljna inicijativa za obeleževanje 100-godišnjice Prvog svetskog rata koji je bio velika golgota, ali i teško plaćena pobeda srpskog naroda koji je uspeo da odbrani svoj opstanak i svoje nacionalno dostojanstvo. Po svemu sudeći, i ova prilika biće propuštena jer u vođenju naše državne politike ne postoji prava i iskrena namera da se najvažniji jubileji i velike istorijske godišnjice utkaju u javno profilisanu politiku izgradnje i odbrane našeg nacionalnog identiteta i poštovanja naših najsvetijih istorijskih tradicija. Osnovno načelo naše identitetske politike moglo bi se sažeti u rečima Borislava Pekića. „Vratimo našem narodu bestijalno osporenu svetsku istorijsku tradiciju, ne druge da vređamo nego sebi samopoštovanje da vratimo.“Ali i u stavovima istoričara Radovana Samardžića: "Jedno progresivno društvo koje gleda napred bez pomučenih horizonata nema razloga da se plaši tradicija, nema razloga da se plaši svoje istorije. Ne znam da li sam dovoljno jasan, ali mi se čini da našem vremenu nedostaje tradicionalizam u shvatanju moralnih obaveza, a nedostaje isto tako i napora u stvaranju novih etičkih normi po kojima bi se današnji čovek upravljao“.

Kako možemo vratiti i obnoviti toliko potrebno i udrmano sampoštovanje ako propuštamo da na ozbiljan način proslavimo naše najznačajnije istorijske godišnjice i stvorimo etičke norme koje će otvoriti stvarni i delatni za poštovanje naše istorijske tradicije i našeg nacionalnog identiteta.