Kuda ide Srbija | |||
Nekritički evrofanatizam i kategorička evrofobija – dva štetna ekstrema |
ponedeljak, 24. januar 2011. | |
Čast mi je da budem ovde danas sa vama, i zahvaljujem se na ovom pozivu. Želim da na prvom mestu uputim čestitku mom dobrom prijatelju Nikoli Jovanoviću i svima ostalima koji su doprineli 12. izdanju Izazova evropskih integracija. Mislim da je dobro da na početku ove godine o ovoj problematici govorimo u što je moguće širem formatu. Ova stvar, uveren sam, zaslužuje ozbiljnu debatu u 2011. godini. Ta godina će biti jedna teška godina za celu Evropu, za sve nas koji u njoj živimo, u zemljama članicama i onima koje to nisu. Ekonomska situacija u Evropi je složena, ona naravno nosi određene političke konsekvence i kao rezultat toga, 2011. godina će biti takva da će nam biti potrebno fokusiranje pažnje i akumulacija svih upotrebljivih resursa u izuzetno složenom evropskom procesu.
Što se tiče Vlade, ona je sebi postavila ciljeve, prolazna vremena. Naš glavni cilj, kada je reč o evropskom procesu, jeste dobijanje statusa kandidata do kraja ove godine. Želeli bismo da se tome doda i datum za početak pregovora. Već za nedelju dana premijer će odneti, kao što je Nikola rekao, u Brisel upitnik EU. Očekujemo da će proces dopune odgovora na ta pitanja biti završen do sredine godine i da će od juna meseca Evropska komisija početi da izrađuje mišljenje, koje se nadam da će biti pozitivno i koje će doprineti tome da u decembru mesecu Evropski savet donese odluku o dodeli statusa kandidata Republici Srbiji. Ove godine će u Srbiji biti mnogo više posla za institucije koje se bave unutrašnjim pitanjima. Ovo treba da bude godina reformi, i u 2011. godini evropski proces će manje zavisiti od diplomatije nego što je to bilo do sada. Mnogo će više zavisiti od našeg unutrašnjeg kapaciteta da sprovedemo u delo neophodne reforme. Diplomatija će, naravno, biti tu i komunicirati sa svetom, igrati ulogu pospešivača tog procesa i stvaranja pozitivne atmosfere u zemljama članicama, doprinositi ne samo ratifikaciji Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, već i stvaranju jedne da kažem, pozitivne slike o Srbiji i o regionu. Važan element u tome će biti razvijanje regionalne saradnje.
Mi ćemo u 2011. godini biti u prilici da predsedavamo u tri važne regionalne inicijative. Uopšte, kada je reč o odnosima u regionu, mislim da je tu postignut prilično zapažen rezultat u poslednjih nekoliko godina. Posledica toga, slobodan sam da kažem, jeste da je stanje regionalnih odnosa na zapadnom Balkanu možda danas i najbolje od početka jugoslovenske krize. Mislim da je Srbija tome dala značajan doprinos i želim da kažem da ćemo nastaviti u tom pravcu. Regionalna saradnja je jedan od prioriteta spoljne politike u 2011. godini i pored opterećenja koje predstavljaju, naravno, otvorena pitanja, koja još uvek postoje, na prostoru zapadnog Balkana. Uprkos tim opterećenjima nastavićemo da činimo sve, kao i do sada, da bi odnosi u ovom delu sveta bili što je moguće bolji. To predstavlja jedan od uslova za uspeh procesa o kome govorim. Mislim da ne treba kriti da je put koji je pred nama složen i težak. Mi se ne nalazimo na njegovom početku, ali takođe nismo ni blizu kraja. Po mom dubokom uverenju, ulazimo u jedno vreme kada ne možemo sebi više da priuštimo podele i unutrašnje sukobe kada je reč o evropskom procesu na način na koji smo bili svedoci toga u godinama koje su iza nas. Ti unutrašnji sukobi troše energiju političkih partija, troše energiju institucija, a što je najvažnije, troše i energiju i dobru volju građana. Tema Evrope u poslednjim godinama u političkom smislu prečesto i previše, rekao bih, bila je doživljavana kao neka vrsta političke borbe "prsa u prsa" – glasna, emotivna, politička borba i mislim da bi bilo jako dobro kada bismo to vreme mogli da ostavimo iza nas. Ja mogu da razumem i dobre i loše emocije građana Srbije kada je reč o Evropi, ali mislim da bi i jedne i druge trebalo ostaviti po strani. Ako hoćete, i nekritički evrofanatizam, kao i kategorička evrofobija, po meni predstavljaju dva nekorisna ekstrema. S jedne strane ritualno zaklinjanje u Evropu, a s druge agresivna mržnja prema svemu što iz Evrope dolazi, naprosto ne prave nikakav koristan doprinos izgradnji jednog društva u ovoj zemlji koja je po standardima Evrope i što ultimativno predstavlja nešto što je u dubokom interesu građana ove zemlje. Dakle, ja bih voleo kada bi u narednim godinama tema Evrope prestala da bude predmet unutrašnjih političkih razračunavanja, podignute temperature, povišenih emocija i kada bi se to pitanje svelo na to kako da zajedničkim naporima i zajedničkim radom pristupimo poboljšanju performansi ovog društva koje su u skladu sa savremenim parametrima i kriterijumima Evrope – vladavina prava, održivi ekonomski razvoj, efektivna administracija, i kako da ih postignemo. Mislim da bi trebalo da postane predmet pažnje svih političkih snaga u ovom društvu, i da bi oko toga trebalo postići širok dogovor. Trebalo bi pronaći najmanji zajednički imenitelj i učiniti sve da u jednom procesu kontinuiteta, bez obzira na to ko vršio vlast, to bude nešto čemu će sve državne administracije Srbije u drugoj deceniji 21. veka težiti.
Podržavati rad na dostizanju visokih standarda kroz pristupni proces ne mora nužno značiti da se podržava članstvo Srbije u EU. Biti za ili protiv članstva u EU su podjednako legitimna politička opredeljenja građana. Ja sam uveren da pristalice i protivnici članstva mogu da postignu dogovor oko toga da je ovoj zemlji potrebno društvo u kojem su standardi i odnosi na daleko višen nivou nego što trenutno jesu u ovoj zemlji. Kada bi rezultat 2011. u političkom smislu značio prestanak tih sukoba i podela i početak zajedničkog rada svih po tim pitanjima, mislim da bi nam onda u budućnosti bilo mnogo lakše. Dakle, manje emocija kada je reč o Evropi a više konstruktivnog pristupa, više pragmatizma, više racionalnog doživljaja onoga šta znači Evropa u smislu parametara evropskog društva i evropskih standarda, naravno uz puno poštovanje svih naših državnih i političkih obaveza, uključujući naravno i one ustavne. Voleo bih kada bi u 2011. godini to moglo obeležiti politički život u našoj zemlji. (Izlaganje ministra Vuka Jeremića na promociji časopisa Izazovi evropskih integracija) |