Naša elita je posrnula i podeljena

Nalazimo se u dubokoj krizi, ali ne mogu da predvidim kakav će biti ishod. Naslućujem da ćemo, verovatno, i dalje propadati. Za sada se ne vidi tome kraj. Drugim rečima, povećaće se broj nezaposlenih, smanjiće se prihodi, doći će i do opšte nestašice i lično mislim da može da usledi talas socijalnih nemira. Aktuelna vlast u Srbiji pokazala se nesposobnom da predviđa i u vlastitom interesu. Recimo, Milo Đukanović je, procenjujući da će nastupiti ekonomska kriza, a ona se u Crnoj Gori već pojavila, pre toga organizovao izbore na kojima je pobedio. Sada je miran naredne tri godine. Međutim, naši političari to nisu razabrali, pa izgleda da planiraju izbore za oktobar, kada ćemo biti, prema mom mišljenju, u jeku znatno dublje krize nego što je ona danas – kaže uvaženi srpski akademik dr Kosta Čavoški, redovni profesor Pravnog fakluteta u Beogradu, analizirajući trenutno političko, ekonomsko i socijalno stanje u zemlji.

Kako procenjujete prilike na Kosmetu, a kako sve češće pominjano vojvođansko pitanje? Naravno, u tom konteksu, zanima nas i Vaš komentar o stavu Vlade prema pomenutim ezgistencijalnim srpskim pitanjima?

– Kada je po sredi Kosovo i Metohija, tu srpska Vlada najblaže rečeno, bagateliše elementarne srpske interese. Iako ona nikada formalno nije priznala samozvanu državu kosmetskih Arbanasa na Kosovu i Metohiji, ona se ne protivi priznanju od strane drugih država, čak je nedavno predsednik Boris Tadić izjavio da nema ništa protiv toga da samozvana država Kosovo uđe u Međunarodni monetarni fond, iako to, zapravo, znači svojevrsno međunarodno priznanje vrlo značajne međunarodne organizacije. Takođe je pristao da se umesto institucije Ujedinjenih nacija, a to je bio UNMIK, instališe Euleks, koji je institucija Evropske unije, a ona svim silama podržava nezavisnost Kosmeta. Njihova politika prema stožeru srpske državnosti i nacionalnog integriteta je poražavajuća i kapitulantska. Kada govorimo o situaciji u Vojvodini, i uopšte vojvođanskom pitanju, do mene dopiru saznanja, da se vladajuća koalicija podelila i da socijalisti u ovom času tvrde, doduše interno, da neće pristati na potvrđivanje predloženog Statuta Autonomne pokrajine Vojvodine. Mada, kada je o socijalistima reč, izgleda da se postavlja samo pitanje cene. Najverovatnije je da ponuđena cena nije dovoljno visoka, otuda u ovom času, njihovo trenutno protivljenje. Inače, sam Statut i ono što posle toga sledi, a to je republički Zakon o prenošenju većih nadležnosti sa Republike na Pokrajinu, znači uspostavljanje državnosti Vojvodine, a time i nove države u okviru države Srbije. To je put secesije, daljeg razbijanja srpskog državnog prostora. Takođe, na to navodi i Tadićeva izjava da bi, pored Vojvodine, trebalo napraviti neke „pokrajine” u okviru Srbije, jedne male države od osam miliona stanovnika, za razliku, recimo od Francuske, koja nema nikakve pokrajine, ni regione, i drugih velikih država. To znači da su vladajući „žuti” i ostali pristali da posle, nadam se, privremenog gubitka Kosova i Metohije, idu putem dalje dezintegracije Srbije. Nažalost, takve su prilike, da ne gajim preveliki optimizam. No, nada je u ljudima, ni u čemu drugom. U njihovoj snazi volje, upornosti, doslednosti i čvrstini, spremnosti da izdrže. Naslućujem da takvih ima u srpskom narodu, ali nema ih dovoljno. Sa druge strane, okolnosti u kojima smo se obreli, izuzetno su teške i bolne. Izgubili smo zajedničku državu, nisu više svi Srbi pod jednim državnim krovom, Srbija je obogaljena, privremenim gubitkom Kosmeta, a na putu je i osamostaljenje Vojvodine. To samo govori da novi gospodari sveta izgleda smatraju da Srbi jedino zaslužuju takozvanu predkumanovsku Srbiju. Srbiju bez Kosova i Metohije, Vojvodine i Raške. Otuda moj pesimizam. A optimizam se može ukoreniti samo u čvrstoj volji naroda i većeg dela njene duhovne i političke elite da se tome suprotstavi.

Spoljno-političke okolnosti se usložnjavaju mogućnošću da Srbija pristupi NATO paktu, pre nego što uđe u EU. U tom smislu, ambasador Ruske Federacije njegova ekselencija Aleksandar Konuzin jasno je stavio do znanja kakav bi, u izmenjenim okolnostima, bio i stav Rusije.

– Izjava ambasadora Rusije gospodina Konuzina itekako je opravdana. Dakle, ne možete imati dobre odnose sa Rusijom, a u isto vreme gajiti dobre odnose sa njenim neprijateljima. Pogotovo, stupiti u takvu vojnu organizaciju, koja razmišlja o razbijanju Rusije na tri države i uništenju ruskog naroda. Po mom sudu, bilo kakav razgovor o ulasku Srbije u Atlanski pakt koji nas je onako zverski bombardovao 1999. godine je ne samo potpuno besmislen, on je zapravo izraz najprizemnijeg i najsramnijeg kapitulanstva i kvislinške politike. Sadašnji ministar odbrane, kao i njegov prethodnik, imaju zadatak dat od strane Vašingtona i Brisela, da našu vojsku neprestano smanjuju, razoružavaju i obogaljuju. Oni su to izveli sa uspehom. Svega četiri naša aviona trenutno su u stanju da lete, broj tenkova smanjen je sa hiljadu na tri stotine, a imamo ukupno, sa stalnim profesionalnim sastavom, samo 27 hiljada pripadnika naše srpske vojske. Čak se može reći da u Srbiji ima više policajaca nego vojnika, a ima više pripadnika obezbeđenja kojekakvih takuna, banaka i drugih privatnih institucija, nego što ima ima vojske i policije. Naša oružana sila uopšte ne postoji. Izgleda da će krajnji cilj tog konačnog razoružavanja i ubogaljivanja vojske biti njen ulazak u Atlanski pakt, jer do tada bismo morali da promenimo svoje naoružanje, da prihvatimo zapadno. Otuda bi naš ulazak u NATO bio dograđivanje srpske vojske. Mislim da se tome apsolutno treba suprotstaviti. Kako? U ovom slučaju, pored parlamentarnih, treba koristiti i vanparlamentarna sredstva. Krajnje je vreme da se shvati da ovu vladajuću koaliciju neće porazizi glasovi u parlamentu, nego kuka i motika na ulici.

Da li se slažete u konstataciji da bi Srbija mnogo lakše prošlakroz period teške krize da je imala, ili da imasvoj nacionalni plan i program.

– Kada je u pitanju srpski nacionalni plan i program, imam vrlo određeno mišljenje. Naime, kao osnivač Demokratske stranke još krajem 1989. godine, formulisao sam nacionalni program Demokratske stranke u pismu „O namerama”. Pisao sam deo koji se odnosi na pomenutu temu. Sećam se da smo se tada sporili oko toga da li je potrebno uneti odredbu da, ukoliko dođe do raspada Jugoslavije ili nasilne secesije pojedinih federalnih jedinica, poput Slovenije i Hrvatske, da u tom slučaju, oni narodi koji se otcepljuju, ne mogu za sobom povući teritorije koje su pretežno naseljene drugim narodima. Mislio sam na republiku Srpsku krajinu, u okviru Hrvatske. Pokazalo se onda da su nas događaji prerasli, pa kada sam pravio nacionalni program u okviru srpske Liberalne stranke 1991. godine morao sam to drugačije da formulišem. Čak sam bio prinuđen i nekoliko puta da ga menjam. U jednom trenutku sam shvatio da to više ne treba da se čini.

Zašto?

– Zbog toga što mi u ovom momentu možemo da izrazimo samo trenutni nacionalni interes za koji se možemo boriti i koji je u ovom momentu aktuelan. Ne možemo da govorimo o dugoročnim nacionalnim interesima. Ukoliko bih sada pomenuo Južnu Srbiju, malo njih bi znalo na šta se to odnosi. A taj pojam ima tačno određeno značenje. Otuda, prema mom mišljenju, ono što je pravi nacionalni program, svaki pripadnik naše duhovne i političke elite treba da nosi u svom srcu i ne treba javno da ga izražava. Ozbiljne države nikada svoj nacionalni program do kraja ne formulišu, nego prvo zauzmu neku teritoriju. Pretpostavljam da su Mađari koji su u jednom trenutku, kada su slavili hiljadu godina krune sv. Ištvana i postojanja mađarske države, zarad toga podigli četiri kule na sve četiri strane sveta, od kojih se jedna nalazi u Zemunu, to je Gardoš kula, druga u Transilvaniji, na istoku, sledeća u Slovačkoj, dakle, na severu i četvrta na granici između današnje Mađarske i Austrije. Jedino se ova kula nalazi u sadašnjim matičnim granicama. Dakle, i oni takođe imaju na umu svoj program, ali sem malih nacionalističkih grupa, niko od ozbiljnih državnika i intelektualaca, pitanje nacionalnog programa javno ne iznosi. Ali, podrazumeva! Mislim da i mi Srbi tako nešto moramo preduzeti i ne treba da saopštavamo koje su nam sve namere da ne bi naši neprijatelji to zloupotrebili.

Možda u ovom smislu može da posluži Garašaninovo  „Načertanije‘?

– „Načertanije” Ilije Garašanina bilo je formulisano 1864. godine. Sve do kraja19. veka, sem kralja, predsednika vlada i najuglednijih vodećih ljudi srpske intelektualne elite, drugima, običnom svetu, sadržina „Načertanija” nije bila poznata. Čak je i Austrougarska, preko svojih tajnih službi uspela da sazna samo pojedine, manje delove, da bi taj program javno bio objavljen tek posle Drugog svetskog rata. Dakle, svi su delovali po tom istom programu, a da se za „Načertanije” nije javno znalo. Tako bi trebalo da postupaju danas vodeći Srbi, a ne da, recimo, bahato govore da su naše granice Karlovac, Karlobag, Virovitica... Zašto bismo u ovom trenutku o tome pričali, kada je više nego očigledno da nemamo snage da sačuvamo ni Kosovo i Metohiju?! To je osnovni razlog što sam protiv toga da se u ovom času formuliše srpski nacionalni program u potpunosti. Treba samo govoriti o neposrednim nacionalnim ciljevima, kao što je očuvanje integriteta Srbije, integriteta Republike Srpske, nacionalni cilj je vraćanje Kosmeta u okrilje države Srbije, zatim sprečavanje da se putem autonomije odvoji Vojvodina. O svemu ostalom sada treba ćutati, ali istovremeno i podrazumevati ono što je naša nacionalna samosvest.

Predstavnik ste nacionalnog dela srpske intelektualne elite. Koliko je ona sada oslabljena, nemoćna?

– Vidite, šta bismo mi radili da smatramo da su nam, kojim slučajem, Mađari i mađarska država veliki neprijatelji!? Prvo bismo nastojali da napravimo raskol u njihovoj političkoj i duhovnoj eliti, zatim da obogaljimo i smanjimo njihovu vojsku, da oslabimo njihovu nacionalnu samosvest. To nam čine naši neprijatelji. Uspeli su da putem velikog novca koji pristiže iz Vašingtona i Brisela, ali i nekih privatnih fondova, kupe deo političke i znatne delove duhovne elite. Naša politička elita potpuno je posrnula, a duhovna je u velikoj meri podeljena. To je vrlo pogubno za ostvarenje elementarnih nacionalnih ciljeva. Kada govorimo o boljem delu naše inteligencije ona se, Bogu hvala, dobro drži, ali nažalost, nema pristupa sredstvima javnog informisanja! Ono što se ne kaže, ne saopšti preko TV ekrana, ili u tiražnim dnevnim listovima, to za naš običan svet ne postoji, kao da se nije ni desilo. Postoji samo ono što „druga Srbija” saopštava i uporno propagira.

Visoka intelektualna svet podrazumeva izuzetno obrazovanje, ali i odgovornost prema toj istoj Srbiji, koja je godinama u njih ulagala.

– Nisam baš sasvim siguran da je uvek potrebno najviše obrazovanje. Uzmite tvorce naše države: Karađorđa, Miloša Obrenovića i potonje Ustavobranitelje. Sve su to bili nepismeni ljudi, ali su u isto vreme imali dovoljno zdravog razuma i sposobnosti, takozvane praktičke razboritosti i napravili su državu. Istina, slali su svoju decu i potomke uglednih ljudi u inostranstvo da steknu određeno obrazovanje. Svi su se oni vraćali i otplaćivali dug Srbiji. To je bilo dovoljno da se država stvori ili očuva. Ilija Garašanin pripada drugoj generaciji koja je bila pismena i obrazovana, ali on nije imao visoko obrazovanje. Tek krajem veka, pojavili su se ljudi poput Stojana Novakovića, koji su imali najviše obrazovanje. Smatram da je u politici visoko obrazovanje potrebno, ali nije dovoljno. Ono što je sada dragoceno, to je velika snaga volje i upornost da se saglasno toj volji postupa. Takođe i čvrstina i nepokolebljivost. To je, pre svega, pitanje ljudskog karaktera, a ne samo pitanje znanja. Izgleda da su sada kod nas u Srbiji, zahvaljujući lošem tipu političkog režima, najgori ljudi sa najgorim karakterima u političkom vrhu.

Kuda to vode Srbiju njeni političari?

– Oni koji su na vlasti najveći deo svoga vremena posvećuju ličnom bogaćenju i snalaženju. Ne samo što odbacuju osnovne nacionalne zadatke, nego čak i elementarni državni posao, koji rade kao od „bede”. Čak su gori i od Titovih poslušnika, jer ono je ipak bila jedna vrsta staleškog sistema gde se znalo šta kome pripada, na dugu stazu, pa ljudi nisu bili toliko gramzljivi. Postojeći političari dobro znaju da, recimo, ministarsko mesto pojedincu pripada samo nekoliko godina, i onda treba da se „snađu” do kraja života, a to znači da za kratko vreme prigrabe ogromne pare. Eto kuda nas vode sadašnji političari!

U Srbiju stiže DŽozef Bajden, potpredsednik SAD. Svetska javnost zna da je svojevremeno poručivao da Srbe treba ograditi bodljikavom žicom, prilično je satanizovao naš narod. Čemu ta poseta?!

– Sve je to više nego ponižavajuće za srpski narod. Izgleda da je plan da Bajden prvo ode u Prištinu, Šiptarima čestita nazavisnost i da im kaže da ih u tome podržava. Mi smo, onako, usput. Pitam se kako uopšte možemo da primimo nekoga ko je priznao nezavisnost samozvane države kosmetskih Arbanasa, koji ih i posećuje, u tome podržava i onda još dolazi u Srbiju! Najverovatniji cilj njegove posete jeste da ubedi Srbiju da i ona to isto uradi, odnosno, prizna nezavisnost fantomske države. Zašto bi uopšte sa njim bilo ko razgovarao!? Ovde nije u pitanju samo nesmotrenost, nego je po sredi prihvatanje i pristajanje na najveće nacionalno poniženje.

U kakvom je stanju srpski narod kada sve to toleriše?

– Poraz uvek proizvodi veliku apatiju, a mi smo u ratovima od 1991. do 1995. bili strašno poraženi. Pretrpeli smo ogromne nacionalne gubitke: od srpskih zemalja na tlu Hrvatske, preko BiH i sada, nažalost, Kosova i Metohije, a olako je priznata i nezavisnost Makedonije. Posle svega toga, malo ko ima šta da kaže što bi ovaj narod ohrabrilo. Običan narod oseća da smo u grdnim neprilikama, a ne vidi izlaz. Obični ljudi nisu u stanju da formulišu bilo kakav program ili da naslute šta bi trebalo preduzeti. Među onima koji su na političkoj sceni ne vide nikoga za koga bi mogli da poveruju da bi nas izveo iz velike nesreće. Naši ljudi olako nasedaju lažnim obećanjima da će stići veliki novac iz Vašingtona ili Brisela i da će pribaviti neki prihod, iako je svakome jasno da će u godinama koje slede biti gore nego što je sada. Srbi moraju da ostanu to što jesu i da se bore za očuvanje nacionalnog identiteta koji počiva na tri stuba: istočno pravoslavlje, srpski jezik i kosovski zavet. Otuda je pitanje Kosova i Metohije za nas od sudbonosnog značaja. Jer bez Kosmeta teško da možemo opstati. Bili bismo sasvim drugačiji narod nego što smo sada, ukoliko ga trajno izgubimo. Moramo da istrajemo i da se održimo na ovim prostorima.

(Razgovor vodila Biljana Živković)