Neodgovorna politika

"... Naše današnje deobe ne liče onim o kojima nešto znamo; zbunjeni, srećemo ih tamo gde ih dosad nije bilo; izgubljeni, ne možemo da ih prepoznamo; postiđeni, zamuckujemo izgovarajući njihova imena. Potraje li ovako, od jedne države biće ih toliko koliko zemaljskom vlastodršcu bude potrebno; i isto toliko naroda; i isto toliko jezika; i isto toliko pisama, i isto toliko crkava ... I sve tako dok nas, Hazarski, ne bude bilo."

Petar Sarić

„Prema tome, zaključilo se da treba objaviti sva dokumenta, pogotovu ona koja terete vlastitu zemlju, i da na osnovu tih jednostranih publikacija treba priznati krivicu za izbijanje rata, jednostrano, bezuslovno, bez obzira na posledice. Političar će otkriti da se time neće unaprediti istina, već da će je naprotiv zloupotreba i razobručene strasti zamračiti; da samo svestrano i plansko ispitivanje sprovedeno preko onih koji nisu zaslepljeni stranačkim obzirima može dovesti do rezultata; i da svaki drukčiji postupak može imati takve posledice za čitav narod koje se decenijama ne mogu popraviti. “

Maks Veber

Rastrzani između nade i defetizma, pokušavamo da pronađemo odgovor na pitanje: kako nam se ovo dogodilo? Čime smo ovo zaslužili? Pokušavamo da pronađemo bar mrvu bezbrižnih sadržaja u tužnoj realnosti današnjice. Ne razmišljajući o posledicama trenutnih dešavanja, suviše umorni od poraza, pokušavamo da sastavimo krhotine naših života.

Pripadnici smo naroda koji je poražen u svakom smislu, dok je država okupirana. Doduše, nezvanično. Industrija i privreda su u kolapsu. Poljoprivrede ne može biti kada su gradovi sve naseljeniji a sela maltene opustela. Jug centralne Srbije je maltene ispražnjen, dok se građani tog područja, tragajući za izvesnijom budućnošću, sele u Beograd ili inostranstvo. Politička podobnost postala je uslov zaposlenja a medikritetstvo preduslov društvenog uspeha.

Plate su sve manje a troškovi sve veći. Moralno posrnuće nikada nije bilo ovakvih razmera. Nad nacionalnim identitetom svakog Srbina iole patriotski nastrojenog vrši se psihološko nasilje. U kontinuitetu se vređaju osećanja privrženosti i ljubavi prema sopstvenoj zemlji i narodu i nameće osećanje stida. Nacionalna poniženja ne prestaju delom usled spoljnih pritisaka, a većim delom usled kratkovide politike domaćih „državnika“ i njihovih nesuvislih poteza i odluka.

„U Srbiji se vodi odgovorna politika“

Prirodni priraštaj u Srbiji je odavno negativan, a današnja omladina rastrzana i preopterećena pritiscima. Oni koji ostaju u zemlji ili žale za „bratstvom i jedinstvom“ i Jugoslavijom (iako mnogi tada nisu ni bili rođeni) i stide se svoje nacionalnosti i identiteta ili pripadaju potpuno suprotnom ekstremu radikalnih „nacionalista“, kao članovi raznih organizacija koje se bave indoktrinacijom misleći da jedine polažu pravo na istinu. Ovakve organizacije svojim „akcijama“ nanose više štete nego koristi srpskim interesima. Međutim, kako ih možemo kriviti?

I jedni i drugi su proizvod sistema, proizvod titoističkog nasleđa sa jedne i medijskih pritisaka na nacionalni identitet sa druge strane.

Omladina koja napušta zemlju napušta je iz najrazličitijih razloga. Jedni su godinama trovani pričama o rajskim zemljama Zapada u kojima teče med i mleko, ima posla i para koliko nam duša ište – samo na nas čekaju. Neretko se vraćaju, razočarani, sa probuđenim patriotskim osećanjima nakon što se suoče sa istinom. Drugi odlaze usled straha i neizvesne budućnosti u Srbiji. Odlaze preneraženi, bez snage da pomognu svom narodu koji, potpomognut neodgovornim potezima domaćih političara, sve više srlja u nestanak.

Kao da nam nisu dovoljne sve nacionalne nesreće proteklog veka, već žurimo da napravimo preduslove za buduće. Čemu i kome je bilo potrebno donošenje novog statuta Vojvodine? Čemu deljenje Srbije, ovoga što je od nje ostalo, na regione u kome će Raška oblast (tzv. „Sandžak“) biti jedinstvena regija? Kako to da je oformljen „klub prijatelja Sandžaka“ i ko kontroliše poslovanje ove organizacije?

Ko se to pametno dosetio Srebrenice, na svu našu muku? Zar nakon svih stradanja, pretrpljenih genocida i zločina mi treba da priznamo da smo ono što nismo i da smo činili najveće strahote, koje nam svi ostali već pripisuju? Moramo li sami sebi da prilepimo etiketu „genocidnog naroda“?

Želimo li da naša deca i unuci nose obeležje kolektivne krivice uz naš pristanak?

Da li je to odgovorna politika i briga za buduće naraštaje? Ko to želi da podiže decu u ovako nestabilnoj državi koja srlja ka daljoj defragmentaciji i stradanjima?

Da li je moguće u Srbiji postići bar minimum političkog jedinstva oko najvažnijih pitanja? Kako mislimo, ovako razjedinjeni, da opstanemo kao celina?

„Srbija je na najvećem stupnju demokratije u proteklih dvadeset godina“

Da li nam je potreban ulazak u ratni savez, savez koji je ovu zemlju bombardovao i počinio strašne zločine pod izgovorom „kolateralne štete“? Savez koji je akciju uništavanja Srbije nazvao „Milosrdni anđeo“? Ukoliko ostavimo na stranu emotivno rasuđivanje po ovom pitanju, racionalnost nam govori da nije mudro svrstavati se na jednu stranu. Nas se ne tiču sukobi velikih koji su nam se već suviše puta obili o glavu. Isuviše smo mali, nebitni i razoreni. Ne treba nam srljanje u ratne saveze protiv bilo koje države.

Ukoliko smo na najvećem stupnju demokratije, sumnjam da iko ima išta protiv da se o ovom pitanju organizuje referendum.

Šta tek reći o nezavisnom sudstvu? Kakva je to pravna država sa partijskim nadzorom reizbora sudija?

O prebijanju jednog od lidera opozicije, ugrožavanju slobode medija, zapošljavanju partijskih kadrova, raznim aferama da i ne govorimo.

Država i državnik

Istorija srpske državnosti je puna diskontinuiteta, te je na takvom tlu izuzetno teško izgraditi institucije kao obeležje ozbiljne demokratske države. Treba razvejati zablude o državi koje postoje u našem narodu.

1. Država je sredstvo za ostvarivanje slobode a ne nešto tuđe, nametnuto, nešto što nas ograničava i pljačka.

2. Država stvara mogućnosti, ne sigurnost. Država nije entitet odvojen od nas – ona daje, ali i zahteva. U pitanju je dvosmeran odnos – prava i obaveza. U srbiji je uobičajeno zahtevati prava a ignorisati obaveze.

3. Moderno građansko društvo traži učešće građanina u političkom životu države kroz slobodno udruživanje. Svaki građanin koji želi treba i da iskaže svoje mišljenje o političkim procesima i perspektivama državne politike. Apatija neće doneti boljitak i u tom slučaju niko nije kriv sem onoga koji ne preduzima ništa da takvo stanje promeni.

4. Naviknuti smo da država finansira školovanje, sprovodi zapošljavanje na fiktivnim radnim mestima u državnim ustanovama i preduzećima i obezbeđuje sve za prosečnog građanina, ne tražeći ništa zauzvrat. Nakon propasti komunističke države došli smo u nezavidnu situaciju koja od nas traži da reafirmišemo rad i sposobnost kao merilo uspeha i vrednosti. Jednom zasvagda moramo da razumemo – mora se uvesti red u državu i staviti tačka na diplome bez pokrića, rodbinske veze, korupciju i neaktivnost na poslu.

5. Pronevera državnih para nije pronevera državnih para i prevara države. To je pronevera para svih građana Srbije, vaših komšija, prijatelja, rođaka.

6. Da bi se sprovela dosledna politika, neophodan je konsenzus i političar državničkog kalibra. Srbima danas treba izrazito mudar i sposoban državnik koji je u stanju da Srbiju vodi putem nacionalnog i ekonomskog boljitka. Državnika krasi nekoliko ključnih osobina – hrabrost da se donese odluka i prihvati odgovornost, sposobnost kompromisa, vizija, energija, opreznost i smelost.

7. Neophodna je izgradnja institucija i kontinuitet politike.

Državnik mora da poseduje intelektualni kapacitet, odlučnost, sposobnost kompromisa ali i čvrst stav o osnovnim pitanjima. Državnik mora sredstva uvek prilagođavati cilju zavisno od međunarodnih okolnosti, a ne obrnuto. Da bi se takva politika sprovela, političke partije moraju postići bar minimalan nivo kompromisa oko najvažnijih pitanja, kako se ne bi ponovile katastrofalne greške koje su nas i dovele u ovu poziciju. Trenutno se rukovodimo po principu Homera Simpsona („Oh .. molim vas, nemojte me pojesti, imam ženu i decu ... pojedite njih“).

Nama treba odgovorna politika koja se rukovodi interesima zemlje, politika koja će zaustaviti ekonomsko i nacionalno propadanje države i naroda. Politika koja će nas izbaviti i podići na noge.

Mnogi naši preci dali su živote za otadžbinu; neki na bojnom polju a neki na drugim, ne manje značajnim. Kada pogledamo iza sebe, videćemo velike ratnike i heroje, poput Obilića, Lazara, Karađorđa, Miloša Obrenovića. Videćemo i velike pisce poput Nušića, Andrića, Selimovića. Videćemo velikog filozofa vladiku Njegoša. Videćemo velike pesnike, poput Šantića, Dučića, Rakića. Videćemo velike naučnike poput Tesle, Pupina, Milankovića. Svi oni nama služe na čast.

Kada pogledamo ispred sebe, vidimo samo svoje delo. Kako budemo činili, tako će i našim potomcima biti. Koliko budemo uspešni, toliko će nas potomci po dobru spominjati.

Da bismo opstali i uspeli, moramo prevazići dva goruća problema – neslogu i apatiju.

Završiću ovo razmatranje Geteovom mišlju: "Nikad ne sme čovek, niti narod, misliti da je došao kraj. Gubitak poseda lako nadoknadimo. Za druge gubitke nas uteši vreme. Samo jedno zlo je neizlečivo – ako narod digne ruke od sebe."