Nacionalizam umesto Srpstva

„Ako hoćeš Srbin biti 9 dana moraš piti

a desetog nazdraviti

pa ćeš PRAVI Srbin biti“

himna patriotskog NVO sektora

„Bez otadžbine po svetu lutam ja...“ (nastavak je cenzurisan)

himna apatridskog NVO sektora 

Minuli sudar patriotskog i apatriotskog (onih koji teže da postanu apatridi samoukidanjem otadžbine) nevladinog sektora povodom Parade ponosnika (koji se nastavlja dirigovanim raspirivanjem sukoba između „nenasilnika“ i navijača) obelodanio je najmanje dve činjenice:

a) da je svaka NVO – NVO (jednom NVO uvek NVO) i

b) da su udovi žabe već skuvani, uz pomoć NVO i vladinih „apatridista“, pa predstoji kuvanje tela i glave žabe (Srba). Ko li tu pomaže?

Jednom NVO uvek NVO

Dve teze koje će (svestan sam) dobro da zatalasaju žabokrečinu u kojoj žive (nestaju tiho se kuvajući) današnji Srbi, tema su ovog teksta:

a) svaka NVO, preciznije jedinica (stroj) ili nametnuti kolektivitet „civilnog sektora“ (jer nije nužno da budu ustrojeni kao NVO) u ne-nacionalnoj (pa time i nedemokratskoj) državi kakve su etnocentristička Srbija i pseudograđanska (jer prava građanska je sinonim za nacionalnu državu) Crna Gora ontološki (samim svojim postojanjem) zakonomerno služi glavnom cilju – razbijanju nacije, čak ili baš onda kad su proklamovani ciljevi i samo delovanje suprotni i

b) svaka jedinica (kolektivitet) civilnog sektora je „formatirana“ na identičan način, pa ono što važi za jednu zakonomerno važi i za drugu. Pokušaćemo, stoga da rasvetlimo šta kuvaju i šta se sprema prividnim antipodima – patriotskim NVO i LTBG populaciji, na primeru sasvim treće, naizgled ideološki neutralne (ali čije je „krčkanje“ pri kraju) – tzv. REA populacije.

REA populacija?! Nikad čuli? Ni ja, dok nisam naišao na članak u jednim dnevnim novinama u kojem je predstavljeno istraživanje položaja REA populacije neke od međunarodnih dušebrižničkih organizacija u kojem do kraja teksta nije definisano ko su („d fak“) REA populacija. Ime i prezime jedine intervjuisane osobe u „dotičnom“ članku (ličilo je na prezime mog komšije Aškalije) presudno je doprinelo rešenju enigme – REA = RomiEgipćaniAškalije.

U tom ne baš dugačkom tekstu saznao sam da je puno ime i kod nas poznate Dekade Roma „DIR“ – Dekada INKLUZIJE Roma, da akcija nije prosto entuzijastična već ozbiljno institucionalizovana – postoji Međunarodni upravni odbor (MUO), a svaka od (12, među kojima naravno i Srbija i Crna Gora kao mirođije a svega 6 iz EU) zemalja učesnica ima koordinatora i „Nacional Decade Watch team“ koji funkcioniše uz administrativnu i tehničku podršku Fondacije za stipendiranje Roma – Instituta socijalne inkluzije.

Osim sve te birokratizacije i institucionalizacije posebno zadivljuje konzistentnost i ovog „umreženih“ pojedinačnog projekta sa generalnim kulturalističkim konceptom „resetovanja i parcelisanja“ tradicionalnih identiteta. Naša intelektualna javnost, naime, uglavnom je slepa za postojanje koncepta i ideologije a kamoli za „umreženost“ brojnih raznovrsnih pojedinačnih projekata, pa se obično iscrpljuje u fenomenološkim kritikama ili pre zgražavanju nad pripadajućim „bedastoćama“ prilikom „implementacije“ pojedinih najekstremnijih „aplikacija“.

Da počnemo od imena – REA populacija. Prilično bezličan birokratski naziv za jedan od najosobenijih naroda u svetskoj istoriji. Kao da je u pitanju zamena identiteta pukom identifikacijom. Dok se identitet „vezuje“ za samosvojnog slobodnog pojedinca, nametnuta potreba za stalnom (samo)identifikacijom kao dela kolektiva pre budi asocijacije na policiju nego na bilo šta povezano sa slobodom, pravima i emancipacijom – ona je pre potreba nekog represivnog organa nego pojedinca, građanina. Podseća na „slučaj“ LTBG populacije? Slučajnost?

Na sličan način je „znakovit“ i izbor pojma (otkud baš) INKLUZIJA (uključenje, uključivanje, obuhvatanje, sadržavanje u sebi, uračunavanje u, podrazumevanje). Naime, „svak dobronameran“ je primetio težak socijalan i kulturan položaj većine Roma i slaže se da im treba pomoći. „Naivni“ bi verovatno pomislili da je za njih (a i za nas, tj. društvo u celini) najbolje da se izjednače (l. assimilatio) i sjedine (lat. integratio) s „nama“ tj. postanu (deo društva) kao „mi“, da bi pravno, po uslovima života i šansama u društvu postali isto što i „mi“. Ovde smo već dublje na terenu direktnog sukoba kulturalističkih ideologija i demokratskog političkog sistema. Da je Srbija zaista ustrojena kao demokratska država (što kao etnocentrična koncepcijski ne može biti) sve akcije bile bi u kontekstu (ukupnog) nacionalnog, tj. interesa svih u državi, pa bi se koristili demokratskom poretku primereniji termini. No...

Zamislite lako predvidljive reakcije javnosti na eventualnu Dekadu INTEGRACIJE Roma. „Cigani da budu isto što i mi?!“, graknuli bi u mnogo većoj meri prosečni uzorni (malo)građani nego neonacisti i „strojevci“. Setimo se samo slučaja bulevara posvećenog najvećem niškom umetniku svih vremena koji je ime Srbije proslavio doslovno po celom svetu i njegovih „zahvalnih“ sugrađana. Nacionalizam (i njegovo drugo ime integracionalizam) se ovde pokazuje kao preterano zahtevan za prosečnu trpeljivost današnjih Srba.

Ili „još gore“ Dekadu ASIMILACIJE Roma. „Srbi romskog porekla“ – kakvo ugrožavanje ljudskih i manjinskih prava i tradicionalnog identiteta (ma šta to značilo: ionako je mnogo „operativnije“ kad ne znači ništa), graknula bi „druga strana meseca“ kojoj je baš asimilacija uz nacionalizam tradicionalno (još od vremena kralja Aleksandra pa „od AVNOJa do naših dana“) najomrznutija reč. Nacionalizam (sa pripadajućom asimilacijom kao integracijom iz vizure kolektiviteta još neuključenih u matičnu naciju) pokazuje se sad nesvarljivim i za etabliranu ideologiju (čak i u značenju pogleda na svet) dominantnu u proteklom veku među Srbima. Eto vam primera umreženog „zajedničkog zločinačkog poduhvata“ deklarativno pripadnika oprečnih ideologija protiv konstituisanja nacije (političkog naroda koga čine svi građani države) i demokratije (vladavine u prošloj zagradi pomenutih). Kako će nas takve naši kulturalisti na vlasti uklopiti u EU – zajednicu Arapa asimilovanih u Francuze, Britanaca sa Jamajke, Nemaca turskog, Šveđana bosanskog, a sutra i Hrvata srpskog, Crnogoraca grčkog ili albanskog porekla? Kao da je sam BOG povodom divljanja (jedne „grane“) kulturalista poslao ministarku sporta francuske, reprezenta francuske nacije – baš crne boje kože,ne bi li „nacrtao“ svom glupom stadu.

Navedeni hipotetički primeri pokazuju koliko je kod nas opšteprimenljiva omiljena uzrečica Slobodana Miloševića „...a istina je sasvim drugačija“. Biti nacionalista[1] implicira između ostalih i stav da su npr. Cigani ili homoseksualci (ili bilo koja društvena grupa „prezrena“ kod pretežnog dela stanovništvaSrbije) načelno isto što i ti/ja/vi. Tolerancija (trpeljivost) je dakle imanentna („verovali ili ne“ baš) nacionalizmu. Kako sa trpeljivošću koje su im puna usta „stoje“ sledbenici antinacionalnih pa time i antidemokratskih ideologija – nekada integralni jugoslovenci, pa komunisti, danas (multi)kulturalisti razni – pokazaćemo vraćajući se na termin inkluzija.

Kad ukucate ovaj pojam na Internet pretraživač „izaći će vam“ puno NVO i stručnih organizacija koje se bave uključivanjem raznih hendikepiranih osoba u okruženje „normalnih“, zdravih (ne znam kako da se politički korektno izrazim, ne želim da uvredim osobe sa potrebama), u školama ili radnim sredinama iz terapeutskih, obrazovnih i humanih razloga. Za ovakve organizacije naziv inkluzija je sasvim opravdan. Jasno je da, nažalost, i za vreme i pre i posle „uključivanja“, njihovo biće (osoba o kojima neko mora da se stara) će ostati nepromenjeno.

„Izaći će“ i nekoliko NVO i državnih institucija koje se bave inkluzijom socijalno i obrazovno najugroženijih a „neidentifikovanih“ u kulturalističkom smislu. U ovom slučaju je nejasno zašto se takve osobe jednostavno ne integrišu (postanu deo društva), kad već nije apostrofiran nikakav etnički čak ni kulturalistički identitet. Cinično objašnjenje bi bilo da je nekome u interesu da takve osobe trajno „ostanu u potrebi“ za (doniranim) dušebrižništvom.

Međutim kad se identifikacija čitave etničke grupe planski „zacementira“ preko njihovog trenutnog socijalnog položaja i segregacije od celine društva, kao što implicira DIR(EA) i predvidi samo privremeno i to kolektivno „uključivanje“ (za vreme radnog vremena doduše u humanijim radnim uslovima) a posle vraćanje u geta (istina ne više kartonska, sada su plastična a postoji čak i česma), asocijacije na poredak koji je prvi „identifikovao“ Rome se budi. Biće Roma je izjednačeno sa bićem nesretnih hendikepiranih osoba – oni, prema projekcijama njihovim dušebrižnika, zauvek ostaju to što su sada (eventualno malo ušminkani), kao po nekom nepromenljivom kolektivnom usudu. Cinični kulturalisti bi to verovatno opravdali uvažavanjem osobene tradicije – u prapostojbini su bili kasta prezrenih, pa je (večno) sakupljanje đubreta po njima verovatno sastavni deo njihovog identiteta. Ovako koncipirana „REA populacija“ i teoretski i praktično može da opstane samo kao neintegrisana i odeljena od celine društva (nacije) jer svakom integracijom (postajanjem „kao i mi“) se samoukida. Šta je pravi interes prosečnih pojedinaca, Roma, da opstane ili da se samoukine REA populacija – lako je proceniti.

Analogno ovome: da li je pravi interes homoseksualaca (pojedinaca) da budu/postanu/ostanu „isto što smo i mi“ po pravima, šansama u društvu i uvažavanju ličnih kvaliteta i stručnosti ali i poštovanju osobenosti i privatnosti ili da se getoiziraju u LTBG populaciju i svi prinudno prihvate gotovo uniformnu i plitku ideologiju, pod firmom kulture? Nekada su reprezenti homoseksualaca bili najveći umovi/umetnici/naučnici celog društva i čovečanstva, a sad politički komesari LTGB NVO sektora. Naspram Oskara Vajlda, Endija Vorhola, Lua Rida danas stoje „kano klisurine“ ... oprostite ali ne mogu da se setim imena ovih „veličina“ iz Labrisa i Gej strejt alijanse. Naspram Šabana Bajramovića, Esme Redžepove, Olaha Vincea – kooordinator Dekade Roma u Srbiji, sekretar u ministarstvu za ljudska i manjinska prava...

Kuvanje tela i glave žabe

I tako dođosmo do tela žabe. Indikator sadašnjeg (jadnog) stanja srpske nacije su odgovori na dva „jeretička“ pitanja – da li su (i) homoseksualci Srbi i da li su (i) Romi Srbi? „Verovali ili ne“ potvrdni odgovori bi bili po „evropskom standardu“suprotno stalnom ispiranju mozga od strane evrounijatskog pokreta. Evropski standardi (ne brkati ih sa EU) nisu u suprotnosti sa srpskim nacionalnim interesima. Naime, na analogno pitanje da li su dotični – državljani iste države Nemci (Francuzi/Italijani/Amerikanci....), ukoliko bi neki Nemac (Francuz/Italijan/Amerikanac....) dao negativan odgovora TADA bi bio optužen za kršenje ljudskih prava i jednakopravnosti građana. Neredi u francuskim predgrađima bili su protest što se državljani Francuske doseljeni s južne strane Mediterana ne tretiraju u praksi kao Francuzi, uprkos Ustavu, nacionalnom konsenzusu i njihovom trudu i želji da se integrišu, a nikako za dobijanje manjinskih prava i statusa ili neki posebni kulturološki „sertifikat“.

Slutim da bi većina današnjih Srba odgovorili odrečno, što je ujedno nažalost (barem moju) i odgovor na pitanje jesu li Srbi nacionalisti. Razlikuje li se stav većine Srba, na čelu sa patriotskim NVO sektorom, od stava Nataše Kandić po ovom pitanju? A od stava većine Evropljana i Amerikanaca, pa i današnjih Rusa – građana „normalnih zemalja“ kako smo ih zvali 9. marta težeći da i Srbija postane isto tako normalna?

Eto kako srpski patriotski civilni (i ne samo civilni, jer njihovi duhovni oci su bili na vlasti u dve srpske zemlje više od decenije, a poslednji put kad su doneli etnocentristički Ustav) duva u ista jedra kao i ostala kulturalistička bratija. Umesto nacionalizma protežiraju Srpstvo. Nacionalizam je, kako se izrazio NSPM komentator Vladimir Čeleketić, prirodno stanje jedino i samo demokratskih društava. (Možda je bolje reći normalno stanje, zbog mogućih asocijacija na Žana Žaka Rusoa.) Znači da svaki pojedinac razmišlja i deluje vodeći računa i uvek u kontekstu interesu svih, i ništa više a ni manje od toga. Srpstvo je ideologija. Gde ima ideologije ima i uglavnom profesionalnih ideologa koji propisuju uslove po principu opisanom u kafanskoj rodoljubivoj pesmi iz fusnote, koje neki (mnogi) Srbi ne mogu (muslimani, katolici, ateisti, homseksualci...) ili ne žele (što bi pili 9 dana i ljubili „kroaten kape“) da ispune. I tako se mic po mic Srbi formatiraju ne više kao jedinstveni narod već kao kulturalistički ideološki kolektivitet iste vrste kao što su i LTGB, REA i ostale manjinske populacije, samo jedan od mnogih, doduše najveći – telo žabe. A zatim sledi inkluzija, koja je u toku – biće zabranjene neke benigne patriotske organizacije i nevaljali navijači, „neka se pripreme“ „dobri“ nenasilni NVO patrioti. Živi bili pa videli.

Ako mislite da sam vidovit, nisam – sve se to već desilo u starijoj srpskoj državi, a moja malenkost opisala na ovom sajtu u tekstovima koji su potpuno pogrešno percipirani, kao da su namenjeni javnosti u Crnoj Gori i da govore o bliskoj prošlosti Crne Gore. Ne, oni su opisivali sadašnjost Vojvodine i budućnost koja upravo počinje na teritoriji UŽAS-a (uže Srbije).