Kuda ide Srbija | |||
Kakvi će biti odnosi sa Rusijom ako Srbija uđe u NATO i EU? |
petak, 17. april 2009. | |
Zrelo je za jedan otvoren i pošten razgovor između dva bratska naroda, ruskog i srpskog, i naših elita. Da se pitamo za junačko zdravlje, prevaziđemo ako treba šta prevazilaziti iz prošlosti i direktno i odlučno rešavamo goruća sadašnja i buduća pitanja iz brojnih oblasti međusobnih odnosa. Sve drugo pomalo, i sve više, postaje neozbiljno i štetno, za obe strane. Da li se ko danas seća sa kakvim su se prezirom i sprdnjom srpski petooktobarski revolucionari odnosili prema Istoku: posebno Kini, Belorusiji i Rusiji, dok za Indiju i Brazil, kao velike svetske sile u usponu, kao da nisu ni znali da postoje? Koliko je godina trebalo da prođe, kakva sva poniženja i propasti je trebalo da pretrpimo, pa da uvidimo da na ovoj strani sveta imamo naklonjene nam, ako ne i prijateljske i savezničke zemlje? I kako danas razumeti iste te političare kada se pojave kao promoteri proistočnih spoljnopolitičkih i spoljnotrgovinskih aranžmana? Šta nas je zapravo sprečavalo da se ranije, pa i danas, odlučnije okrenemo Istoku? Ili bar malo relativizujemo nekritičke (E)utopijske zapadne snove? Da za trenutak zanemarimo istoriju, osećanja, idejne poglede i lične bliskosti. Da stvari pogledamo, kako je to govorio Crnjanski tridesetih godina prošlog veka, sa čisto srpskog interesa, realno, merljivo, činjenički, ni po babu ni po stričevima. Da vidimo i usporedimo odnos prema Srbiji od strane Rusije i Evropske Unije. Slobodan protok ljudi, robe i kapitala Uzmimo tri veoma važna parametra: trgovinu, vizni režim i odnos prema Kosovu i Metohiji. 1. Srbija jednostrano primenjuje Sporazum o asocijaciji sa Evropskom Unijom i direktno finansira ovu naddržavnu tvorevinu sa više stotina miliona evra. Razmere ove gluposti su za Ginisa. Na drugoj strani, Rusija proširuje asortiman proizvoda koji ulaze u zonu slobodne trgovine i bescarinskog prometa sa Srbijom, a izvoz u Rusiju skače za četvrtinu na godišnjem nivou. Ako je ekonomija i bolji život građana danas glavna tema interesovanja, onda evo najpre ovog jasnog uvida u to na kojoj strani bolje stojimo. Kad nam domaće evrounijate ponude argument da još uvek bolje poslujemo sa Zapadom, protivargument glasi: dokle bismo danas stigli u ovom ekonomskom bilansu sa Rusijom da smo ga intenzivno razvijali od potpisivanja sporazuma 2000. godine, i ko će da odgovora za štetu koja je naneta srpskoj ekonomiji zbog pogrešne ideološke procene ili, prostije rečeno, pogubnih rezultata jedne obične strane agenture? 2. Evropska Unija konstantno nastavlja politiku štapa i šargarepe i odlaže stavljanje Srbije na belu šengensku listu, dok Rusija omogućava bezvizni režim za sve građane Srbije. Ko onda nudi slobodan protok ljudi, roba i kapitala, a ko sve meri političkim interesima? 3. Evropska Unija je jedan od sponzora tzv. nezavisnosti Kosova, dok je Rusija najverniji zaštitnik srpskih nacionalnih interesa po pitanju očuvanja Kosova i Metohije u sastavu naše države. Ako vam neko otima deo teritorije, a drugi neko vas brani, šta je još potrebno da biste shvatili ko vam je prijatelj, a ko nije? Kada se na pravednom tasu i uz pomoć elementarne logike uporede ovi parametri, šta preteže: da li Srbija treba više da bude okrenuta ka Evropskoj Uniji ili ka Rusiji? Zašto u Srbiji postoje prema Rusiji neprijateljski orijentisani mediji i partije? Većina političkih partija u Srbiji prijateljski se odnosi prema Ruskoj Federaciji, ali uvek sa zadrškom da se ne uvredi evroatlantski partner. Uglavnom, teško se razaznava šta je tu vešta diplomatija, a šta odsustvo odlučnog stava ili kolonijalni mentalitet. Međutim, gotovo je neobjašnjivo zašto u Srbiji postoje partije koje se prema Rusiji ne odnose prijateljski? Čime se to može objasniti? Unutrašnjim ideološkim razlozima ili je reč o spoljnom uticaju? Da li su ove domaće snage deo mnogo šireg strateškog zaokruživanja i potiskivanja Rusije i može li to proći bez posledica po nas? Da li smo se zapitali koliko nas može koštati olako prepuštanje evroatlantskom talasu koji nas može potopiti, posebno ako smo se unapred odrekli mogućnosti spasa na drugoj obali? Srbija, EU i Rusija Jedan od najsloženijih odnosa između Srbije i Rusije odvija se u kontekstu ulaska Srbije u EU. Po jednim spoljnopolitičkim analitičarima interes Rusije je da Srbija bude van NATO-EU zone, dok drugi smatraju da je interes Rusije upravo suprotan: da unutar EU ima svoje partnere. I ozbiljni srpski analitičari, da ovde zanemarimo romantičare iz obe krajnosti nekritičke evrofilije i rusofilije, dele se na one koji u ostajanju van EU za Srbiju vide povlašćeni položaj i slobodnu trgovinsku zonu između Istoka i Zapada, i na one koji u istovremenoj privrednoj saradnji sa Rusijom i političkoj i vojnoj sa EU i NATO upravo vide diplomatsku ravnotežu. U svakom slučaju, postavlja se ozbiljno pitanje kako će se ulazak Srbije u EU odraziti na naše odnose sa Rusijom? Pre svega, najvažnije pitanje jeste da li stupanjem Srbije u EU prestaju da važe spoljnotrgovinski sporazumi sa Rusijom, dok čitavu ozbiljnu analizu zahteva nedoumica koje korake još treba preduzeti da bismo ušli u Evropsku Uniju i koliko se njima nanosi šteta našim odnosima sa Rusijom? Konačno, šta ako princip evrounijatske solidarnosti, koji sve više naginje formiranju jedinstvenog mišljenja iz Centralnog komiteta u Briselu, jednog dana zahteva solidarnost u odnosu prema Rusiji, zajedništvo na štetu interesa Rusije? Kako ćemo moći da zadržimo posebne odnose sa Rusijom koje sada imamo u uslovima kada ćemo morati da učestvujemo u svakoj vrsti zajedničke politike Evropske Unije? Problem NATO-a Dok na papiru još uvek stoji skupštinska deklaracija o vojnoj neutralnosti Srbije, u praksi se i dalje razvijaju odnosi sa NATO-om i faktički je u toku proces prihvatanja NATO- standarda. Sa druge strane, nema razvoja vojnog partnerstva sa Rusijom i drugim novim velikim svetskim silama, i samim tim pokušaja uspostavljanja balansa i na ovom planu. Kako će se Rusija ponašati ako Srbija stupi u NATO? A to pitanje će doći na dnevni red ubrzo ako ostane praksa da pre ulaska u Evropsku Uniju države ulaze u NATO, što se posebno, tj. obavezno odnosi na banana-države i protektorate sa Balkana. Rusija je načelno svakako protiv širenja NATO-a u trenutnoj situaciji, posebno u slučaju Ukrajine i Gruzije. Iako se Srbija ne graniči sa Rusijom, naš ulazak u NATO i na simboličkoj i na stvarnoj ravni ne može proći bez ozbiljnih posledica po naše odnose. Euleks i Kosovo Do sada je po pitanju Kosova i Metohije između Srbije i Rusije vladalo potpuno poklapanje stavova, u tom smislu što je putinovska Rusija veoma dosledno sprovodila veoma jednostavnu politiku: podržavala je poziciju Srbije. Znači, stav koji zauzima Vlada Srbije automatski dobija rusku podršku. Odgovornost za odluke naše Vlade prepuštana je nama samima, tj. Vlada odgovara i snosi odgovornost pred svojim narodom. Međutim, izgleda da se već pojavljuju neki pristupi rešavanju kosovskog problema koji se ne podudaraju u potpunosti i kao da se počinje približavati ispunjenje ruske opomene da je besmisleno da Rusi budu veći Srbi od Srba. Koska razdora može postati Euleks za koga se nikako ne može pouzdano tvrditi da je došao na Kosovo i Metohiju da izvršava svoje zadatke koje je dobio od Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, već je izvesnije da je njegova misija da ustvari realizuje Ahtisarijev plan i tako na legitiman način izvrši međunarodno-pravni prevrat. Ostaje da se vidi dalji stav države Srbije, ali i Rusije, po pitanju ove krajnje nedobronamerne i sporne misije, što će biti još jedna važna tačka provere kvaliteta naših odnosa. Srbija u evropskoj energetskoj koaliciji I na kraju, ruska ponuda da iz privrednih i političkih razloga Srbija dobije sigurno snabdevanje energentima, da postane tranzitna zemlja, izvoznik energije i partner evropske energetske koalicije, nikako nije mala stvar. Uprkos tome, u Srbiji se našlo partija koje su smatrale potpisivanje ovog sporazuma sa Rusijom u vezi sa naftom i gasom velikom greškom, otvoreno se tome suprotstavljajući i lobirajući za druga rešenja. U vremenu svetske ekonomske krize jedino su ruske pare, za koje su mnogi tvrdili da su male pa su se onda ispostavile velike, legle odmah na naš račun. Nakon toga su usledili novi oblici ekonomske saradnje koji nisu povezani sa političkim ucenama za razliku od evrounijatskog partnera. Uprkos tome da u odnosu sa Rusijom, za razliku od iznova monopolističke i subvencionisane privrede u EU, raspolažemo mogućnostima saradnje u dvema najvažnijim privrednim granama 21. veka - poljoprivredi i energetici – nama još uvek kao da ništa nije jasno. Pitanja za Srbiju Rusija danas ima potpuno pravo da postavi nekoliko nezgodnih pitanja srpskom državnom rukovodstvu: 1. čime smo nakon više političkih i ekonomskih mera na korist Srbije zaslužili neprijateljstvo pojedinih Vaših stranaka i medija? 2. kako da Vam dalje pružamo podršku oko Kosova i Metohije kad sami niste načisto koja je Vaša politika i šta Vam je činiti po pitanju Kosova i Metohije? 3. da li imate plan kako treba da se razvijaju naši odnosi u budućnosti, i, u tom svetlu, kako će se Vaš potencijalni ulazak u NATO i EU odraziti na odnose naše dve zemlje? Da li se u današnjoj Srbiji uopšte razmišlja na ove teme i ko će snositi posledice za ovu vrstu već sada katastrofalne nacionalne neodgovornosti? Pitanja za Rusiju Srpski narod, ako ne srpska politička elita, ima danas puno pravo da uzvratno postavi neka pitanja ruskom narodu i državi. Hajde da izuzmemo istorijsku bespomoćnost Rusije devedesetih da se nađe srpskom narodu u Krajini, Bosni i Hercegovini, na Kosovu i Metohiji i u čitavom raspadu bivše Jugoslavije koji se odigrao isključivo na srpsku štetu. Mada joj ova epoha naših međusobnih odnosa ne može da služi na čast, Rusija tada nije mogla da pomogne ni sama sebi. Čim je Rusija ustala iz provalije i počela da se podiže i utiče u iznova multipolarnom svetu današnjice, i Srbija je mogla da prodiše. Danas mnogo teže prolaze pokušaji definitivne dezintegracije srpske države, a Rusija se postepeno (i najpre privredno) vraća na Balkan. Međutim, dok su ulaganja drugih svetskih centara moći u promociju sopstvenih interesa i pozicioniranje svojih saveznika unutar Srbije ogromna već punih 20 godina, Rusija kao da nije prisutna na medijskoj, kulturnoj i političkoj mapi Srbije. Jasno je da sa privrednim ulaganjima stiže i ostatak ruskog uticaja na ostale društvene sfere, ali je nejasno zašto Rusija kalkuliše sa potrošenim elitama Srbije i još uvek do kraja ne otvara prostor za snažniji uticaj na Balkanu? Srpski narod, koji je pritom uvek doživljavan sa Zapada kao večiti ruski saveznik na Balkanu i koji je jedini čak i vojno stao na put širenju NATO-a, ima moralno pravo da od Rusije traži više. I Rusija ima političko pravo da od Srbije traži više, ali tek razlikujući političku elitu od naroda u čijoj većini postoji samo ljubav za Rusiju. Nova imperija koja nastaje u Moskvi, razume se, ima svoje interese i ne može se u odnosu prema Srbima uvek izjednačiti ruski narod i ruska država. Ovo, pak, ne znači da se u Rusiji ljubav i žrtva srpskog naroda mogu razumeti kao naivnost, glupost i odsustvo brige za srpske nacionalne interese bez obzira na nesumnjivo bratske odnose među narodima. Kad se sve rečeno uzme u obzir, onda postaje više nego jasno zašto je otvoren i pošten razgovor između dva naroda i naših elita preko potreban. I to sve u svetlu istinskih duhovnih, kulturnih i istorijskih veza koje nas spajaju i daju čvrst temelj sadašnjosti i budućnosti naših međusobnih bratskih odnosa. Da li će ovaj razgovor sa ruskom stranom započeti aktuelna srpska elita pritisnuta lažima i propašću evrounijatske perspektive, ili će za ovaj razgovor biti potreban dolazak novih društvenih elita, biće poznato brže nego što i mislimo. Autor je sekretar Upravnog odbora Srpskog sabora Dveri |