Kako da Srbija postane ekonomski razvijena država

Prosto je neverovatno koliko su građani Srbije „zatrovani“ politikom, i to kako narod kaže, onom visokom. Gde god da krenete, na ulicu, u park, kafanu, na radno mesto, u kućne posete prijateljima, samo čujete neretko veoma žučne rasprave na političke teme, i to ponajviše o KiM i EU. Haški tribunal se nekako već zaboravlja.

Postavlja se logično pitanje: zašto su u tim diskusijama i komentarima manje prisutna ona druga, životna i egzistencijalna pitanja običnog građanina. Sva ona pitanja od kojih zavisi životni standard i dostojanstvo čoveka. Šta je uslovilo i ko je doprineo da se javno mnjenje iscrpljuje i konfrontira upravo na ova dva pitanja: KiM i/ili EU? Ozbiljno ispitivanje javnog mnjenja bi, uveren sam, pokazalo da su stranačke elite vladajuće koalicije, da bi skrenule pažnju građana sa ogromnih životnih problema, podržane od značajnog dela sredstava javnog informisanja na koje imaju veliki uticaj, najodgovornije za to.

Pitanja u vezi sa KiM i ulaskom u EU su svakako važne državne i nacionalne teme, koje se ne mogu zanemarivati. Ali iscrpljivanje na njima, ulaganje toliko energije, vremena i sredstava, pogotovo kada u njihovom rešavanju inostrani faktor ima preovlađujuću ulogu i uticaj, pokazuje se pogrešnim jer su druga pitanja i problemi, pre svega uređenje zapuštene i neuređene države, ekonomski razvoj, standard građana, rastuća nezaposlenost, korupcija i kriminal, urušene moralne vrednosti, dakle sve ono što jednu državu čini održivom i respektabilnom u svetu, objektivno zapostavljeni. Postaje kristalno jasno da „ovakva“ Srbija ne može bitnije uticati na rešavanje ova dva problema (KiM i EU) bez prethodnog rešavanja ovih drugih, delimično nabrojanih.

Postaje kristalno jasno da „ovakva“ Srbija ne može bitnije uticati na rešavanje ova dva problema (KiM i EU) bez prethodnog rešavanja ovih drugih, delimično nabrojanih.

Uslovi pod kojima su počeli i kako se vode pregovori Beograda i Prištine u Briselu i poslednja dešavanja na KiM pokazuju da Srbija nema valjanu državnu i nacionalnu politiku. Ako je aktuelna vlast i mislila da je ima u formuli „i KiM i EU“ kao dva paralelna i nezavisna procesa, sada im je valjda postalo jasno koliko je ona neutemeljena i neostvarljiva. A tek šta je sa ona „četiri stuba“ u spoljnoj politici i tri strateška prioriteta (KiM, EU, regionalna saradnja).

Odavno država Srbija nije bila u ovako ozbiljnoj sveopštoj krizi kao poslednju deceniju–dve. Najgore je što je obični građanin najblaže rečeno dezorijentisan, zbunjen, depresivan, uplašen za golu egzistenciju. Gotovo da je potpuno izgubio poverenje u političku elitu i nadu da ima snage, znanja i volje, koja mu može ponuditi izlazak iz sadašnjeg beznađa. Ako je ovakva dijagnoza stanja u državi i društvu i približno tačna, onda proizilazi logičan zaključak da bez suštinske promene državnih i nacionalnih ciljeva i prioriteta, nijedna opcija „raspleta“ se ne može isključiti. Vremena za isprazne retorike i stranačka nadmudrivanja radi zadobijanja poverenja birača na sledećim izborima, samo zarad vlasti koja, pogrešno shvaćena i zloupotrebljena, daje moć i bogatstvo onima na vlasti i uz vlast, više nema. Poslednji je čas da se okupe sve relevantne društvene i političke snage i što hitnije formulišu državni i nacionalni ciljevi, bazirani na ogoljenoj realnosti gde je sada Srbija na unutrašnjem i spoljnom planu, kakvi su joj potencijali i kako realizovati dogovorene ciljeve.

Neke otvorene probleme, za koje sadašnja Srbija nema snage i kapaciteta da utiče na njihovo rešavanje, već nam ih inostrani faktor uslovljavanjem nameće, treba staviti na „sporedni kolosek“.

Osnovni problem koji Srbija mora sagledati jeste kako izaći iz sadašnje teške situacije, beznađa koje sve više zahvata veliki broj građana i određenog moralnog posrnuća u svim segmentima društva, koje se ogleda u brojnim aferama, kriminalu i korupciji. Kako urediti zapuštenu i neuređenu državu i kako je demokratizovati. Kako zaustaviti rastakanje Srbije (KiM, Vojvodina, tzv. Sandžak, očekivani „proizvod“ pogubne politike URS). Kako povratiti veru u bolje sutra. Kako postati respektabilna država u međunarodnim odnosima bez prihatanja politike „štapa i šargarepe“. Kako vratiti osmeh na lice običnog građanina. Ciljeva je mnogo, a sve njih bi trebalo sažeti u jedan jedinstven: Srbija – ekonomski razvijena država sveta. Taj sintetizovani i uzvišeni cilj bi morale sve političke stranke, svi respektabilni faktori ovog društva, svaki privredni subjekt, da ga prihvate i uvrste u svoje programe kao „sveto slovo“ i da predstavlja kičmu njihovih programa. Oko svega bismo se mogli prepirati, nadmudrivati i svađati, a oko tog „svetog cilja“ morali bi biti jedinstveni. Neke otvorene probleme, za koje sadašnja Srbija nema snage i kapaciteta da utiče na njihovo rešavanje, već nam ih inostrani faktor uslovljavanjem nameće, treba staviti na „sporedni kolosek“.

Ukoliko smognemo snage da sopstvenom pameću, uz tuđa pozitivna iskustva (a ima ih, u prvom redu Nemačka i posebno Japan), oslanjajući se prvenstveno na sopstvene resurse, kapacitete i komparativne prednosti koje imamo u više oblasti, realno sagledamo i formulišemo metode i sredstva realizacije ovog jedinstvenog cilja, postaćemo, ono što danas, da se ne lažemo, nismo, respektabilan faktor u svetskim razmerama, vredan dostojanstvenog ulaska u integracije koje nam budu odgovarale. Stvaranjem drugačijih prijateljstva i partnerstava, bez lažnih „regionalnih liderstava, „spoljno-političkih stubova“ i „strateških prioriteta bez alternative“, bićemo uvažavani i sa više respekta, snage i moći biti u poziciji da utičemo i na rešavanje, između ostalih i problema južne srpske pokrajine. Za realizaciju ovog jedinstvenog cilja potrebno je apsolutno jedinstvo, novo pregnuće, vizija zasnovana na realnostima, nove snage i mnogo energije i samoodricanja.

Neophodna je izgradnja jakih i nezavisnih institucija države i jačanje njene regulative, čak i u privredi da bi se ispravile greške i koruptivne aktivnosti u pljačkaškoj privatizaciji.

Neophodna je izgradnja jakih i nezavisnih institucija države i jačanje njene regulative, čak i u privredi da bi se ispravile greške i koruptivne aktivnosti u pljačkaškoj privatizaciji. Već započetu predizbornu kampanju treba usmeriti ka tom cilju. Ona partija koja svoju predizbornuu aktivnost usmeri u ovom pravcu, uveren sam imaće najveću podršku građana.

Državi Srbiji su sada potrebni državnici sa vizijom, autoritetom i harizmom. Samo jednom u veku ili čak duže, zavisno od istorijskih okolnosti, jednoj generaciji se pruži šansa da postane slavna. Da li je to ova sadašnja da Srbiju izvuče iz sadašnje situacije moralnog posrnuća, ekonomskog osiromašenja, državnog rastakanja i veoma niskog međunarodnog rejtinga. Nadajmo se da jeste, jer ne možemo čekati da se rodi nova.