Ima li evropski put alternativu?

O samom pitanju.

Stoga većina stanovnika Srbije ima svoje sopstveno tumačenje toga šta je to evropski put, kao i svrhe istog. Jedino će se svi složiti kako je to put uzastopnih koraka u državnoj politici, koji imaju za cilj punopravno članstvo u Evropskoj uniji. Međutim, kakve to posledice ima po život našeg građana, ili po život naše države postaje već predmet ličnog viđenja ili čak špekulacije. Na primer, priča se da se u EU svinje ne mogu klati po seoskim dvorištima, već isključivo na strogo regulisan, human način. Drugi pak govore o evropskim regulativama koje će civilizovati šalterske službenike, ili pak iskoreniti nehigijenu po restoranima i slično. Ima ih i koji iznose argumentaciju ozbiljnijeg tipa, govore o reformi zdravstvenog sistema, koja treba da eliminiše poslovično dreždanje, po još uvek monopolom zaštićenim državnim domovima zdravlja i bolnicama, kao i pametniji način zdravstvenog osiguranja....

No, namera mi nije da prikažem pojedinačne, partikularne posledice evropskog puta Srbije, već da dam globalni prikaz toga šta taj put donosi Srbiji, i naravno da ponudim alternativu.

S druge strane i kritičari evropskog puta, skoro po pravilu kao jedini protivevropski argument navode kosovsko pitanje. Naime, oni takođe ne ulaze u dublju analizu evropskog puta kao takvog, već naprosto, celovitosti državne teritorije pridaju prioritet. Iz toga bi se moglo zaključiti da kada bi EU kojim slučajem napravila zaokret u kosovskoj politici (od čega po svemu sudeći nema ništa), da bi tada evropski put takođe bio nesporan.

Pre nego što pređem na konkretna pitanja, valja mi reći da je teško napraviti razliku između evropskog i američkog puta. Istini za volju, EU vodi samostalnu ekonomsku politiku, ali kada je reč o spoljnoj politici, ili vojnim i bezbednosnim pitanjima, EU zapravo nema svoj stav. Da li je to zbog toga što u samoj EU ne mogu da ga artikulišu, zahvaljujući veoma glomaznom i neefikasnom sistemu odlučivanja, ili pak zato što je američki razlog jači od stava EU? Šta god bilo, činjenica je, i to nesporna, da EU po navedenim pitanjima ili deluje onda kada američka politika biva saterana u ćošak, kao u slučaju gruzijskog rata, ili je njeno delovanje lišeno snage i efekta i svodi se samo na propagandu, kao u slučaju drugog iračkog rata.

Najzad, čini se da ni u samoj Evropi nije do kraja određeno šta je to zapravo evropski put, pa ne čudi što u Srbiji svako na svoj način tumači takav put.

Privredni aspekt. Najčešće se u prilog evropskog puta navodi njegova privredna komponenta. Međutim, i to se iznosi maglovito, nejasno i zabašureno, kao na primer sledeća rečenica: „Distancu prema EU sebi mogu da dozvole samo veoma stabilne i razvijene zemlje, dok za države poput Srbije trenutno ne postoji druga alternativa“. Većina naših građana intuitivno razmišlja kako običan svet u zemljama Evrope ima veća primanja i bolje živi. Takvo mnjenje zahvatilo je naše žitelje još u doba komunista. Naime, tada je veliki broj porodica imao ponekog gastarbajtera na čijem se primeru videlo kako je život u Evropi mnogo bolji. Devedesete godine donele su novu potvrdu te činjenice.

Od petog oktobra naovamo, stekao sam utisak kako najvatreniji zagovornici evropskog puta stvaraju nekakvu iluziju da je „ulazak u EU“ neka vrsta konačnog cilja, onako kao što budisti opisuju nirvanu, a mi hrišćani drugi silazak Hristov na zemlju, samo lišeno metafizike i duhovnosti i svedeno na materijalistički nivo. Kao da je dovoljno ući u EU, i tada ćemo moći samo da se izvalimo u fotelju i zinemo, a onda će nam hrana sama upadati u usta. Izvinjavam se na banalnosti, ali nisam jedini koji je ovako rastumačio proevropsku propagandu.

Međutim takva tvrdnja vremenom postaje anahrona, ili barem nedovoljno precizna. Iako se blagostanje zapada polako stanjuje, ipak je primetna razlika u standardu Srbije i, na primer, Francuske. Ali, takva razlika se odnosi isključivo na zemlje takozvane stare Evrope. Ne zaboravimo da su i Mađarska i Bugarska članice EU, a da tamo nema gotovo nijednog našeg gastarbajtera, a verovatno neće ni biti. Tamo, naime, nema posla i nije privlačno za život. Više nije ni u Grčkoj.

Ali, čak i kada bi bilo do kraja tačno, nije dovoljno postati član evropskog društva naroda da bi se živelo isto kao i oni. Zagovornici evropskog puta će se na ovom mestu saglasiti i dodati kako evropski put nije samo puko članstvo, već sveukupna transformacija društva koja za krajnji cilj ima dostizanje evropskog standarda, kada govorimo o privrednom aspektu, odnosno sistema vrednosti itd. Ako se, već, od petog oktobra Srbija nalazi na evropskom putu, i ako ide tim putem sa više ili manje uspeha, pogledajmo kakvi su dosadašnji učinci.

U nedavnom intervjuu nedeljnom telegrafu[1], profesor Jovan Dušanić kaže da se privredna strategija Srbije zasnivala na sledećim parametrima: stabilnom i nepotrebno visokom kursu dinara, i umanjivanju carinskih stopa, radi otvaranja i liberalizacije tržišta. To je za posledicu imalo gušenje, a u nekim segmentima i potpuno uništenje domaće proizvodnje, i zauzvrat pospešenje uvoza i pojeftinjenje i dostupnost strane robe. Neizbežni, u tom slučaju, nedostatak u budžetu, država je pokrivala dvojako, novcem od prodaje društvenih preduzeća i pozajmicama i kreditima. On čak dodaje: „Cinik bi rekao da, mada je domaća proizvodnja dobrim delom ugušena, BDP raste iz godine u godinu jer velike količine uvoznih roba treba prevesti (rast saobraćaja), prodati (rast trgovine), a stanovništvu masovno odobravati kredite da bi je kupili (rast finansijskog sektora).“

Dušanićev intervju obilat je podacima, i kao takav značajan je, jer ne samo da potvrđuje ono što je i laiku očigledno – da je u Srbiji proizvodnja potpuno zamrla – već objašnjava uzrok i način na koji je to postignuto. On eksplicitno navodi: „Ekonomska politika se bazirala na Vašingtonskom dogovoru – neoliberalnom programu reformi koji su sačinili Međunarodni monetarni fond, Svetska banka, Ministarstvo finansija SAD i USAID, i čiji su osnovni elementi stabilizacija, liberalizacija i privatizacija.“ A da je proizvodnja zamrla, i da je Srbija preplavljena uvoznom robom koja se finansira kreditima više je nego očigledno. Nekada je EI Niš, sasvim lepo proizvodila televizore u ne malim tiražima, i niko me ne može ubediti da uz malo pažnje i brige ta firma, ili neka druga privatna nije bila u stanju da proizvodi mobilne telefone, budilnike, plazma televizore i ostalu tehničku robu. Danas je sva elektronska roba uvozna. Setimo se gigantskih građevinskih preduzeća koja su izvozila svoje usluge po zemljama arapskog sveta, što danas niko ne radi. Setimo se izvoza odeće i obuće u Sovjetski savez, što danas opet, niko ne radi, i da ne nabrajam.

Sve u svemu privreda stoji mnogo gore, nego što je stajala kasnih osamdesetih, ili čak devedesetih godina. Naravno, na ovom mestu moguća je tvrdnja kako je evropski put zapravo ispravan, ali je rđavo sprovođen, ali samo teoretski. Jer, šta bi nam donelo priključenje EU. Donelo bi dalje korake u pravcu koji je već pokazao loš rezultat. Doneo bi ne smanjenje, već potpuno ukidanje carina i istu monetarnu politiku. Uostalom, stručnjaci kažu da je, na primer, portugalska privreda značajno izgubila na konkurentnosti ulaskom Portugala u evrozonu. Drugim rečima, ulazak u Evropsku uniju umesto da donese najavljeno blagostanje, zapravo bi dodatno produbio sve nevolje koje danas ima srpska privreda. Najzad, možda se i našim susedima Hrvatima, Mađarima, Bugarima i Grcima dogodilo nešto slično.

Sve to, kao da potvrđuje davnašnje, ali i dalje aktualno razmišljanje nemačkog političkog ekonomiste Fridriha Lista, koji sasvim jasno uočava opasnosti od liberalizacije trgovine, između nacija nejednake industrijske (danas privredne) razvijenosti, i uopšte opasnosti od stavljanja privrednih iznad nacionalnih interesa. Doslovce, on kaže:

„Uočio sam da popularna teorija uopšte ne uzima u obzir nacije, već prosto celu ljudsku rasu, s jedne strane, odnosno pojedinca s druge. Jasno sam video da slobodna konkurencija, između dve zemlje koje su visoko razvijene može biti obostrano korisna u slučaju da su obe u skoro jednakom stupnju industrijskog razvoja, kao i da svaki narod koji je imao nesreću da zaostaje za drugim u industriji, trgovini, i saobraćaju ... da mora, pre svega, da ojača svoje sopstvene moći, kako bi mogao da se upusti u slobodnu konkurenciju sa naprednijim narodima. Jednom rečju, spoznao sam razliku između kosmopolitske i političke ekonomije.“[2]

Umesto potpune liberalizacije, List govori o takozvanim autarkičnim prostorima – dovoljno velikim prostorima čiji privredni život može da se odvija samostalno, bez ikakvog dodira sa spoljnim svetom.. List predlaže delimičnu liberalizaciju. Liberalizuje se tržište unutar datog prostora, dok se pažljivom carinskom politikom, omogućava da pojedine privredne grane unutar prostora ne budu ruinirane spoljnim uticajem, barem do trenutka kada postaju konkurentne spoljnim izazovima. Tako tržište radi na korist nacije, a ne na njenu štetu.

Dakle, očigledno je da evropski put zapravo ne donosi materijalno blagostanje, kao što njegovi zagovornici žele da nam prikažu, već naprotiv evropski put, kao i cela koncepcija neoliberalizma, ima za cilj da pruži nekoliko udobnih godina, kako bi se zemlja zadužila, a njena proizvodnja eliminisala. Sve to sa ciljem da se zapadna preduzeća oslobode konkurencije, a država stavi u dužničku zavisnost.

Takav plan koristan je i za određenu kategoriju domaćih privrednika. To su takozvani kompradori, koje opisuje Slobodan Antonić u istoimenom članku[3], ali je zato poguban i štetan za državu u celini. Otuda Listova deviza da interesi nacije moraju da stoje ispred interesa kapitala dobija puni smisao. Valja napomenuti i da je neposredna posledica Listovih rasprava bilo stvaranje carinske unije severno nemačkih država u drugoj polovini devetnaestog veka, takozvane „Colferajn“. I upravo je to razdoblje obeležio snažan polet nemačke privrede.

Kulturni aspekt. Zapadno evropska kultura je bliska kulturi balkanskog prostora, ali nije sa njom identična. Uticaj zapadnoevropske kulture na našu kulturu je značajan, posebno u ranom devetnaestom veku, između dva svetska rata i u poslednjih dvadeset godina. Iako je period napuštanja komunističke ideologije bio prožet uverenjem kako je zapadnoevropska kultura viša i plemenitija, sada se već osećaju rđave strane tog uticaja i vredi zapitati se da li je kulturna identifikacija sa zapadnom Evropom pravi izbor. Tim pre, što naša politička vrhuška nedvosmisleno zastupa potvrdan odgovor. Otuda njihov navijački stav. Čini se čak da je njihovo unutrašnje poimanje takvo da život stanovnika EU vredi više nego život nekog drugog. O tome svedoče snažne reakcije naših političara povodom ubistvo Brisa Tatona, spram mnogo blažih reakcija kada je u pitanju bilo ubistvo Ranka Panića na mitingu Srpske radikalne stranke, ili pak još ranijeg ubistva malog Cigančeta od strane grupe Skin hedsa. O tome sam detaljno pisao u članku „Čiji je život vredniji?“[4].

Terminološka opaska: Termin evropska kultura je neprecizan, jer ta kultura obuhvata samo zapadne krajeve evropskog kontinenta. Leontjev i rani evroazijci koriste termin romano-germanska kultura, a danas se na ruskom govornom području koristi termin vesternistička. Ja ću koristiti termin zapadnjačka, koji je nekako najlakši za izgovor, bez namere da bude pežorativ.

Mnogi smatraju da je kruna kulture, ili da kažem visoka kultura, umetnost koju ona ostvaruje. Na tom polju se mogu veoma jasno zapaziti sigurni znaci propadanja zapadnjačke kulture. Zapadna Evropa, već duže vremena nije izrodila vajara poput Mikelanđela, pesnika poput Šekspira ili kompozitora poput Betovena, a sada je daleko čak i od manjih veličina, kao što su slikar Sezan, pisac Tomas Man ili kompozitor Đakomo Pučini. Oni umetnici dvadesetog veka koji se mogu smatrati vrhunskim, stvarali su dela namenjena malom broju ljudi posvećenih umetnosti i uopšte u prošlom veku ukazuje se odvojenost umetnosti od drugih društvenih tokova. Sve ovo doduše ne važi za savremene umetnosti poput filma, ali se i tu može zapaziti znatno opadanje. To naravno ne znači da je zapadnjačka umetnost potpuno smeće (štaviše u prošlosti ona je bez premca) ali znači da u određenoj meri ona živi od stare slave.

S druge strane u domaćoj umetnosti uočavaju se određena odstupanja. Srpski film nije pratio u potpunosti svetske trendove, a nije bez kvaliteta. U slikarstvu postoji ozbiljna protivrečnost između akademskog slikarstva kao zapadnjačke tekovine i ikonopisa kao srpske narodne umetnosti (ono istina ikonopis se vezuje za šire područje od Srbije, ali svakako ne zapadno). U muzici pak postoji daleko više tolerancije, pa su u sve muzičke škole uvedeni smerovi koji se bave etno muzikom. Ne zaboravimo da su u okviru popularne muzike „narodnjaci“ preživeli uprkos tome što ih država nije podržavala, što se ne može reći za „rok'n'rol“ scenu, pored EXIT-a postoji i Guča, itd.

Srbija nije jedina zemlja koja ne prati u potpunosti liniju zapadne kulture. Štaviše, nijedna nezapadna zemlja ne prati u potpunosti tu liniju, a to je i nemoguće. To dokazuje Nikolaj Trubeckoj u svom članku „Evropa i čovečanstvo“[5] iz davne 1920, a koji je još uvek svakim svojim redom aktuelan. Trubeckoj još dokazuje da je pokušaj usvajanja u punoj meri zapadne kulture ili ma koje druge nemoguće izvršiti bez ozbiljnog nasilja nad sopstvenim narodom. Poenta tog članka nije samo tehnička, već i vrednosna, jer se Trubeckoj obračunava koristeći matematičku preciznost sa uvreženim mišljenjem da postoje stupnjevi u razvoju civilizacije, od kojih je zapad na najvišem stupnju, dok ostali narodi mogu biti manje ili više zaostali.

Međutim, kultura nije samo umetnost već mnogo više od toga. Ona uključuje bazične postulate življenja jedne zajednice. Od naizgled nebitnih stvari kao što su način odevanja, organizacija enterijera, preko porodičnih odnosa, pa sve do vrednosnih sistema samog društva. Momenat gde se najviše oseća varničenje između zapadnjačke i srpske kulture jeste kontraverzno pitanje „gej parade“, izvučeno kao najviše eksponiran primer manifestacije o prihvatanju različitosti, ili kraće o toleranciji.

Nije na odmet primetiti da se u Srbiji odbacivanje sredine manifestuje najčešće kroz teranje viceva ili neki drugi snažniji oblik izvrgavanja ruglu – prišivanje posprdnih nadimaka i tome slično. Izuzetci od ovog pravila su veoma retki (iako postoje). Zapadna kultura, za uzvrat, podrazumeva daleko suroviju reakciju sredine na neprihvatljivog pojedinca. To može biti izbegavanje druženja, nemogućnost pojedinca da se zaposli, javne i tajne pretnje, pa sve do institucije linča koja je u poslednje vreme izgleda zamrla, ali je zato u prošlosti bila široko zastupljena. Neprihvatljiv pojedinac može biti crnac na američkom jugu, homoseksualac u viktorijanskoj engleskoj itd.

Razlike u načinu na koji sredina tretira izopštenog pojedinca – u Srbiji ga ne cene, a na zapadu vrše nasilje – sigurno imaju nekakav dublji koren. Ne plediram da znam odgovor na ovo pitanje, ali skrenuću pažnju na delo Žana Delimoa „Strah na zapadu“[6], u kojem autor koristeći veoma obimnu građu, izvodi tezu da je zapadnoevropski svet zahvatila ne samo pojedinačna, već i kolektivna psihoza straha od polovine četrnaestog veka do kraja osamnaestog, tačnije od epidemije velike kuge (1347), pa do kraja Jakobinske diktature (1794). Delimo tvrdi da se zapadnoevropski svet oslobodio straha lomačama, progonima, malim genocidima, ali i onim velikim, na primer nad pražiteljima američkog kontinenta, da je strah za sopstvenu egzistenciju odagnao time što je dokinuo tuđu egzistenciju.

Poslednje se može smatrati nasiljem koje čitava civilizacija vrši iz straha, a kada se svede na nivo pojedinca, onda su to svakako sumanuti lovovi na veštice. Ima mnogo logike u ovoj tvrdnji. Od svih atlantskih naroda, Francuzi su nekako najmanje revnosno uništavali američke domorodce, ali su zato nekontrolisani bes iskalili na sopstvenoj aristokratiji i sopstvenom narodu u vreme revolucije. I dok su se atlantski narodi do Napoleonovih ratova izbesneli i rešili se panike, dotle nemački svet nije imao takvu priliku. Nemačka je naprotiv, sve to vreme pre bila objekat nego subjekat nasilja. Tokom verskih ratova, njenim teritorijama, osim domaće Habsburške, prodefilovale su i vojske Španije, Francuske, Danske i naročito Švedske, sve od reda plaćeničke. Otuda se nemačko divljačko iživljavanje tokom drugog svetskog rata nad Jevrejima, Slovenima i drugim može smatrati zakasnelom reakcijom na doba velikog straha.

Delimo greši kada tvrdi da se zapadni svet oslobodio straha, pre bi se reklo da ga je sveo na razumnu meru. Da bismo se u to uverili dovoljno je pogledati televizor u američkom izboru. Straha ima na pretek, od žanrovski čistih horor filmova, preko poluhoror filmova o vanzemaljcima na primer, zatim zabavnih policijskih serija o patološkim ubicama i zločincima, pa do dokumentarnih emisija o izopačenim umovima ili mogućim prirodnim kataklizmama kao na primer erupcija mega vulkana u Jelouston parku.

Zanimljivo je da se psihoza straha zajedno sa svim njenim posledicama od svih zapadnoevropskih zemalja najmanje zapaža u Italiji. Izgleda da je italijanska renesansa, italijanski blistavi ćinkvećento dao nešto drugačiji odgovor na izazove straha na zapadu.

Homofobija na zapadu ne razlikuje se bitno od straha od veštica – neko različit na ovaj ili onaj način nepojmljiv svojim priprostim i neobrazovanim komšijama u njima budi strah. Oni ga oglašavaju za neprijatelja društva i onda ga likvidiraju. U slučaju lova na veštice to nije bio samo strah već kolektivna panična histerija u kojoj bi ozloglašeni pojedinac naprosto bio smaknut. U slučaju homofobije epilog je manje drastičan, ali u osnovi isti. Stoga je „gej parada“ rešenje sasvim primereno zapadnom društvu. Razni homoseksualci šetaju se ulicama centra grada, često u društvu visokih državnih funkcionera. Time pokazuju da su i oni deo društva i to bezopasan, što utiče na smanjivanje straha i opadanje broja homofoba. U Srbiji, međutim, pokretačku snagu daleko češće čini inat nego strah. Stoga kada se toliko insistira na gej paradi kao na tekovini civilizacije (a zapravo samo zapadne civilizacije kako dokazuje Trubeckoj), to neminovno dovodi do povećanja broja homofoba.

No, iako su ove razlike očigledne, ipak različite LGBT organizacije i dalje insistiraju na gej paradi. Sklon sam da tvrdim, iako nemam dokaza, da njihova inicijativa i idejno i finansijski potiče sa „naprednijeg“ zapada. Otkuda potreba zapada da nameće rešenja koja kod njih funkcionišu narodima za koje je očigledno da će proizvesti suprotan efekat?

Najbanalnije je reći da iza toga stoji zabluda da je čovečanstvo jedinstveno, te da se razvija progresivno, i da je zapad na najvišem stupnju razvoja. Međutim, to nije dovoljno, jer bi se već neko pametan dosetio da kaže kako u „zaostalim“ društvima treba primeniti njemu odgovarajuća sredstva sve dok ne dostigne potreban nivo razvoja.

Stvar je u sledećem. Oslobađanje od straha na zapadu, prati fenomen kolektivne krivice. Krivica je utkana u svest zapadnog čoveka više vekova, gotovo čitav milenijum rekao bih. Više puta sam bio začuđen, kada mi poznanici ateisti iz zapadnih krajeva bivše SFRJ objašnjavaju svoj ateizam, rečima kako je besmisleno da se plaše nekakve kazne na onom svetu za određene prekršaje počinjene na ovom. Iako su dogmatske razlike male, čini se da je katolička crkva daleko više insistirala na krivici zbog prvorodnog greha, i strahu od muka u paklu nego pravoslavna, barem u egzoteričnom pravcu, namenjenom širokim masama. Razgovarajući sa sveštenicima i monasima uvek sam sticao kako je osnova pravoslavlja neizmerna i neki put neopravdana ljubav Božija, a ne strah i krivica. Teško je reći da li su strah i krivica posledice ili uzroci vokabulara latinske crkve, ali je činjenica da su oni sveprisutni. Protestantizam je još više izoštrio ove kategorije, posebno njegov kalvinistički oblik. Opsednutost moralisanjem među kalvinističkim i srodnim stanovništvom anglosaksonskog područja postala je već poslovična.

Prevazilaženje grehova prošlosti, počinjenih u mahnitom strahu podrazumeva racionalno suočavanje i sagledavanje nepotrebnosti takvog čina. Sa moralne tačke gledišta to je osećaj krivice. Stoga su, na primer Holanđani, Englezi i Amerikanci, koji su zapravo izvršili najveći genocid u istoriji čovečanstva očistivši u potpunosti čitav kontinent od zatečenog genetskog materjala, upravo najveći borci za toleranciju. Naime, oni time pokazuju da su prevazišli grehe iz prošlosti, i na neki način se iskupljuju. I ne samo iskupljuju, već prebacuju krivicu na nekog drugog. Tako je Nirnberški proces koji je u prvi plan stavio holokaust i nečovečno istupanje trećeg rajha potisnuo anglosaksonsko nehumano upravljanje kolonijama u savremeno doba, odnosno njihov genocid u sedamnaestom i osamnaestom veku. To što je homoseksualizam bio zatvorski kažnjiv u Britaniji pre nekih stotinak godina, i što su Englezi prihvatili da je to glupavo, čini ih da se osećaju krivim zbog toga. Ali redovno održavanje gej parada po Engleskoj nije dovoljno da potisne taj osećaj. Potrebno je angažovati se za prava homoseksualaca u drugim „još nerazvijenim“ društvima. I više od toga, potrebno je boriti se, angažovano, protiv zločinaca koji to pravo ugrožavaju.

Naravno „gej parada“ je ovde uzeta kao uzorni primer, ali takvih primera ima na pretek. Na primer kampanja „budi fin“ sa RTS-a, ili na primer borba za prava ciganske manjine. Pomenimo i potrebu predsednika Tadića da usvaja osakaćenu kučku. Pored ovih manje važnih momenta imamo i daleko bitnije kao što je reforma školstva koje se pokušalo da dovede u stanje u kojem postoji u zapadnim zemljama i koje je primereno njihovoj kulturi, i da ne nabrajam.

Uopšte u pitanju je čitava kampanja jedne grupe ljudi koji su sebe proglasili drugom Srbijom. Krajnje neopravdano. jer su brojčano i autoritetom zanemarljivi. Međutim, pored kulturne ograničenosti, njih krasi i pomamna didaktička želja, pa uz pomoć novčano darežljivih nevladinih organizacija i „proevropske vlasti“ eno ih gde se u svakim novinama i na svakoj televiziji oglašavaju sa prepoznatljivom ostrašćenošću.

Slučaj Srebrenice u osnovi je kulturni problem, iako ima neposredne i važne dnevno političke konsekvence. Anglosaksonski i uopšte kalvinistički svet odvajkada ima potrebu da društva njima nerazumljiva proglašava za divljake. U početku (17. i 18. vek) su divljaci bili vredni uništavanja, nešto docnije oni su postali objekat kolonizacije, jer kao divljačka društva, njima je moralo upravljati ono naprednije, a njihov materijalni status je, dakako, bio zaslužen spram njihovog divljaštva. U dvadesetom veku pod uticajem psihoanalize i taj trend se promenio, sada se divljačka društva prevaspitavaju, a bes i mržnja upravljena je ka eliti tog „divljačkog društva“ kao što je bio slučaj sa japanskim ili nemačkim društvom po okončanju drugog svetskog rata. Stoga je oglašavanje Srba za divljake i necivilizovane i proganjanje njihovog vođstva po haškom tribunalu nešto sasvim normalno za Amerikance, Engleze, Holanđane, pa čak i za Francuze, koji su doduše u više nastupa histerije svoje kalviniste što pobili što proterali, što pokatoličili, ali su kroz filozofiju prosvećenosti i još ranije jansenističku poprimili mnogo kalvinističkih crta.

Za Nemce međutim, to je veoma važno, čak nasušno potrebno iz drugih razloga. Naime, proteklih pola veka oni su bili uzorni primer divljačkog naroda koji je zaslužio prevaspitavanje i kažnjavanje njihovih vođa. Stoga oglašavanje Srba za savremene divljake, za Nemce znači smanjivanje moralnog pritiska na njih i prebacivanje istog na nas. Iz svih navedenih razloga preuveličavanje zbivanja u Srebrenici i podizanje u rang genocida jeste rezultat konsenzusa u zapadnom svetu. Što se tiče kalvinističkog sveta oni bi jednako bili zadovoljni i oglašavanjem Hrvata za savremene divljake. Za Nemce to ne bi smeli biti Hrvati koji previše liče na Nemce, a i svoje najmonstruoznije zločine počinili su pod njihovom zaštitom, ali bi mogli biti bosanski muslimani.

Međutim, izbor Srba za neprijatelje nije diktiran samo unutrašnje psihološkom protivrečnošću zapadnog sveta na liniji strah – krivica, već i stvarnim političkim razlozima. To što bi Nemcima sasvim odgovaralo da se zaboravi prošlost, nedavna u kojoj su oni bili oglašeni za divljake nikako ne znači da su oni izumeli zaboravljanje prošlosti. To su zapravo bili Amerikanci, tvorci prve savremene republike. Upravo u Americi, moglo se započeti sa stvaranjem civilizacije ni iz čega, civilizacije koja nema prošlost. Zanimljivo je pitanje šta stoji iza potrebe za osnivanjem civilizacije ni iz čega, i otkuda potreba da se zaboravi prošlost. Ja ne znam odgovor na to pitanje, ali znam da poistovećivanje sa narodima evropske zajednice podrazumeva da i mi zaboravimo svoju prošlost, pa da je se onda, kao turisti sa foto aparatima, prisećamo kada nam turistički vodič nešto kaže. Svi zapadnoevropski narodi su debelo u tom stanju. Oni su svoju prošlost zaboravili, njihova prošlost nije sastavni deo njihovih života, oni prošlost gledaju po muzejima. Štaviše, zaboravljanje prošlosti je manir. U privatnim problemima se često predlaže zaboravljanje prošlosti....

Surovost sa kojom se zapadnjaci obračunavaju sa „divljačkim društvima“ možda vuče koren iz eshatologije savremenog zapadnjačkog društva. Kao odgovor na sve prirodne i društvene nedaće, zapadni svet je zamislio neko carstvo sveopšte sreće, blagostanja i jednakosti. Zamisao takvog carstva nije ni nama strana, jer i naše bajke, kao i zapadnjačke, završavaju se hepi-endom „... i živeli su srećno do kraja života“, što se za antičke ili dalekoistočne priče ne da kazati. Međutim, dodatna poenta toga jeste da je to carstvo namenjeno čitavom čovečanstvu, a da onaj ko ne sledi takav put nije samo državni ili nacionalni neprijatelj, već neprijatelj čitavog čovečanstva. Stoga se za zapadnjake borba protiv njihovih protivnika svodi na deratizaciju, na borbu protiv – ne ljudi, već gamadi. O tome govori Karl Šmit[7]. Otuda ne čudi što je smrt Slobodana Miloševića, demokratska omladina proslavila balonima. Na taj bedan vandalski čin, zapadnjačka javnost ostala je nema.

Strah, krivica i zaboravljanje prošlosti nisu jedine odlike zapadnjačke kulture, ali su ovde istaknute kao upravo one koje imaju poguban uticaj na našu narodnu kulturu. Na primer, posebno zanimanje za mašine i mehanizme specifično je za zapadnjačku kulturu, o čemu govori Špengler[8], a kasnije i Tojnbi[9]. Poslednji čak tvrdi da je demokratija način da se od društva napravi mehanizam. Takvu tendenciju možemo pratiti unazad sve do spartanskog društva, kao prvog mehanizovanog društva sa mehanizovanom vojskom, s tom razlikom što je spartanskim mehanizmom upravljao spartanski zakon, odnosno Likurgov zakon nikada zapisan, ali sveprisutan, a nad njim je stajao spartanski duh. Zauzvrat, ako je verovati Karlu Šmitu[10] industrijska revolucija, oslobodila je svet mašina okova, tako da nad savremenim svetom tehnike ne stoji nikakav duh, i da je ona izazov postmodernog društva, u smislu da će ono društvo koje uspe da zauzda tehniku postati vodilja ostalima, ali to trenutno nije tema...

Sve u svemu kulturni aspekt evropskog puta, ukoliko ga želimo znači:

1. Da ćemo prihvatiti da smo zločinci, i da ćemo se javno i ritualno odricati svojih vođa koji su nas u „zločine“ vodili;

2. Da ćemo zaboraviti svoju prošlost, i time postati masa građanskog stanovništva bez nacionalnog i kulturnog identiteta;

3. Da ćemo u dalekoj budućnosti imati priliku da druge narode još nepriključene evropskom kulturnom komonveltu podučavamo civilizaciji, da tražimo suđenje njihovim vođama i tako sa sebe speremo „zločin“. Naravno, ako se evropska civilizacija i dalje bude nalazila u ekspanziji, što je upitno.

Spoljno politički aspekt. Po ovom pitanju, stvari stoje toliko jasno i nedvosmisleno da ih skoro ne treba objašnjavati. Osim u samom početku, evropska unija i SAD vodili su istovetnu politiku na Balkanu. I ta politika za rezultat je imala sabotiranje odnosno slamanje svakog političkog projekta koji se mogao nazvati srpski, bez obzira da li je iza njega stajao Sloba, Karadžić, Koštunica ili Tadić. Počevši od izveštaja Badinterove komisije, preko sramnog ponašanja mirovnih trupa koje su zaposedale područja osvojena od strane Srba, garantujući neutralnost, a zatim ih prepuštala hrvatskim ili muslimanskim trupama, pa tako više puta. Dalje: dejtonski sporazum, Vokerov izveštaj, zatim martovski pogromi iz 2004. godine, onda referendum u Crnoj Gori, gde su otvoreno podržali nezavisnost, zatim priznavanje nezavisnoti Kosova, namera da se likvidira republika srpska, pa najzad poslednja svinjarija sa mobilnim telefonima na Kosovu.

Izjave kako EU ne stoji iza Ahtisarijevog plana, ili kako ne podržava nacrt Pitera Fejta su toliko eklatantne laži da samo ozbiljno mentalno poremećen čovek može u njih da poveruje, jer naime, Pitera Fejta je upravo postavila EU, i on sprovodi Ahtisarijev plan. Da EU to ne podržava, smenila bi ga i postavila nekog drugog.

Umesto da nabrajam dokaze kako je evropska zajednica, isto kao i SAD i NATO naš politički protivnik, ja ću pokazati da to nije slučajan izbor, niti posledica naših rđavih političkih poteza, već da je to geopolitička neminovnost nezavisna od politike srpskih vlasti.

Spoljna politika, najpre Britanije, a zatim i Sjedinjenih država rukovodila se geopolitičkim razmatranjima Helforda Makindera[11], poznatijeg i kao oca geopolitike, koji je svoja istraživanja započeo primećujući da su tokom istorije na razvoj zapadne civilizacije često uticala zbivanja u unutrašnjosti azijskog kopna, koja su zbog udaljenosti bila nepoznata. Poznate su bile samo posledice, a to su povremeni izlivi ratničkog stanovništva u pravcu evropskog zapada. Makinder čak tvrdi da je u svojim korenima zapadnoevropska civilizacija zadobila zamajac tražeći odgovore na ratničke izlive iz središnje Azije. Taj prostor on naziva „središnja zemlja“ ili „hartland“, i primećuje da je u savremeno doba (a on je pisao početkom dvadesetog veka) Rusija uspela da integriše čitav taj prostor. Doktrina kojom se rukovodi Makinder, a sledi ga anglosaksonska spoljna politika, govori da je u cilju obezbeđenja zapadnoevropskog prostora, ali i šire, priobalnog pojasa uopšte, važno sprečiti iznenađenja koja je središnja Azija u stanju da priredi, tako što će se u potpunosti iskontrolisati taj prostor.

Amerika je nastavila da sledi tu politiku iz razloga što sebe poima kao obalsku tvorevinu, kao džinovsko ostrvo, kojem je trgovina najpreča, i čiji je elitni rod vojske mornarica. Stvaranje „prstena anakonde“, odnosno različitih vojnih saveza duž evroazijske obale, sa namerom da se dejstvo Rusije, odnosno Sovjetskog saveza priguši, i napokon uguši bila je i ostala Američka politika.

Ruska i Nemačka politika je politika kontinentalnog naroda, koji postepeno zaokružuje granice svog prostora, obuhvatajući okolna područja i narode kao pogranične provincije sa većim stepenom autonomije. Pokušaj formiranja srednjeevropskog carstva sa Nemačkom u središtu, propao je porazom trećeg rajha. Evroazijsko carstvo Sovjetski savez uzdrmano je tokom devedesetih godina, ali nije propalo.

Evropska unija sa Nemačke tačke gledišta jeste nastavak, na drugi način naravno, geopolitičke težnje za integracijom srednjeevropskog prostora, takozvanog „lebensraum“. Međutim, unutar evropske unije postoje i snage koje se opiru tom projektu, a to pre svega čine države bivšeg istočnog bloka, ali i Britanija.

Otkuda to? Anglosaksonska geopolitika (Makinder, Homer Li[12]) tvrdi kako bi Anglosaksonski svet pretrpeo udarac od kojeg se ne bi oporavio kad bi kojim slučajem, Nemačka i Rusija stupile u savez. Otuda je deo savremene američke politike stvaranje takozvanog „sanitarnog kordona“, odnosno pojasa nestabilnih i problematičnih država koje treba da ometaju normalnu privrednu i diplomatsku komunikaciju između Rusije i Nemačke[13]. Primer Ukrajine za vreme Juščenka i gasne krize je uzoran. Uzgred, Amerika se bavi pravljenjem i drugih sanitarnih kordona, koji predstavljaju danas, unutrašnji prsten anakonde oko Rusije, na primer nestabilni Kavkaz koji odvaja Rusiju i od Turske i od Irana, itd.

Kako se ove globalne težnje reflektuju na Balkan? Veoma prosto. Prirodan izbor Nemačke politike na Balkanu jesu Hrvati, koji su u kulturnom smislu veoma bliski Nemcima, a u sastavu Habzburške monarhije pokazali su se kao vrlo korisni i kooperativni. Srbi su nepoželjan faktor, jer su u više navrata sabotirali nemački prodor na istok. Štaviše, Srbi su imali i dalje imaju tendenciju da budu osovina Balkanskog ujedinjenja, makar i samo idejno, što je više puta štetilo nemačkim planovima.

Sa anglosaksonske tačke gledišta, Srbi su nepoželjni upravo zato što mogu da na Balkanu predstavljaju središnju snagu, jer je Srbija, a posebno Moravsko Vardarska dolina, Balkanski „hartland“. Stoga je pametno oko Srbije postavljati prsten anakonde i mini sanitarne kordone, kao što su Bosna, Crna Gora, Makedonija ili privremeno okupirano Kosovo. Kao šlag na torti, jezička i verska sličnost sa Rusijom upozorava da Srbija može postati Ruski saveznik na Balkanu. Ista jezička i verska sličnost krasi i Bugare, ali su Bugari daleko manje skloni formiranju sopstvenih političkih projekata, a istorija je pokazala da koliko god su skloni da idu niz dlaku Rusima, toliko isto su skloni i da iznevere svaki dogovor sa njima.

U početku su Srbi bili potencijalni saveznik, jer je balkansku krizu početkom devedesetih godina prošlog veka otvorila nemačka težnja za reintegracijom Slovenije i Hrvatske u srednjeevropski prostor, što nije u interesu Amerike. Ali, Amerikanci su ubrzo pronašli bolje saveznike. Za njih to je svaki remetilački faktor, svaki narod koji nema ni na koga bliskog u regionu da se osloni, a pri tome nema nikakvog izgleda da ostvari hegemoniju. Dakle, američki izbor bosanskih muslimana i Šiptara za saveznike logičan je i prirodan.

Politika slabljenja Srbije rezultanta je atlantističkih i srednjeevropskih težnji. Postavlja se pitanje dokle treba slabiti Srbiju, odnosno koliko to slaba Srbija treba da bude da je zapadna koalicija ostavi na miru. U početku se mislilo da je Kninska krajina dovoljna žrtva, i da će se u budućnosti moći ostvariti ravnoteža podelom Bosne. Kasnije se mislilo da je Crna Gora poslednje što će oduzimati, pa Kosovo. Međutim otpočeo je pritisak na Republiku Srpsku, a zatim i za autonomijom Sandžaka.

Moje mišljenje je da ne postoji dovoljno slaba Srbija, i da će zapadni saveznici težiti da nas u potpunosti unište. Ne oslabe, već upravo unište, jer smo više puta pokazali da možemo da preokrenemo rezultat iz naizgled potpuno izgubljenih položaja, kao 1815-e ili 1915-e. (Čudna podudarnost, možda je 2015 ta godina!) Smatram da je zabluda da će zapad prestati da nas maltretira ako priznamo Kosovo. Nastaviće dalje sve dok poslednji Srbin ne nestane sa lica zemlje, bilo tako što će umreti bilo tako što će se odroditi, pa govoriti za sebe da je Vojvođanin kojeg su Srbi pokušali da asimiluju i slično.

Logika bi nalagala da se zapad zaustavi onog trenutka kada proceni da Srbija više nikad neće predstavljati pretnju po njihove interese, ali nažalost naša matrica razmišljanja njima je strana, pa nikada neće biti dovoljno sigurni, posebno imajući u vidu našu sposobnost dizanja iz pepela koja se ukazala više puta u istoriji. Kada se na to nadoveže strah – spiritus movens zapada, to znači da Srbi treba da prestanu da postoje.

Ukratko, spoljnopolitički evropski put znači ozbiljnu, ako ne i potpunu dezintegraciju srpskog nacionalnog i državnog prostora, možda čak dotle dok Srbija potpuno ne nestane.

Da li je alternativni put moguć? Više puta sam vodio razgovore sa poznanicima – pobornicima evropskog puta. I kada prihvate svu prethodno navedenu argumentaciju, oni izvlače novi adut iz rukava. Pitaju: „Pa zar to nismo već probali devedesetih i nismo uspeli?“ Kažu: „Ne može šut sa rogatim.“ I sve u tom stilu, obrazlažući, kako je sila na strani zapada, te da je alternativni put zapravo nemoguć.

U vezi sa tim, treba imati u vidu pre svega da je vreme jednopolarnog sveta prošlo. Ako je krajem prošlog veka razlika između sintagmi zapadni svet i međunarodna zajednica bila neprimetna, ona to danas više nije. I tada je stav međunarodne zajednice označavao u stvari stav zapadnog sveta, SAD-a i evropske zajednice, ali je tada ostatak sveta imao zanemarljivu političku težinu. Japan, iako privredni gigant, politički je bio potpuno bez težine. Danas postoji snažna protivteža zapadnom svetu na svim poljima. U privrednom smislu, to su pre svega zemlje BRIK, Brazil, Rusija, Indija i Kina, u političkom smislu, to su Rusija i Kina, kao sile sa artikulisanim težnjama, ali i Latinska Amerika i islamski svet kao još uvek nepotpune i neartikulisane tvorevine, ali sa veoma nagomilanim antizapadnim raspoloženjem, i sa velikim brojem stanovnika.

Ali, čak i unutar jednopolarnog sveta postojali su izuzetci, države, čak male države koje su u potpunosti očuvale svoju nezavisnost na ovaj ili onaj način. Tu pre svega treba pomenuti Kubu, Libiju i Iran. Svaka od tih država je platila neku cenu svoje nezavisnosti. Možda se čini da je ta cena skupa, ali valja imati na umu da izrastanjem alternativnih polova cena nezavisnosti neminovno opada.

Najzad, prema Miloševićevoj Srbiji zapad je primenio sve metode koje poznaje savremena politika: politički pritisak, ekonomske sankcije i neposrednu vojnu intervenciju, i ništa od toga nije upalilo. Ono što je konačno uspelo, bilo je izazivanje unutrašnje nestabilnosti, i najzad posle petog oktobra videlo se da je pored svih napora i ulaganja učinak polovičan, jer se zapad u sprovođenju svojih interesa mogao osloniti samo ne deo bivše opozicije.

Da se manemo Kube, Libije i Irana, ako je Milošević tokom deset godina mogao skoro bez ikakve podrške sa strane, sa privredom na umoru i umirućom ideologijom da čitavih deset godina odoleva pritisku samoproklamovane međunarodne zajednice – zapadnjaka, koja je uključivala čak i „produženu ruku diplomatije“ – vojnu intervenciju, onda bi svakako neka nova patriotska vlast mogla da postigne daleko značajniji rezultat.

Sadašnja Srbija u odnosu na Miloševićevu ima prednost u bolje postavljenom međunarodnom okruženju, ali ima i dva nedostatka. Prvi je taj što su Crna Gora i Kosovo isključeni iz srpskog državnog prostora, prva u potpunosti, i stvarno i pravno, a druga delimično i ne pravno. Druga je u tome što je privreda u gorem položaju, nego što je bila. Stoga je pri realizaciji alternativnog puta korisno, ako ne i nužno potražiti saveznike na drugom mestu.

Političar koji bude želeo da vodi samostalnu politiku moraće da se nosi sa pritiskom zapada, zatim sa unutrašnjim otporom koji će činiti kako pedeset i leva Srbija (koja je sebe proglasila za drugu) tako i finansijski profiteri evropskog puta nazvali ih mi kompradori, tajkuni ili uvoznički lobi, ali i sa narastajućim spoljno političkim ambicijama Turske.

Većina novostvorenih, ili još uvek nestvorenih polova nema neposredne interese na Balkanu i teško je među njima naći korisnog saveznika. Međutim to nije slučaj sa Rusijom. Rusija, osim ekonomskog oporavka, na dobrom je putu da ostvari svojevrstan „risorđimento“ bivšeg sovjetskog prostora. Promene u političkim kursevima bivših sovjetskih država od 2005 godine ide po pravilu u pravcu ka Rusiji. Poslednja i verovatno najvažnija promena odnosi se na Ukrajinu. Sa privrednim potencijalom, kontrolom snabdevanja energentima bezmalo svih država starog sveta, i sa vojskom koja može da parira NATO paktu, Rusija se pojavila na Dunavu, na granici Balkana. Sumanuto je pretpostaviti da će Rusija biti nezainteresovana za Balkanski prostor i da će indolentno posmatrati kako se tu utvrđuju njeni protivnici. Jednako je sumanuto pretpostaviti da Rusija ima ograničenu snagu, te da je Balkan dovoljno nisko na spisku prioriteta da će Rusija ograničiti svoje delovanje tamo.

Istina je da Rusija neće i ne želi da sama sprovodi srpske interese na Balkanu, i ona to sada ne radi iz prostog razloga što ni Srbija ne radi na svojim interesima. Onoliko koliko se Srbija zauzela za svoje interese, naišla je na snažnu i nedvosmislenu podršku ne samo Rusije i njenih saveznika, već i drugih antizapadno raspoloženih država, kao što su Venecuela ili Iran. Štaviše, na nedavnoj sednici Saveta bezbednosti, Rusija se više zauzela za srpske interese od same Srbije![14]

Srpski put. Ostaje još da se formuliše, šta je to srpski put i šta su to naši prioriteti u budućnosti. Iz svega što sam izlagao, nedvosmisleno je jasno da to mora biti:

1. U političkom smislu, balkanski „risorđimento“, a to znači pre svega reintegracija Kosova u srpski državni prostor, a zatim ponovno okupljanje srpskih i Srbiji naklonjenih država u savez, ako ne i zajedničku državu, a to su Bosna, Crna Gora i Makedonija. Bez ikakvih skrupula treba postaviti i pitanje revizije nekih Balkanskih granica koje su išle na našu štetu, pre svega sa Hrvatskom i Albanijom. Ako ne reviziju, a ono barem demilitarizaciju važnih područja, kao što su desna obala Dunava, Dubrovnik, prevlaka, i područje Skadra.

2. U privrednom smislu, to znači formiranje Balkanskog privrednog područja, kojem nedostaju dovoljne zalihe nafte i gasa da bi činili autarkični prostor. Taj nedostatak premostiti privrednim povezivanjem sa zemljama koje te sirovine poseduju, a čiji stepen razvoja ne ugrožava Srbiju, pre svega sa arapskim zemljama i Rusijom.

3. U bezbednosnom smislu, oformiti Balkanski savez država koji će predstavljati protivtežu NATO paktu na zapadu, gde je izražen Nemački uticaj, i na jugoistoku, gde je izražen američki, odnosno turski uticaj.

4. U kulturnom i državnom smislu, to znači povratak sopstvenom nacionalnom identitetu i potragu za sopstvenim ideološkim opredeljenjem.

5. U spoljnopolitičkom delovanju oslanjanje na Rusiju i njene saveznike je neminovnost.