"Južni tok" u geopolitičkom ključu

Poslednje pretpraznične dane prethodne godine srpsku političku scenu nije toliko obeležila predsednička, već jedna druga medijska kampanja koja svojim značajem i mogućim posedicama može da ima mnogo dublje i dalekosežnije posledice po budućnost ovog prostora, a koja predstavlja indikator mnogo važnijih, strateško-interesnih podela među ovdašnjim vladajućim i opozicionim snagama. Reč je, naravno, o zaključivanju strateškog energetskog sporazuma Srbije sa Ruskom Federacijom, odnosno o prodaji NIS-a ruskom energetskom gigantu Gaspromu i najavljenoj izgradnji gasovoda «Južni tok» kroz Srbiju koji je od vitalnog značaja za energetsku stabilnost celog regiona.

Da u vladajućoj koaliciji spram ovog pitanja postoje značajne pukotine koje stidljivo otkrivaju njeno raslojavanje na dva tabora vidljivo je bilo još pre nego što je afera «Južni tok» zabrujala srpskim medijskim nebom i zasenila sve druge događaje na samom kraju 2007. godine. Još od letošnjeg sastanka premijera Koštunice sa Gaspromovim «gazdom» Aleksejem Milerom pa sve do ruske diplomatske ponude od 11. decembra i formiranja Radne grupe za saradnju Srbije i Rusije u oblasti naftne i gasne privrede na sednici vlade 13. decembra, i iz dela same vlade i iz medija bliskih pojedinim vladajućim strankama počeli su da pristižu disonantni tonovi. Dok je Koštunica svojim predsedavanjem ovom radnom grupom nedvosmisleno obzanio svoje «prorusko» opredeljenje spram energetske strategije Srbije a ministar energetike Popović ocenio ponudu kao više nego dobru, Dinkić nije gubio časa da odmah istakne kako NIS vredi oko 2 milijarde evra te da ga treba izuzeti iz međudržavnog sporazuma. Predsednik Srbije Tadić i vicepremijer Đelić su pozitivno, ali primetno uzdržano ocenili rusku ponudu, dok su u javnosti kolale glasine da se DS i DSS razlikuju samo oko toga da li Rusima treba prepustiti većinsko vlasništvo nad NIS-om ili im dati manji vlasnički udeo u nacionalnoj naftnoj kompaniji čiji je prihod u 2007. godine iznosio 262 milijarde dinara. A onda je, uoči sednice vlade o usvajanju Platforme za pregovore sa Rusijom, otpočela medijska kampanja.

Dinkićeve izjave kako je ruska ponuda «ponižavajuća» jer nudi za većinski udeo u NISU 400 miliona evra, propraćena je brojnim natpisima i izjavama u domaćim medijima koji su stvarali atmosferu kako se NIS, eto,» prodaje u bescenje», kako Srbija, zarad ruske političke podrške u kosovskoj krizi, na taj način «gubi svoju energetsku nezavisnost», kako Gasprom stvara svoju «državu» na Balkanu i «pretvara Srbiju u svoju energetsku koloniju». Simptomatično je da su za ovakva viđenja ruske međudržavne ponude svoja vrata širom otvorili ne samo mediji za koje je to bilo predvidivo očekivati, već i oni bliski vladi, pogotovo stranci koja čini najveći deo vladajuće koalicije.

Prigušene su bile izjave koje su ukazivale da početni ruski predlog ne sadrži nikakve cifre i da se radi o dugoročno izuzetno isplativom poduhvatu koji iziskuje investicije koje iznose više milijardi evra i koji će, ako glavni gasovod bude prošao kroz Srbiju, ne samo decenijama obezbediti domaću energetsku stabilnost, već i visoke prihode od taksi na promet gasa do EU na godišnjem nivou. Ne zaboravimo da se visina, po Dinkiću, navodne «ponižavajuće ponude» za 51 posto vlasništva nad NIS-om zapravo potpuno podudara sa onom koju je pre godinu i po dana vladi predočio privatizacioni savetnik za NIS iz «Meril Linča» i «Rajfajzen investmenta» da bi prodajom većinskog vlasništva država mogla da zaradi oko 587 miliona dolara (iliti 400 miliona evra). Prosta računica da, ako NIS realno vredi oko dve milijarde dolara, a Rusi daju 400 miliona evra u gotovini i još toliko ulažu njegovu modernizaciju, dakle ukupno preko milijarde dolara, (ne računajući značajne investicije za izgradnju skladišta u Banatskom dvoru i astronomska ulaganja u sam gasovod), potpuno protivureči Dinkićevim izjavama o «prodavanju u bescenje» jer prosta je matematika da je to upravo polovina iznosa «realne vrednosti» NIS-a kako je predstavlja Dinkić. Postavlja se pitanje: ako sadašnjim protivnicima ovakve privatizacione ponude pre godinu i po dana nije bilo malo da dobiju 400 miliona evra (587 miliona dolara) za njega, kako to sada jeste? I da li je pravi problem u visini ponude ili u tome od koga ta ponuda dolazi, odnosno da li je ovakvo generisanje afere zapravo samo lobiranje zarad favorizovanja drugih tenderskih kupaca ili se radi o drugim i dubljim, političkim i strateškim igrama?

Bilo kako bilo, na sednici vlade održanoj u subotu 29. decembra, i pored protivljenja ministara iz redova G17+ i njihovog demonstrativnog napuštanja sednice, usvojena je Platforma za pregovore o enrergetskoj saradnju sa Rusijom koji će se, po svemu sudeći, odigrati u Bugarskoj u direktnim razgovorima državnog vrha sa predsednikom Vladimirom Putinom, svega par dana pre održavanja prvog kruga ovdašnjih predsedničkih izbora.

Šta je «Južni tok»?

Izgradnja gasovoda «Južni tok» predstavlja jedan od najvećih energetskih poduhvata na starom kontinentu. «Memorandum razumevanja» u kome se prvi put spominje njegova izgradnja potpisan je 23. juna 2007. godine u Rimu između predstavnika ENI-ja Paola Skaronija i podpredsednika Gasproma Aleksandra Medvedeva, uz prisustvo resornih ministara Italije i Rusije, Pjerluiđija Bersanija i Viktora Kristenka. Krajem novembra 2007. godine, ENI i Gasprom su u Moskvi potpisali dogovor o formiranju specijalnog tela, odnosno komisije za izradu studije izvodljivosti projekta izgranje gasovoda «Južni tok» od crnomorske obale do Italije, odnosno EU. Na izradi studije izvodljivosti uposleno je odeljenje ENI-ja, Sapiem, koja predviđa izgradnju gasovoda koji bi bio sposoban da prenosi oko 30 milijardi kubnih metara gasa godišnje trasom dugom 900 kilometara na potezu od crnomorske ruske stanice za gasnu kompresiju Beregovaja do bugarskog grada Varne, da bi se odatle gasovod račvao u dva smera – jedan bi išao na jugozapad kroz Grčku, pa preko Jonskog mora za južnu Italiju, a drugi bi išao na severozapad kroz Balkansko poluostrvo. Iako su u prvim izjavama u igri bile trase kroz Rumuniju, Mađarsku i Sloveniju do Italije, od jeseni 2007. godine sve izvesnije je da će se ova trasa graditi kroz Srbiju i Hrvatsku. Predviđeni troškovi poduhvata izgradnje gasovoda procenjeni su na 7 milijardi evra, a vreme potrebno za izgradnju je 3 godine, na koje treba dodati i vreme pridobijanja odobravanja regulatornih tela EU, što znači da bi gasovod bio pušten u pogon 2013 godine. Ceo projekt bi bio finansiran od strane Gasproma i ENI-ja koji bi bili njegovi zajednički vlasnici (zaključivanje «joint venture»-a je predviđeno za 15. januar 2008. godine), uz manjinski udeo koji bi bio ponuđen tranzitnim zemljama.

Zaključivanje strateškog sporazuma i prolazak glavne trase «Južnog toka» za Srbiju bi imalo istorijski značaj. Sam prolazak predviđene količine gasa kroz njega Srbiji bi donosio oko 200 miliona dolara godišnje samo od tranzitnih taksi, dok bi dobit u prerađivačkom sektoru takođe bila znatno uvećana obzirom na NIS-ove kapacitete. Srbija bi, sa protokom gasa kapaciteta od 20 miliona kubnih metara dnevno, a zahvaljujući postojećim i planiranim skladištima, postala glavna regionalna sila u snabdevanju gasom, naročito u svetlu činjenice da bi jedan pobočni krak išao do Bosne i Hercegovine, kroz Republiku Srpsku. Sve to bi predstavljalo dodatni impuls za razvoj ovdašnje industrije koja bi koristila široko dostupni gas kao osnovni energent, a što bi lančano privuklo nove, dodatne investicije na ove prostore. Srbija bi doživela relativno brzu gasifikaciju, naročito obzirom da je «Gasprom» kao većinski vlasnik «Jugorusgasa» (u kome sadašnji NIS takođe ima 25 % vlasničkog udela) već stekao koncesije za gasifikaciju juga Srbije, uključujući izgradnju kraka gasovoda Niš-Dimitrovgrad, i da bi mu gasifikacija Srbije bila u ekonomskom interesu. U situaciji, pak, da glavni krak gasovoda, iz ovih ili onih razloga, zaobiđe Srbiju, to bi značilo da bi pobočni krak koji bi svakako bio izgrađen donosio i duplo manje energenata i duplo manje prihoda Srbiji. U svakom slučaju, ruska ponuda za NIS (50 % iznosa u gotovini, 50% za investicije za tehnološku modernizaciju), njegovo restrukturiranje u tri odvojene kompanije u odnosu 51:49 između Gasproma i srpske vlade, ne može se meriti samo visinom od oko milijarde evra, kolika je, manje ili više, tržišna vrednost polovine ovog i ovakvog NIS-a, već se moraju sagledati sve dugoročne perspektive ovakve investicije, a one su, u svakom slučaju, ekonomski veoma obećavajuće i šteta bi bilo ne izboriti se za najbolju.

Povika na Gaspromovu ponudu je svakako više političke i geopolitičke nego ekonomske prirode, što se neskriveno vidi u izjavama svih onih koji ovu ponudu smatraju više za opasnost pretvaranja Srbije kao energetski zavisne zemlje u rusku energetsku ali i političku provinciju, nego što ceo postupak privatizacije NIS-a posmatraju kroz prizmu ekonomske logike. Šta, dakle, osim ekonomske dimenzije i posmatranja kroz prizmu dobiti, «Južni potok» zaista znači?

Geostrategija energenata

Da u savremenom svetu energenti predstavljaju ne samo ekonomsku već i geostratešku, geopolitičku sirovinu, široko je rasprostranjeno i sasvim dobro utemeljeno mišljenje. Čitav niz zemalja, od bliskoistočnih i srednjeazijskih do latinoameričkih, sopstvene energerske resurse što postaju sve traženiji u globalizovanom svetu, tretiraju kao glavno spoljnopolitičko oružje i usmeravaju ga, osim u skladu sa ekonomskom logikom, i u skladu sa svojim geopolitičkim interesima. Ruska «gasna politika», obzirom na svoju lidersku poziciju o ovom ekonomskom sektoru u globalnim razmerama, samo je naizvikaniji i u javnosti najšire poznati primer kojim se zapravo rukovode sve zemlje u svetu kojima njihova geopolitička pozicija i resursi to dozv olja vaju.

Svetska politika na početku novog milenijuma ne može se dobro razumeti bez spoznaje da je ona nastavak politike iz prošlog veka, između ostalog, i borbe za raspodelu svetskih resursa, od kojih je «energetski rat», vođen na različite načine i sa različitim intenzitetom, vrh ledenog brega. Kontrola nad energentima i njihovim transportom oduvek je bila sredstvo politike velikih sila uz pomoć kojih su čitave regione, pa i delove kontineta, držali uslovljenim da se povinuju njihovim širim političkim namerama koje su, po pravilu, uvek prevazilazile dimenzije ekonomske logike. Evropska Unija, kao visokorazvijeniji region sveta, usled sopstvene deficitarnosti u važnim resursima koji ne mogu da podmire njene energetske kapacitete delimično je prinuđena da svoje interese prilagođava uslovljavanjima onih koje kontrolišu proizvodnju i dotok energenata, pretežno koncentrisanih u druga dva regiona - Bliskom Istoku i Evroaziji, tj. postsovjetskom prostoru.

Postsovjetski prostor predstavlja niz regija čiji su resursi u najvećoj meri neiscrpljeni, a neki čak i netaknuti. Sistemska dezintegracija «prve države socijalizma» i osamostaljivanje njenih federalnih republika, još od početka 90-tih godina prošlog veka otvorili su prostor za prikriveno ili otvoreno nadmetanje za postojeće energetske resurse, tkz. «novu veliku igru», poput one devetnaestovekovne između Britanske imperije i Ruskog Carstva, u kome su se pre svega prostori Kavkaza i Srednje Azije privlačili u orbitu velikih sila, odnosno «izvlačili» iz orbite takmaca. Kraj prošlog veka ovoj staroj-novoj» velikoj igri» dao je samo povećanu geoekonomsku dimenziju, pre svega u vidu nadmetanja oko ekspoatacije nafte i gasa i kontrole cevovoda kroz kojih se oni transportuju do drugih svetskih destinacija.

Kako je nasleđena postojeća mreža cevovoda iz doba Sovjetskog Saveza bila struktuirana da se stiče u pravcu Ruske Federacije, postsovjetska Rusija je težila da iskoristi svoju dominantnu poziciju, vremenom je učvrsti, poveća i iskoristi dobit u energetskoj politici da bi se isčupala iz ekonomske depresije i pokrenula spiralu privrednog razvoja. Sa druge strane, hladnoratovski pobednici i brojne zapadne kompanije težile su da «uskoče» na ovaj prostor, ponište ruski ekstraktni i tranzitni monopol, izgrade alternativnu mrežu cevovoda do svetskog tržišta i «isčupaju» postovjetske države iz ruske orbite, privuku ih sebi i tako, uz ekonomske, ostvare i svoje šire strateške i geopolitičke namere.

Serija međuetničkih sukoba, građanskih ratova i prevrata na postsovjetskom prostoru ne mogu se razumeti bez koordinata «nove velike igre» i geopolitičkog projektovanja vezanog za logiku kontinentalne mreže cevovoda koji su u svim ovim događajima imali bitnu ulogu. Decenijsko nadmetanje odvijalo se sa promenjivim ishodima u kojima su dezintegracione sile i međuetničke mržnje i aspiracije usmeravane, sa manje ili više uspeha, u skladu sa energetskom geostrategijom velikih sila. Sukobi u Nagornom Karabahu, Osetiji i Abhaziji, za celu deceniju su usporili napore zapadnih kompanija da izgrade alternativne cevovode koji bi kaspijsku naftu i gas mogli da transportuju mimo Rusije do Sredozemlja, dok su na drugoj strani «čečenski ratovi» služili i kao sredstvo paralisanja (terminali u Groznom su bili glavno čvorište raznih sovjetski cevovoda iz celog ruskog «bližeg susedstva») stare mreže za transport energenata koju je Rusija težila da očuva i proširi joj kapacitete. Uprkos činjenici da su vremenom izgrađeni alternativni cevovodi od kojih je najvažniji BTC (Baku-Tbilisi-Čejhan) od Kaspijskog do Sredozemnog mora, pušten u pogon 2006. godine, isprva neizvesan ishod «velike igre» i brojne pat pozicije završile su se načelim preovladavanjem ruskog uticaja na pretežnom delu sovjetskog prostora i u energetskoj i u geopolitičkoj sferi, nakon čega je otpočela ekspanzivna ruska energetska politika prema rubnim područjima evroazijskog kontinenta, pre svega EU i Kini i to u vidu izgradnje novih cevovoda. Ova geoekonomska strategija Rusije, koliko vođena parametrima tržišne dobiti, je istovremeno usmerena i na stvaranje ekonomske osnove za multipolarnost odnosno multicentrični razvoj pre svega u Starom svetu, radi stvaranje nove ravnoteže snaga u kojoj bi Rusija vremenom preuzela ulogu «centralnog balansera» i osovine, uz istovremeno deplasiranje napora hladnoratovskog takmaca da zadrži ulogu globalnog hegemona. Nasuprot tome, preostala supersila teži da održi dominantan uticaj na Starom svetu, razdvajajući, ometajući i kontrolišući integracije između budućih centara multipolarnog sveta na evroazijskom tlu a u skladu sa sopstvenim interesima.

Logika cevovoda usmerenih ka EU

Ruska izgradnja mreže gasovoda i naftovoda prema EU kao svom glavnom ekonomskom partneru (u daljoj perspektivi viđenog kao jednog od balansera multicentričnog sveta koga treba osloboditi zavisnosti od bliskoistočnih energetskih rezervoara koji nužno povlače evroatlansko partnerstvo u ratnim avanturama i lojalnost NATO savezu) rukovođena ja pre svega geostrateškom logikom.

Gasovod do Nemačke, famozni «Severni tok» koji od Rusije ide dnom Baltičkog mora sve do Nemačke, srca EU, služi da se zaobiđu pribaltičke republike i Poljska koji su se svrstali u redove «druge Evrope» što, iako su deo EU, zapravo igraju ulogu «buffer zone»-a razdvajajući i podižući tenzije između Rusije sa jedne, i Nemačke i Francuske, kao «motora» EU, sa druge strane. Na ovaj način Rusija stvara alternativu dosadašnjem «sovjetskom» gasovodu «Jamal» koji ide kroz Poljsku do prostora nekadašnje Istočne Nemačke. Na drugom kraju evropskog kontinenta, Rusija je već izgradila ispod Crnog mora gasovod «Plavi tok» do Turske, čime je energetski vezala svog starog istorijskog takamca i delom pacifikovala napore ovode države da među turkofonim postsovjetskim republikama igra značajnu geopolitičku ulogu u skladu sa modifikovanim hladnoratovskim projekcijama. Turska je, doduše, nastavila sa ometanjem ruskog transporta gasa i nafte kroz tesnace u Mramornom moru (pod ekološkim izgovorima) koje traje već više od decenije, kao i da učestvuje u projektima alternativnog «umrežavanja» Kaspiskog područja mimo Rusije (Baku-Čejhan). Ruska reakcija na nepopustljivost u «zatvaranju tesnaca» vidljiva je u definitivnom otpočinjanju izgradnje projekta naftovoda između bugarske luke Burgas i grčkog grada Aleskandropolisa čime se vrši balkanski «bajpas» turskih tesnaca, koji je ozvaničen potpisivanjem sporazuma 15. marta 2007. godine u Atini između Rusije, Bugarske i Grčke.

Pored toga, ruske namere su i da izvrše proširenje centralnog evropskog cevovoda iz hladnoratovskog perioda, poznatog kao «Družba» koji ide preko Ukrajine, prostora bivše Čehoslovačke do Mađarske, i njegovo produženje preko Hrvatske do Italije, ali i kasniju izgradnju paralelnog, nešto južnijeg kraka naftovoda od rumunske luke Konstance do hrvatske jadranske obale (Omišalj) koja bi spojila, rekonstruisala i proširila rumunski i bivši jugoslovenski nafotovod. Produženje «Družbe» u pravcu Italije do sada nije otpočelo usled nekooperativnosti hrvatske strane, čiji je predsednik Mesić čuven po sposobnostima da vrši dugotrajne opstrukcije.

«Južni tok» gasovoda, u okviru geoekonomske strategije umrežavanja Rusije sa EU, ima i nekoliko specifičnosti. Preko «južnog toka» Rusija se energetski vraća na prostore Balkanskog poluostrva, «ključaonice» (Z. Bžežinski) tj. vezivnog prostora između Evrope i Bliskog istoka, drugog ključnog regiona bogatog energentima za koga je zapadna Evropa tokom hladnog rata pretežno bivala vezana. Cilj je da se se pretekne i učini neisplatovim investicija u drugi gasovod, onaj «Nabuko», koji treba da se nadoveže na alternativnu mrežu cevovoda iz Kaspijskog područja (Baku – Čejhan) koji je u međuvremenu, nakon okupacije Iraka, delom integrisan i sa bliskoistočnim cevovodima (Tabriz–Ererzum, Južnokaspijski cevovod, i planirani Trans-kaspijski gasovod). «Nabuko», gaosovod planiran da dužinom od 3.300 kilometara ide od turskog grada Ererzuma do Baumgartena u Austriji, sa godišnjom protočnošću između 4, 5 i 12 milijardi kubnih metara gasa, zamišljen je kao «osujećujuća alternativa» koja bi trebala da spreči energetsko umrežavanje EU i Rusije i zadrži evropske energetske potrebe u usmerenju prema bliskoistočnom delu evroazijskog Rimlanda. «Nabuko» bi iz Turske trebalo da ide kroz Bugarsku, Rumuniju, Mađarsku i Austriju, i da, silama ekonomske uslovljenosti, nužno dovede do primanja Turske u EU kao dugoročnog cilja severoatlanske strategije, a čemu se do sada protivila osovina Pariz-Bon. Izvođači ovog projekta koga teži da omete strategija povezivanja Rusije i dela EU kroz «Južni tok» su austrijski OMV, mađarski MOL; rumunski Transgas, bugarski Bulgargas i turski Botas, naravno pod pokroviteljstvom i sa blagoslovom Angloamerikanaca.

Srbija pred «Južnim tokom»

Imajući ovo u vidu, kakvi su interesi Srbije pred ponuđenim energetskim alternativama? Tenderska prodaja nacionalnih energetskih postrojenja, za istu, nešto manju ili veću cenu, ili prihvatanje ponude i uključivanje u «Južni tok», u boljoj ili lošijoj varijanti? Sve ovo treba posmatrati uzimajući u obzir ne samo trenutnu dobit, već i dugoročne posledice, i to ne samo ekonomske, već i geostrateške i geopolitičke.

Bliskoistočna «Nabuko» alternativa zamišljena je da potpuno zaobiđe Srbiju i tek posledično je opskrbljuje energentima po tržišnim cenama, geostrateški je sakateći i favorizujući integrativne procese na zapadnom Balkanu u kojima bi Srbija imala krajnje perifernu ulogu, a sa obzirom na Turske pozicije spram Kosova i BiH, i favorizovanje procesa duboko suprotnih vitalnim interesima Srbije. Odbijanje Gaspromove ponude, isključivanje iz igre oko «Južnog toka» i tenderska prodaja NIS-a se zato pokazuje da i nije bas nije neka alternativa, naročito ne dugoročna.

Sa druge strane, prolaz glavnog kraka «Južnog toka» kroz Srbiju ne samo da bi popravio energetsku poziciju Srbije u regionu, pojačavao vezanost sa Republikom Srpskom i BiH, već bi i povećavao specifičnu srpsku težinu u partnerstvu Rusije i EU. Prijateljski odnosi sa Rusijom izgradnjom «Južnog toka» bili bi osnaženi u svakom smislu, a dugoročna energetska stabilnost i njen povratni uticaj na prosperitet poboljšani. Izgradnja pak samo pobočnog kraka «Južnog toka» popravila bi stanje u srpskoj energetici, ali sa umanjenom tranzitnom dobiti, dok bi umesto regionalnog energetskog igrača, Srbija ostala poluperiferija u mrežnom sistemu koji je, čak i u ovoj opciji, znatno povoljniji od bliskoistočnih alternativa. Zato nikada ne treba smetnuti sa uma da je Srbija energetski zavisna zemlja, i da, u skladu sa time, mora da pokuša da svoju energetsku vezanost kapitalizuje sa što većom dobiti a što manjom štetom na svakom planu, i ekonomskom i geostrateškom.