Početna strana > Debate > Kuda ide Srbija > Jedina alternativa Srbije
Kuda ide Srbija

Jedina alternativa Srbije

PDF Štampa El. pošta
Nikola Turajlić   
četvrtak, 03. februar 2011.

I Uvod

Krilaticu da EU nema alternativu ili drugim rečima da, uključenjem Srbije u ovu, građani stupaju u maltene raj zemaljski, koriste srpske „reformske“ vlasti kako bi opravdale svoje katastrofalnerezultate u sprovođenju tranzicije, na jednoj strani, i dobijale izbore (održavale se na vlasti), na drugoj strani.

Značaj članstva u EU najbolje ilustruje statistički podatak da polovica stanovnika susedne Rumunije drži da se bolje živelo za vreme Čaušeskua, dakle isti ne misle da su u raju, već, u najboljem slučaju, u nekoj vrsti teško podnošljivog čistilišta.

To što režimlije i društvena intelektualna elita, koja se s ovima prostituiše, koriste EU kao svoj najjači spin je razumljivo i iz njihovog aspekta potpuno opravdano.

Međutim neshvatljivo je zašto patriotska opozicija i inteligencija podržavaju članstvo u EU kao uslov za prosperitet države i građana, sa tim da se mora učlaniti „celovita“ Srbija.

Za razliku od celokupne političke i intelektualne elite, od svih „sluđivani“ građani Srbije pokazuju veliku dozu evroskepticizma prema članstvu, jer ih je skoro polovica (prema upitnom ispitivanju javnog mišljenja) protiv učlanjenja. Izgleda da ovi i dalje priznaju valjanost narodne izreke da se mudri uči na tuđim greškama, a glupi na vlastitim.

Kako je tema ovog teksta alternativni put Srbije u budućnost (u daljem tekstu: alternativa), to prestajem s lamentiranjem o rajskim vrtovima, koji samo čekaju na Srblje.

Za razliku od celokupne političke i intelektualne elite, od svih „sluđivani“ građani Srbije pokazuju veliku dozu evroskepticizma prema članstvu, jer ih je skoro polovica (prema upitnom ispitivanju javnog mišljenja) protiv učlanjenja. Izgleda da ovi i dalje priznaju valjanost narodne izreke da se mudri uči na tuđim greškama, a glupi na vlastitim.

II Ekonomsko stanje Srbije

U prethodnom desetgodišnjem razdoblju samozvane reformske i demokratske vlasti su svojom bezumnom ekonomskom politikom dovele Srbiju u katastrofalno ekonomsko stanje koje se vidi, pored ostalog (nabrajam samo najbitnije) i iz sledećeg:

- likvidirano srpsko bankarstvo, te Srbija i njeni građani ostavljeni na milost i nemilost kartelu stranih banaka, koje lihvarskim kamatama (najvećim u Evropi) sisaju kao pijavice i ono malo kapitala i sredstava koje stvore poduzeća i građani – desetkovana je srpska industrija, tako da Srbija i sada, posle deset godina „uspešnih“ reformi, ima manju proizvodnju industrijske robe nego pred NATO razaranjem,

- dvostruko je veći uvoz nego izvoz robe i usluga i time je uspostavljen odnos pogubne neravnoteže platnog bilansa sa inozemstvom,

- stalno se povećava nezaposlenost, što uzrokuje ne samo pogoršanje socijalne situacije stanovništva, već i dalje smanjenje potrošnje robe i usluga i pad privrednih aktivnosti, kao i manjkove u državnim i socijalnim fondovima,

- država, poduzeća i građani se nalaze u dužničkom ropstvu (naročito zbog kredita sa deviznom klauzulom),

- sprovedena je pljačkaška privatizacija državnih firmi i imovine, koja je imala za posledicu ne samo gubitak državnih prihoda, već i prestanak ranijih proizvodnih aktivnosti,

-nelikvidnost države i privrede je tolika da dodatno guši sve privredne aktivnosti –ogromno povećanje administracije (radi zapošljavanja svojih ljudi) i na svim nivoima (država, samouprava i javna poduzeća), što ima za posledicu velike budžetske manjkove i gubitke javnih poduzeća.

-reformske vlade su na najboljem putu da upropaste i srpsku poljoprivredu, što nije uspelo čak ni svim okupatorima ili komunistima.

U celini gledano stanje srpske države je takvo da se ova nalazi u ekonomskoj komi i na životu se privremeno održava primanjem kreditne i privatizacione infuzije (krediti i rasprodaja poslednjih javnih poduzeća), što priznaje i predsednik države (u trenucima nesmotrene iskrenosti) tvrdnjama da je Srbija izbegla bankrot i da istu očekuje deset teških (gladnih) godina.

III Aktivnosti srpske vlade

Jasno je da se ne može očekivati ništa dobro od vlade koja je svojevremeno proglašavala svetsku ekonomsku krizu za razvojnu šansu Srbije, a sada istu koristi kao izgovor za sve svoje promašaje.

Pre svega (kao i sve dosadašnje) ista prodaje bajku o raju na zamlji, kada Srbija bude primljena u EU članstvo.

Dalje zamajavaju javnost starim pričama u novom pakovanju, a sada je to (crno na belom) tzv. koncept razvoja „Srbija 2020“, koji garantuje veliki rast zaposlenosti, društvenog bruto proizvoda, izvoza i investicija, što je čista fantazmagorija u uslovima dugotrajne svetske ekonomske krize. Konkretno ista priprema rasprodaju poslednjeg porodičnog srebra (javnih poduzeća) kao i zadužuje se g đe može i stiže, držeći se izreke da po njima može biti i potop.

Istovremeno se srpska vlada ponaša kao opiti milionar kupujući strane investitore, tako što im daje besplatno gradilišta i novac za gradnju fabrika, te oslobađa obaveza.

Jedini uspeh reformskih vlada, istina samo iz ugla srpskih kvazieuroatlantskih prijatelja, jeste dovođenje Srbije na rub ekonomskog sloma sa „kreditnom omčom oko vrata“, što ovima omogućuje sprovođenje njihove ucenjivačke politike (ne samo one vezane za KiM).

Vlada pokazuje samo izvrsne rezultate u manipulaciji statističkim podacima, tako što daje lažne podatke o padu, odnosno nepostojećem rastu društvenog bruto produkta, nezaposlenosti i svemu drugom što treba prikriti.

Jedini uspeh reformskih vlada, istina samo iz ugla srpskih kvazieuroatlantskih prijatelja, jeste dovođenje Srbije na rub ekonomskog sloma sa „kreditnom omčom oko vrata“, što ovima omogućuje sprovođenje njihove ucenjivačke politike (ne samo one vezane za KiM).

IV Očekivani razvoj ekonomske situacije u Srbiji

Ukoliko ekonomsku politiku u budućem srednjoročnom razdoblju bude vodila sadašnja ili njoj slična tzv. reformska vlada, može se očekivati sledeće:

Totalna rasprodaja svih javnih poduzeća, radi popunjavanja budžetskog i spoljnostrgovinskog deficita na jednoj strani i sa time povezane visoke „tržišne“ monopolske cene, na drugoj strani (neće biti više jeftine struje).

Zaduživanje kod međunarodnih finansijskih institucija (MMF i evropske banke) do momenta zaključivanja ugovora o dobrosusedskim odnosima tj. faktičnog priznanja nezavisnosti Republike Kosovo, kao i nasledne suglasnosti za prijem u UN, a nakon toga će Srbija biti puštena od ovih niz vodu.

Ovo ne može potrajati ni do polovice razdoblja predviđenog tzv. konceptom razvoja „Srbija 2020“, kada će doći do neumitnog ekonomskog sloma Srbije, sa katastrofalnim posledicama uzrokovanim pre svega nedostatkom deviza i to:

-nemogućnost uvoza potrebnih količina energenata, sirovina, tehnologije, lekova i neophodne robe široke potrošnje,

-nemogućnost otplate deviznih kredita države i poduzeća,

-nemogućnost iznošenja profita stranih investitora.

Efekti ovakvoga razvoja ekonomske situacije su više nego izvesni i sastojaće se od:

-desetkovanja industrijske proizvodnje i drugih privrednih aktivnosti i samorazumljivog odgovarajućeg pada izvoza i BDP,

-masivnog povećanja nezaposlenosti,

-mogući strani investitori će u širokom luku zaobilaziti, a oni koji su već u njoj će po svaku cenu nastojati pobeći iz Srbije.

Suvišno je iznositi kakve će sve posledice ovo imati na već ionako teško podnošljiv život većine građana, tj. isto prepuštamo oceni zdravog razuma čitaoca ovog teksta.

V Jedina alternativa Srbije

Sve dosadašnje srpske tzv. reformske vlade imaju za glavni cilj članstvo u EU, koje je rešenje svekolikih srpskih problema.

Kada bi isto i bilo tačno (što nije) učlanjenje (ukoliko ga uopšte i bude), ne može se očekivati u bliskoj budućnosti, kako to obećavaju reformske vlasti, tako da bi u svakom slučaju lipsalo srpsko magare, ne dočekavši obećanu EU zelenu travu.

U poslednje vreme izašlo je na videlo da su sve države članice EU prezadužene i da moraju sprovoditi mere stroge štednje, a velikom broju istih grozi i bankrot, što baš ne govori u prilog EU raju, koji samo čeka na srpske građane.

Srpski euroatlantski partneri i prijatelji (USA i EU) svoje velike ekonomske probleme zasad rešavaju masivnim štampanjem dolara i eura, te daljim zaduživanjem, a veliko je pitanje koliko ovo može potrajati.

Pozvali bismo se na narodnu mudrost da dug nije dobar drug, a ovo prevedeno na polje ekonomske suradnje bi glasilo da od dužnika treba bežati glavom bez obzira, a ne kumiti iste da Srbiju prime u utopljenički zagrljaj.

Narodno iskustvo dalje govori da je bolje biti sluga kod dobrog gazde, nego loš vlastiti gazda, a reformatori su uspeli Srbiju staviti pod slugeranski jaram kod loših, prezaduženih gazda i više nego problematičnih prijatelja.

Kako je očito da služenje Srbije nedobronamernim euroatlantskim gazdama istu vodi u gotovu propast, to ova mora pod hitno tražiti novog imućnog gazdu, čiji interes neće biti njena propast, već njeno jačanje i postavljanje na noge, da bi bila dobar „sluga“.

Za novim, dobrim „gazdom“ ne treba tragati po svetu, jer je isti na raspolaganju i jedini s kojim Srbija već ima uspostavljene specijalne ugovorne odnose, koje ova ne koristi, da se ne bi zamerila svojim euroatlantskim kvaziprijateljima.

Kada se ima u vidu da srpski euroatlantski prijatelji zasada ne pucaju po šavovima, jer besomučno štampaju dolare i eure, koji završavaju u Kini i da ova nastoji da se po svaku cenu reši deviza koje se stalno obezvređuju, sa rizikom da čak postanu bezvredni papiri, ne treba biti mudrac da se shvati da sunce (pogotovo srpsko) izlazi na Istoku, a zapada na Zapadu.

Kako Kina želi postati, pored toga što je svetska industrijska radionica, globalni svetski ekonomski lider, to ista širi svoje aktivnosti na celi svet i na sve ekonomske sfere i treba svoje baze na interesantnim tržištima, što potvrđuje i to da je samo u nerazvijenim zemljama u prethodne dve godine investirala preko stotinu milijardi dolara..

Tako je Kina u Evropi već uzela za milijarde dolara u zakup dio grčke luke u Pireju, a očito je da treba bazu u kojoj će moći (u prijateljskom ambijentu) neometano razviti svoje trgovačke, proizvodne i finansijske i logističke aktivnosti. Uveren sam da je Kina pri zaključivanju ugovora o specijalnim odnosima sa Srbijom imala ovu u vidu kao svoju potencijalnu evropsku bazu.

Jedina alternativa koja Srbiju spasava od sigurne propasti je stoga suradnja sa Kinom koja je u stanju izvesti pored kineskog i stvarno srpsko ekonomsko čudo. Za isto je pretpostavka da srpske vlasti budu iskrene i odlučne u svojim namerama (priča o četiri stuba je providno zamajavanje srpske javnosti) na jednoj strani i dužno uvažavanje onoga tko Srbiju spašava od utapanja, na drugoj strani.

Kada bi Srbija imala vlast koja bi se brinula i o njenim, a ne samo o interesima srpskih nazovi euroatlantskih prijatelja, ista bi već bila najveće svetsko gradilište, umesto što se hvali s dva mostića i par kilometara putića, tj. punom parom bi se već gradio neosvojivi kineski bastion u srpskoj kaljužnoj močvari.

Kada se ima u vidu da srpski euroatlantski prijatelji zasada ne pucaju po šavovima, jer besomučno štampaju dolare i eure, koji završavaju u Kini i da ova nastoji da se po svaku cenu reši deviza koje se stalno obezvređuju, sa rizikom da čak postanu bezvredni papiri, ne treba biti mudrac da se shvati da sunce (pogotovo srpsko) izlazi na Istoku, a zapada na Zapadu.

Za razliku od drugih investitora kojima je jedini interes što pre i po svaku cenu izvući uloženi kapital, Kina bi imala interes za dugoročne investicije, iz kojih se ne mora odmah izvlačiti profit, već da se stvore temelji da stabilni ekonomski razvoj, tj. da prekopira svoj uspešni ekonomski model, koji se sastoji u stvaranju trajnog atraktivnog poslovnog ambijenta sa jeftinim energentima, sirovinama, finansijama, valutom i radnom snagom.

Da bi se sve ovo postiglo potrebna je masivna finansijska podrška, koju može osigurati samo Kina, koja se mora rešavati svojih deviza (dolara i eura) koje se stalno obezvređuju, ali ih neće davati onima koji „pljuju“ po njoj, pored ostalog kao i u slučaju dodele Nobelove nagrade njenom „disidentu“.

Srbija ima realnu šansu za plodnu ekonomsku suradnju sa Rusijom i drugim prijateljskim državama, koje nisu priznale Kosovo i nisu pristalice zavođenja demokratije i slobode uranovim i kasetnim bombama.

Ova suradnja bi se odvijala u obostranom ekonomskom interesu, pre svega međudržavnim narudžbama i kooperacijskim poslovima.

Verujem da, kada bi Srbija imala nacionalno odgovornui vladu, koja bi sprovodila eknomsku suradnju sa istinskim, a ne zlonamernim euroatlantskim prijateljima, čak bi se i šarene laže iznesene u tzv. koceptu razvoja „Srbija 2020“ mogle pretvoriti u stvarnost.

VI Koje su prepreke za ostvarenje alternative

Pripadnici vladajućeg režima nisu toliko naivni da ne vide da Srbiju vode u bezdan, ali se nastoje održati po svaku cenu što duže na vlasti da bi završili radove za koje su ih angažovali njihove euroatlantske gazde i istovremeno finansijski obezbedili sebe, svoju decu i prijatelje. Stoga je iluzija da bi isti mogli postati nacionalno odgovorni i otkazati kolaboraciju sa sadašnjim gazdama, te se angažovati na ostvarivanju ove alternative, koja garantuje opstanak države i naroda.

Zato je za očekivati da bi isti udarili svim sredstvima, a pogotovo iz nezavisnih medijskih oruđa i oružja po svakoj sličnoj inicijativi (ukoliko bi netko relevantan istu pustio u eter), jer ista ugrožava temelje interesa euroatlantskih gazda, pa time i njihove. Inače za očekivati je da ista neće izazvati nikakvu njihovu pažnju, jer će završiti na marginalnom internet portalu.

Kako je očito da bi kolaborantski režim činio sve protiv ostvarenja alternative, pogledajmo što bi se moglo očekivati od opozicijskih stranaka i patriotske intelektualne elite, koje bi po prirodi stvari trebale činiti sve da se spreči propast Srbije.

Tzv. proevropske stranke LDP i SNS zastupaju iste slugeranske vrednosti, ali u želji da se dočepaju privilegija koje pruža vlast, opanjkavaju vladajuće kod gazda, da ne rade svoj posao dovoljno zdušno. Za očekivati je da će ovi na zahtev gazda, po budućim izborima, formirati sa sadašnjom vladajućom pogrebnu koaliciju, koja će sahraniti Srbiju, u koliko se njena patriotska elita ne opameti.

Dakle, teoretski gledano, na političkom tržištu postoje samo dve stranke i to DSS i SRS, koje bi se mogle udružiti i sa patriotskom intelektualnom elitom i stvoriti front radi sprovođenja alternative narodnog spasa.

Međutim, uslov svih uslova je da učesnici na frontu raščiste sa besmislenom krilaticom: „I EU i KiM“, kao i svim onim što ona podrazumeva i zamene je novom: „EU, hvala ne!“. Međutim sklon sam posumnjati da su ovi u stanju rešiti se svoje zaslepljenosti od imperijalnog bleštavila, me đusobne netrpeljivosti, političke korektnosti, imperijalnih krtica u svojim redovima i malog miliona drugih razloga, koji bi otežavali ili onemogućavali postizanje potrebnog konsenzusa oko realizacije alternative.

A šta s građanima, koje sam u svojim tekstovima, odnosno komentarima nebrojeno puta neopravdano i ružno izvređao. Stoga sam u dilemi, jer ne znam što je veće „mea culpa, mea maxima culpa“ ili moja nemerljiva glupost.

Konačno sam shvatio da se jedino narod racionalno ponašao kroz historiju. Izabiraju manje zlo, neovisno da li se radi o okupaciji ili demokaciji. Kako pozicija i opozicija zastupaju istu „bezalternativu“ (istina u različitim varijacijama), svi „kraduckaju“, obećavaju Markove konake itd.,itd., treba birati one koji su manje zlo, utoliko da su u većoj milosti svetskih moćnika, da se mogu više zaduživati, pa dokle dotle.

EU prihvataju, ne kao raj zemaljski, nego kao „nešto“ koje za alternativu ima „ništa“. Kada bi im se ponudila uverljiva alternativa i izvođači radova (što je istina teško jer isti sada duvaju i u studeno zbog brojnih prevara)„demokratski reformisti“ bi po sledećim izborima bili ispraćeni u smetlište historije. U slučaju potrebe (izborne krađe ili prekrajanja izborne volje) jurišali bi građani (ovaj put samoinicijativno) i na Bastilju.

Narodna izreka govori da je dobar izgovor za neuspehe zlata vredan, a patriotska elita ga nalazi „u medijima zaluđenom narodu“, umesto da razloge vidi u svojoj nesposobnosti, neznanju, posvađanosti i sl.

Za čitaoce koji vide logiku alternative, odgovaram na pretpostavljeno pitanje o reakciji euroatlantskih prijatelja na eventualnu realizaciju iste.

Bio bi to samo nemoćni bes, jer bi Srbija njihovu noćnu moru dovela u njihovu postelu.

Koliki respekt Kina uživa od strane Imperije vidi se iz nedavne posete njenog predsednika Vašingtonu, gde je umesto „ribanja“ (zbog juana i sl.) primljen sa najvećim počastima, a „imperatorka“ ga je dočekala čak u komunističkoj odori (crvenoj haljini) specijalno sašivenoj za ovu priliku.

Ovaj tekst je nastavak mojeg ranije objavljenog teksta „Apel srpskim patriotima“, koji nije izazvao neku značajniju reakciju ni na objavljenim saitovima, pa stoga ni u ovom slučaju ne očekujem pretenciozno nešto drugo, već „spasavam samo svoju dušu“.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner