Građani i raja

„O lijepa, o draga, o slatka slobodo,

dar u kom sva blaga višnji nam Bog je dô,

uzroče istini od naše sve slave,

uresu jedini od ove Dubrave,

sva srebra, sva zlata, svi ljudcki životi

ne mogu bit plata tvôj čistoj lipoti.“

Ivan Gundulić

„Boj se ovna, boj se govna, kad ću živeti“

Meša Selimović „Tvrđava“

Rečeno alanfordovski – da bi se konstituisala nacija, u vreme kad je globalno „na delu“ sprečavanje njihovih rekonstituisanja, i nacionalni identitet „upodobio“ sopstvenoj (pre)bogatoj tradiciji čije je ishodište upravo stari Rim(ski komonvelt) slobodnih građana – uslov je samo postojanje „istih“. Koliko je građana među današnjim pokolenjem Srba? Ako je premalo, „džaba“ nam je tradicija koja doseže do antičkih vremena. Jer i suprotna tradicija počev od 18. veka (posle opsade Beča, dekadencije Otomanskog carstva, propasti Mletačke i Dubrovačke republike i širenja Rajha našim prostorima) pa nadalje (od Jugoslavija raznih, nacističkih marionetskih država i okupacionih zona, do današnjih „nedovršenih država“ i protektorata) takođe je tradicija, „nekompatibilna“ sa onom prvopomenutom, ali sasvim „kompatibilna“ sa mentalitetom i socijalnim položajem čije odbacivanje je suština srpskog identiteta. Čin odbacivanja testamentarno je opevao u (i zbog teme) najznačajnijem književnom delu u Srba „genocidni“ vladika, a mentalitet ismejao „etnički ne-Srbin“ Sterija.

Koga je danas više – Srba ili poturica, građana ili raje, gospode ili fukare, uključujući i one preobučene u snobove? U svim novovekovnim srpskim nacionalnim razdelnicama, budući da su sve izazvane prodorom Rajha i njegovog etnocentričnog sistema na srpske istorijske teritorije, i Srbi su povezivali etnički (Srbi) sa socijalnim (građani i slobodni seljaci) i etičkim (gospoda = svi uljudni) identitetom. Ukidanjem srpskih novovekovnih država (ustrojenih na suprotnim, građanskim principima) – Dubrovačke republike i kraljevina Srbije i Crne Gore – (preostali) Srbi su po pravilu potiskivani „elitama“ iz redova svojih bivših sunarodnika – navedenih oprečnih karakteristika, „osmišljenih“ i protežiranih od elita vladajućeg naroda[1] („etnosa u centru“).

I današnja razdelnica je identična – da li će se Srbija i Crna Gora „dovršiti“ utapanjem u deklarativno nadnacionalnu tvorevinu, kojom čak i u ono malo sasvim marginalizovanih izbornih institucija upravljaju predstavnici naroda srazmerno svojoj brojnosti (a zna se koji je najbrojniji)? Ili će „kao feniks“ ponovo nastati srpska/e država/e – poput Srbije posle srpske revolucije i Crne Gore Njegoša – po uzoru na Dubrovačku republiku? Ishod zavisi od nas – ili će se raja prepustiti bujici ili će isplivati građani. Da parafraziramo Hegelijance – „tok istorije (svakog naroda pa tako i srpskog – prim. B. M.) mogao bi biti određen rastućom svešću ljudi o njihovoj moći i njihovoj slobodi samoodređenja ... pa će i istorija biti određena time da li su voljni da ovu moć koriste ili ne.[2] “

Budući više od 100 godina socijalizovani gotovo isključivo na (kvazi) hegelijanskim tradicijama, prosečan srpski intelektualac bi i ovu postavku tumačio u apstraktno istorijskim kategorijama „samorazvoja Duha“. Međutim, gde smo „mi Srbi“, ako „...mi (Nemci – prim. B.M.) nasuprot latinskim narodima instiktivno pripisujemo dublji smisao i veću vrednost onome što nastaje i razvija se nego onome što jeste“[3] Jasno je da izraz latinski narodi i ovde označava kulturu i tradiciju, a samo posredno konkretne etnose. Zato ćemo se u ovom tekstu „sukladno“ (zaboravljenim?) srpskim tradicijama „starih varalica“ (Hrvati bi „istokonotirano“ rekli bizantskim) „spustiti na nivo“ banalnih fenomena svakidašnjice u potrazi za „rastućom (ili padajućom) svešću ljudi (u smislu pojedinaca) o njihovoj moći i njihovoj slobodi samoodređenja“.

Svakodnevna „tema“ građanina je „gde sam ja“ (ne, naravno, u značenju koje koriste korumpirani političari) u ma kojoj konkretnoj situaciji. Horizont podanika je „širi“, pa zato i zavodljiviji, pogotovo za tašte – gde smo mi. Zato je podanik „subjekt istorije“ samo ukoliko živi za nekog od retkih pokolenja kad se „digne sirotinja raja“, „kuka i motika“, „dogodi narod“ ili počne „domovinski rat“. Razumljivo je stoga što se podanici koji su toliko retko njeni subjekti tako intenzivno „bave“ istorijom. Građanin je subjekt istorije svakodnevno, npr. dok sa decom čeka u redu u apotekama i domovima zdravlja koje je izvesni Tomica genijalno organizovao. Zapravo pogotovo onda. Fenomenološki posmatrano, ponašanje ljudi u njegovim redovima pouzdaniji je pokazatelj ko je građanin (i koliki je udeo „istih“ u ukupnoj populaciji) a ko raja od metodološki najutemeljenijih socioloških, politikoloških ili ne-znam-kakvih-već analiza. Ako milioni bar nekoliko puta godišnje, i to baš u trenucima kad su (oni ili njihova deca) najranjiviji, trpe nedvosmisleni teror izazvan očigledno budalastom organizacijom, kojom niko nije zadovoljan i oko čije besmislenosti postoji opšti konsenzus, ni tada ne izraze svoje nezadovoljstvo čak ni prema osobama (apotekarkama i sestrama) nemoćnim bar isto koliko i oni, teško će biti svesni svog subjektiviteta u nekim „apstraktnijim“ situacijama.

S druge strane, građaninu je jasno da ga čak i „apstraktna“ preambula Ustava direktno lupa po džepu. Jer, građaninu je jasno da će, s obzirom na to da je Srbija država srpskog naroda i svih građana Srbije, njegovo dete, diplomiralo sa najvišim ocenama, možda doći u situaciju da ne dobije posao zbog nekog od moguće poluobrazovanih „ostalih građana ne-Srba“ kojima radno mesto „ustavno“ sleduje po ključu. Građanin se dakle (pre svega) zbog svog ličnog interesa bori za promenu te preambule, promenu koja je interes svih. Podanicima i „njihovim“ intelektualcima – apologetima rajinstva bilo da su „nacionalni bardovi“ ili „europrosvetitelji“, bavljenje ovakvim „tričarijama“ je ispod časti, budući su zagledani u horizonte istorije, geopolitike, geostrategije u kojima su lični interesi „malih“ ljudi teme nespojive sa ciljevima „svetskog Duha“. Koje su naravno „provalili“.

Tomičini redovi, osim kao indikator ne-postojanja građanstva, značajni su i jer obelodanjuju „jedan od stubova“ svakog nedemokratskog režima – masovno dobrovoljno pristajanje na glupost i onih koji inače nisu glupani. Ovu pojavu je davno elaborirao Ditrih Bonhofer, doktor teologije Luterantske crkve, pre nego što su ga nacisti streljali osmog aprila 1945[4]: „Utisak da je glupost urođena slabost nije tako jak kao onaj da ljude u određenim situacijama čine glupima, tj. da sami dopuštaju da budu zaglupljeni... nikada, međutim, neke ljudske sposobnosti, na primjer intelektualne – ne bivaju umanjene niti nestaju, već preovlađujući utisak koji razvoj moći ostavlja na određene ljude, oduzima njihovu samostalnost, a oni – manje ili više nesvjesno – odustaju od samostalnosti u situacijama sa kojima se srijeću.“ Bonhoferovo tumačenje savršeno opisuje ljude iz Tomičinih redova koji krotko posmatraju apotekarke, doktorke i sestre kako, sedeći ispred uključenog novog kompjutera, hemijskom olovkom prosečno pet minuta popunjavaju rubrike tik uz bar-kod (a i nove zdravstvene knjižice imaju bar-kodove) osmocifrenim kompjuterskim šiframa. Rubriku identičnu onoj iznad na istom papiru koji je prethodno popunjavala sestra. I tako godinama, za vreme „reforme koja teče“. Teško da bi se u specijalizovanim ustanovama našlo retardiranih koji bi ovako neadekvatno ne-reagovali. Očigledno je u pitanju nešto ozbiljnije.

Kao „kruna svega“ krotki podanik spremno plaća dvadesetak dinara participacije. U strahu da ne ispadne stipsa „u društvu“ ako pravi problem oko tako sitnog novca, nikada se ne upita zašto još 71% svoje zarađene neto plate ne troši na svoju decu već daje državi, kad mora da plaća čak i participaciju i većinu lekova koji „nisu na recept“. „Glupi“ Ameri daju državi samo 15%. Al’ je zato naše zdravstvo mnogo bolje – ko veruje filmovima Majkla Mura i brojnim izjavama rečenog Tomice.

Da li je preterana banalizacija stavljanje najlepših stihova svetske književnosti o slobodi i o junačkoj borbi crnogorskih serdara, još pojačani Hegelovim mislima, u ovako mizeran kontekst? Drugim rečima, da li su sloboda i narod ugroženi samo kad su gusarski šambeci ispred Dubrovnika, kada Delije (po kojima je UDBA nazvala nas navijače „trećeg stuba srpstva“) ili ustaše siluju i ubijaju Srbe i Srpkinje ili nacisti i natovci bombarduju?

Može li postati nacija od „Tomičinih redovnika“, koji svakodnevno demonstriraju sve osobine građana, ali u negativnom kontekstu – krotkost umesto bunta, nesolidarnost sa malobrojnim „bundžijama“, glupost umesto zdravog razuma i praktičnosti i potpunu neodgovornost prema sopstvenoj deci uz „zavidnu“ ekonomsku nesamostalnost? I pokornost umesto slobodarstva?! Uljuljkani starozavetnim tumačenjima svetosavlja i kosovskog mita po kojem su ionako pripadnici izabranog nebeskog naroda makar ništa lično ne činili za dobrobit svoje dece i zajednice, mogu potpuno da se posvete razmatranju geopolitičke situacije i teološkim i filozofskim raspravama. Stvarnost ionako nije „njihov nivo“.

Početkom osamdesetih, u vreme koje svi jugonostalgičari kratkog pamćenja (pleonazam – ne možeš biti jugonostalgičar i mentalno zdrav istovremeno ako se sećaš kako je zaista bilo) opisuju kao vreme blagostanja, upoznao sam grčkog studenta koji se stalno čudio kakav smo narod. Na pitanje zašto, odgovarao je – nikada se ne bunite, kod nas su demonstracije svaki dan a sto puta bolje živimo. Šta reći – Bizantinac.

[1] Preporučujem brojna svedočanstva ove pojave u knjizi Ivana Stojanovića Dubrovačka republika.

[2] Kristofer Kroker, Sumrak zapada.

[3] Fridrih Niče, Vesela nauka.

[4] „Glupost je opasniji neprijatelj dobra od zla. Protiv zla se možemo buniti, ono se može razotkriti, u slučaju nužde i spriječiti silom, zlo uvijek u sebi nosi i klicu sopstvenog uništenja zato što kod ljudi izazivava makar neprijatnost.“