Mali narod zahvaćen velikim rastakanjem

Valjalo bi krenuti od obnove i jačanja svesti o jedinstvu srpskog kulturnog prostora. A onda ići dalje, korak po korak... Možda su kulturni poslenici, poput Srbe Ignjatovića, predsednika Udruženja književnika Srbije, našeg poznatog pisca i pesnika, najpozvaniji da pokušaju da daju odgovor na pitanja zašto Srbija prolazi kroz višegodišnju agoniju kojoj se ne vidi kraj i zašto nemamo nacionalni plan. Razlog je očigledan – emisari, nastavljači dugog i bogatog srpskog književnog života, sagledavaju realnost iz više uglova. To čine, pre svega, kao istinski umetnici, stvaraoci, kao dokazane patriote, ali i kao učesnici opšteg društvenog života. Problemi, kriza i sve ono što ide uz „Srbiju u tranziciji“, dakle, u stopu prate i kulturu. 

Kuda to vode Srbiju njeni političari, a kojim bi putem trebalo da krene?

– Dozvolite da na ovo pitanje odgovorim kao pisac, spominjući naslove nekih svojih knjiga. Prva na koju ću uputiti je Kad smo svi bili Tito i druge priče. Objavljena je na vreme, 1994. godine, drugo izdanje 1998, a treće minule, 2008. Tome ću pridodati knjigu s indikativnim naslovom Niže i naniže iz 2005. I knjigu pesama Slepi putnik iz 2007. Jasno je da su svi ti naslovi „otvorene figure“, ali bi moj posao bio jalov ako ono između korica ne bi bilo i književno relevantno. Književnost se ne pravi samo za ovaj trenutak, ma koliko da je piscu koji ne želi da bude proizvođač puke „lepe laži” lično iskustvo nezaobilazno „gorivo“. S druge strane, kada je reč o „vođenju“ nekuda, ma kuda, neizbežno se susrećemo s medijski učestalim operativnim pojmom „elite“. Ona je, navodno, ta koja treba da bude vidovitija od ostalih, da trasira „pravac kretanja“. Domanović nam je na tu temu ostavio večni nauk. Elita izvesno ne može biti ono što se danas tako naziva: politički „krem“, grupa tajkuna, nešto zvezda estrade... dok su umetnici puki prirepak. I nije problem u ovom poslednjem: malo ko se od pisaca koji su se okušali u politici, da ostanem pri svojoj branši, tu proslavio.

Srbija bi mnogo bolje prošla da je u protekle dve decenije imala intelektualnu elitu sa jasnim nacionalnim planom i programom.

–Pod istinskom elitom podrazumevam ljude visokokvalifikovane u najrazličitijim domenima, savesne i moralno čiste, požrtvovane kada je reč ne o pojedinačnom i ličnom, nego i o opštem dobru. Kada god smo, u istoriji, takve ljude imali na javnoj sceni, Srbija je napredovala. Pojam opšteg dobra danas je prezren, kompromitovan do te mere da je onaj ko nastoji da dela u skladu s njim neka vrsta javne budale! Kada se, i ako se, konačno na sceni pojavi istinska elita, obeležena pobrojanim vrednostima i sposobnostima, moći će da se kaže da zaista imamo šansu. Naravno, nisam idealist-utopist koji potpuno zapostavlja gibanje masa i misli da se sve rešava jednim „ključem“. Ali sam svestan da su promene u glavama najsporije i najteže. Nije lako doći do osvešćenja, a ujedno je pogubno birati „mamurluk“ kao trajno rešenje.

Da li Srbija ima nacionalni program? Šta on, po vašem mišljenju, mora da sadrži?

–Vreme i istorijski protok raznizali su – ako ga je ikada i bilo – naš nacionalni program. Njegovi obrisi su i u prošlosti više puta menjani. Mislim da bi bilo najzdravije krenuti, za početak, malim koracima. Poslužiću se figurom. Proglašen je nedavno veleplan čišćenja grada. Možda je nešto i učinjeno, ali Beograd nije, vidno, ništa čistiji nego što je bio. Hvala bogu da su na pojedinim uličnim mestima postavljene javne pepeljare, ali mi i dalje pljujemo, bacamo opuške i svakojako smeće, sejemo plastiku i tragove kućnih ljubimaca gde god stignemo. Sve se to svodi na činjenicu da istinskog uspeha neće biti ukoliko i ja i sve moje komšije ne promenimo navike, ne izađemo pred zgradu i vlastitim rukama ne uklonimo smeće koje su upravo neki od nas zasejali. Takvi, mali koraci, kada govorimo o nacionalnom programu, potrebni su nam u svim domenima. Koliko za početak, da se vratim onome što mi je najbliže, držim da bi valjalo krenuti od obnove i jačanja svesti o jedinstvu srpskog kulturnog prostora. A onda ići dalje, korak po korak... Možda će ovo zvučati vrlo neambiciozno i skromno, ali mi moramo da budemo svesni da smo mali narod, i to zahvaćen velikim rastakanjem. Sa Svetozarom Stojanovićem godinama delim opasku o Srbima kao „velikom malom narodu“, kako to on formuliše, s tim što u mojoj interpretaciji to znači da smo narod što podjednako pati od megalomanije i, ne manje, od kompleksa inferiornosti.

Objasnite:

– Krenuću obrnutim redom: običan pogled na sve ono što nas okružuje, pa čak i na promene u jeziku, pokazuje koliki broj naših ljudi dela po principu da je sve tuđe nekako bolje i slađe. Naravno, na delu su brojni i moćni mehanizmi koji takvo uverenje podstiču. Iza njih, jasno, ne stoje naši prijatelji. Čak je pitanje koliko istinskih prijatelja ima. Na slabog su svi, pa i komšije, skloni da nasrnu ne bi li štošta i sebi prikrojili. U isti mah naša tradicionalna megalomanija je u biti naša razmetnost. Toliko, navodno, imamo svega i svačega da nam pretiče i za odbacivanje! Nama, da se vratim književnosti, i klasici malo znače. Zaboravljamo pisce koje ne bismo smeli da zaboravimo, ne preštampavamo ih, ne obeležavamo njihove jubileje. Šta će nam oni kad pristižu samoproglašeni i „novokomponovani“, medijski razvikani genijalci, makar da je i njima, kao i onima koji ih slave i medijski podržavaju i dalje problem kongruencija – odnosno slaganje roda, broja i padeža! Svojevremeno je od Cankara, tipičnog elementarnog realiste, Taras Kermauner, slovenački esejist negda omiljen u Beogradu, napravio postmodernistu. Adaptirao ga je za novo vreme. Kod nas se, međutim, pojavljuju antologije s ciljem da se do kraja „pobrkaju lončići“. Svi pisci koji su pisali na srpskom jeziku po univerzalnom i jedino valjanom načelu su srpski pisci. Njihovom poreklu, makar bilo i manjinsko, svaka čast! Ali to je, naravno, neknjiževna stvar, stvar građanskog opredeljenja. Svako naknadno „razbrajanje“, pogotovo klasika, čist je falsifikat, igra s mrtvim dušama! Ali, eto, i to je danas moguće.

Kome je u interesu da Srbija luta bez nacionalnog plana?

– To lutanje ide naruku, pogoduje, u interesu je – kako god hoćete – neprijatelja i odroda. Posebnu pažnju treba obratiti na ovu drugu reč. Naš jezik je stariji i mudriji od svih nas, a činjenica da postoji prava reč govori da je pojava davno prepoznata i vajkadašnja, nešto sa čime smo se i u prošlosti sretali i što nas je saplitalo.

Šta je prioritet za nas kao narod koji polako gubi i nacionalni duh, tradiciju, svoju kulturu, identitet?

– U jednom od prethodnih odgovora definisao sam skromni, početni prioritet – naravno, iz vlastitog ugla. Umniji od mene izvesno mogu da formulišu značajnije i više prioritete. A nade ima dok ima i života. Ono što je svakako potrebno jesu bolja ekonomska situacija, viši natalitet, očuvanje i razvoj ključnih institucija... sve što omogućava život potpuniji i smisleniji od golog opstanka.

Prokomentarišite problem Vojvodine, vojvođanskog statuta i regionalizacije:

– Kada govorimo o Vojvodini, regionalizaciji, gledamo, u stvari, repriziranu reprizu. Bilo bi komično da ne preti tragičnim ishodima. Da li ćemo se, još jednom, iskazati kao narod sklon nehaju i zaboravu, kratkom pamćenju? Treba ponovo čitati Steriju, još jednog poluzaboravljenog klasika. Dobra je i ona krilatica Brane Crnčevića: „Koliko Srbija treba da bude mala da ne bi bila velika“. Planeri i arbitri globalne politike izgleda da bi radije da nas uvere u verodostojnost navodnog proročanstva Tarabića.

Kako ocenjujete političku atmosferu u zemlji s obzirom na ekonomske i društvene probleme?

– U celoj ovoj priči primetna je, i mislim da je to najopasnije, čuvena deviza „Spasavaj se ko može“. Makar i na štetu bližnjih, po svaku cenu. Ovim odgovorom rizikujem da mi se prišije ono što sam davno čuo, naime da sam „ j.... moralist“. Podsetio bih, međutim, na znamenite francuske moraliste. Koliko znam, njima niko nije savetovao da „idu u crkvu”.

Često se komentariše da postoje dve Srbije. Koliko UKS to oseća na svojoj koži?

– Pošto je Srbija „prevelika“, zaista se intenzivno radi na tome da se ona usitni. Usrećitelji i transformatori Srbije verovatno bi želeli da vide jednu, drugu, treću, devetu... Srbiju. Nedavno sam bio u prilici, govoreći na jednom zaista narodnom skupu u ime UKS-a, da kažem kako nas zanima prava Srbija. Na ostatak vašeg pitanja želeo bih da odgovori „bela knjiga“ o UKS-u, a nadam se da će se ona, jednog dana, i pojaviti.

Da li to znači da je intelektualna elita razjedinjena?

– Intelektualna elita nije samo razjedinjena nego, u ovome času, ne funkcioniše ili i ne postoji. Postoje samo parcijalni interesi i udruživanje zarad njihove realizacije. Da bi bila prisutna, ne u smislu kakve formalne konstitucije, intelektualna elita mora da ispuni barem neke od prethodno pomenutih kriterijuma. I u Brozovo doba bilo je evidentno da je tzv. inteligencija dobrim delom „roba“ koju je lako kupiti. Danas je cena još niža. Globalni mentori to dobro znaju i nimalo ne kriju. Ipak, ne sumnjam da pravi ljudi u brojnim pomenutim oblastima postoje. Ono što manjka, da se izrazim „naučno“, jeste koheziona sila.

Nije li došlo vreme da se stvari nazovu pravim imenom?

– Odgovaram u sopstveno ime i kao „j... moralist“ jer nikada nisam bio sklon ćutanju. Kao pisac nastojim da ono što mislim i doživljavam artikulišem na književno relevantan način. Ali nisam bežao ni od publicistike – novinskih komentara, na primer, samo ako mi se gde ukazalo parče javnog prostora. Ali i tog prostora izgleda da je sve manje. Za kraj želim da odgovorim navodeći jednu pesmu iz svoje knjige Slepi putnik. Njen naslov dovoljno govori: „Ispovest bivšeg narodnog junaka u tramvaju“.

Dobar dan, dobri narode!

I potamo se malo, da čiča sedne.

Odavno nisam kadar stići ni uteći.

To može pravo gorsko zvere –

Hajduk, komita, uskok,

Stvor vičan opstanku u zlu

I na strašnu mestu.

Samo nas, takvih junaka, nema

ni semenka na vidiku.

Uče nas disanju na slamku

da ne počinite ništa ludo.

Al’ zlo strpljivo čeka,

na mostu ko i na ćupriji.

Beganova majka nikad ne zaplače.

Najveća je mudrost trpen-spasen.

Zato namiri drumarinu,

krvniku daj krvarinu.

Ako ustreba, ponovo vodaj opanke!

Buljuk, na kraju, epskih izdajica

Proguta stanica-rugalica:

Dok kuća gori,

Baba se sita načešlja!
 

Razgovor vodila Biljana Živković