Nepristojno gladna Srbija

Uspešno smo pregrmeli desetogodišnjicu revolucionarnog petog oktobra, kojekakve rezolucije o Kosovu i zločinima, gej paradu, izvinjena i pomirenja sa susedima i epiloge nekoliko sudskih procesa... Čini se da na red dolaze socijalne teme.

U jednom od svojih pređašnjih tekstova (Logički kvadrat 5. oktobra) pomenuo sam da se prikupljanje političkih poena u proteklih dvadeset godina u Srbiji zasnivalo na osnovu dva ključna pitanja: nacionalizmu i ekonomiji. Sudeći po tome u kakvom vremenu živimo, čini se da će u narednom periodu ovo drugo biti mnogo važnije. Naime, teme očuvanja državne teritorije će morati da sačekaju, i to ne toliko zbog toga što su nebitne, već iz same činjenice da je srpska spoljna politika ipak uspela da ostvari koliko toliko prihvatljive rezultate kojima su sprečena ili barem usporena dalja priznavanja nezavisnosti Kosova, a mnogi postupci kosovskih političara stavljeni pod ozbiljnu sumnju i izloženi ozbilnjim optužbama. Ipak, poučeni ranijim iskustvima kada su u pitanu interesi države Srbije u svetu, oprez nam ne bi škodio.

Bliže se izbori i gledajući po lokalnim medijima, predizborna kampanja je počela. Još uvek niko javno ne istupa, već se puls građana taktički opipava. Kao i mnogo puta do sada, sve je već viđeno i predvidljivo. Međutim, ono što nije viđeno, a što bi građani ove zemlje prevashodno trebalo da imaju u vidu pre nego se odluče kome će dati svoj glas, tek treba da bude razmotreno.

U Srbiji nikada do sada nije bilo veće nezaposlenosti. [1] U svetlu svetske ekonomske krize to je i razumljivo, ali nije jasno kako je bilo ko u tome mogao da vidi razvojnu šansu zemlje osim, ako nije računao na poodavnu naviknutost građana Srbije da živi u bedi. Ali zanemarimo i to.

Ono što sigurno dolazi na red kao veliko pitanje, a koje se tek u poslednje vreme pominje, jeste problem penzionih fondova. S obzirom da smo se i do sada bezuspešno ugledali na razna uređenja mnogo uspešnijih država od naše, vrlo je verovatno da će se neko setiti da i ovu oblast preuredi po nečijem modelu, a to su uglavnom privatni penzioni fondovi u koje svaki građanin samostalno uplaćuje. Proračune koliki su iznosi koji bi u tu svrhu trebalo uplaćivati je besmisleno izvoditi ako se u vidu imaju prosečne plate i naravno nezapamćena nezaposlenost i mizerne plate sa kojima se jedva „krpi“ kraj sa krajem. Takođe, ne treba dalje razlagati ni način na koji se izvodi vrednost prosečnog ličnog dohotka, a da je neralan lako može pokazati sledeći primer. Ako na jednoj strani imamo nepristojno bogatog pojedinca čija je plata 100 dinara i sa druge očajno gladnog radnika čija je plata 1 dinar (a ovaj odnos i nije tako besmislen), onda njihova prosečna plata iznosi 50,5 dinara što i nije tako loše. Nažalost, činjenice su mnogo gore.

Kako je Srbija odavno na svom obećanom putu u svetliju budućnost skoro i da nemamo zbog čega da se brinemo jer će nas u to uskoro ponovo početi da ubeđuju.

Teza da ne možemo mimo sveta je tačna. Tvrđenja da moramo da se prilagođavamo novonastalim prilikama, takođe. I tako u nedogled. Sve što kažu naši političari je tačno. I tako će biti i u budućnosti iz jednog sasvim običnog razloga, zato što se oni budućnošću nisu nikada ni bavili. Njihove najdalje procene su bile do najviše deset godina unapred i to po pravilu na nerealnim osnovama, vođenim isključivo ličnim i partijskim interesima, a gotovo da ništa od toga nije sporevedeno do kraja i kako valja. Iskreno govoreći, ni poznavanje prošlosti im nije jača strana, jer da jeste onda bi trebalo da znaju da svi oni koji bi u budućnosti trebalo da ostvare svoje pravo na penziju, a koji su trenutno nezaposleni, neće biti u stanju da svoj život okončaju na način dostojan čoveka sa ovakvom ekonomskom politkom. Jednostavno, za to više nemaju vremena.

Proširujući temu socijalnih nedaća sa kojima smo suočeni mogli bismo ići u nedogled i tu je zaista teško obuhvatiti sve njene aspekte. Naprosto je nemoguće pomenuti bar jednu, a da se za njom ne dotaknemo i druge i treće i tako u nedogled, a opasnost koja se u tom slučaju javlja je ta da bi svakako skliznuli u kritizerstvo koje je po svojoj suštini jalovo, a ne u kritiku koja je u biti konstruktivna.

Stoga bih se na ovom mestu osvrnuo na svega još jedan primer i na njemu poukašao da zaključim, ako ništa drugo onda bar ono, na kavom smo putu.

Kada je u monetarnom sistemu Srbije uveden PDV i kada je Vlada Srbije ponudila nagradu svakom građaninu koji prijavi poslodavca koji ne odštampa fiskalni račun bili smo mišljenja da će to pospešiti našu privredu, suzbiti svakojake malverzacije itd... Slično je bilo i sa saobraćajnim propisima, konzumiranjem alkohola na sportskim manifestacijama i sa mnogim drugim odredbama. I sve to sa ciljem da se više ne bi štetila država i da se ne bi kraduckalo. Pod okriljem svih nerešenih finansijskih afera, a u skladu sa evropskim zakonodavstvom sa kojim moramo da se usaglasimo njihovo poštovanje je „neminovno“. Da se razumemo, u poštovanju zakona nema ničeg lošeg, bilo ove ili one unije, plemena, saveza ili bilo koje druge zajednice, sve i da su suviše opterećujući, ali da se poštuju i da podjednako važe za sve one koje pod njih potpadaju.

Međutim, kako pojam države više ne igra bitnu ulogu u našim životim i kako liberalizam više nije čak ni to, već krajnje izvitoperen liberterijanizam (u kojem se poreklo svojine, odnodno nasledstva ne dovodi u pitanje) dolazimo u krajnje komplikovanu situaciju čije posledice dokumentovano gledamo u živim prenosima iz Grčke,Tunisa, Egipta bez obzira na državna uređenja tih država, jer u pitanju nije ništa drugo do borba za goli život i opstanak i to u krajnje fiziološkom smislu, a to je glad.

Kao što rekoh, tema je preopširna, te bi se stoga vratio na prilike u „Srbistanu“. Podstičući potkazivanje među građanima Srbije, koji nisu u stanju da na legalan i legitiman način naplate plodove svoga rada, a kojih je u Srbiji kao što se ovih dana dalo videti u medijima nezapamćeno mnogo, stvara se jaz koji će kad-tad morati da bude prevaziđen kako bi se na realnim osnovama uspostavila robno-novčana raspodela i to po svoj prilici na najprimitivnijem nivou. Sa stanovišta bilo koje države, dogovora ili ugovora, opet je zakon taj koji bi takav odnos trebalo da uskladi.

Po mom ličnom uverenju, Srbija je daleko od takvog scenarija u dogledno vreme i to je dobro i ne mislim da je bilo koja revolucija bilo šta dobro donela, a toga je svesna i svaka vlast i niti jedna se nije dugoročno od takvog nastupanja ovajdila.

Ali čak i kada to usled ideološke ili interesne zaslepljenosti vladalaca ne bi bio slučaj i kada im savesnost i svesnost nije jača strana, očuvanje pozicije svakako jeste i tu na scenu neminovno stupaju zakoni.

Sticajem okolnosti da smo se priklonili zakonodavstvu Evropske Unije oni će morati da budu ispoštovani ukoliko smo tako „odlučili“ i „želimo“ u njeno članstvo

Problem je u tome što ih je bez ozbiljnih posledica nemoguće sprovesti. Mada ni to verovatno nije tačno ako izuzmemo mogućnost temeljnih represalija od strane onih kojih su za njihovo sprovođenje zaduženi, uz napomenu da se u tom slučaju više ne podstiče zajedništvo i da se značajno gubi vera u opšti kvalitatvni razvoj života, već se upravo podstiče domišljatost u prevarništvu.

Generacija, kojoj i sam pripadam i koja je donekle ipak odrasla na socijalno uređenijem društvu, što zbog vaspitanja – što zbog vere (iskreno narušene) u ljudski rod, prevarništvu nije sklona, pa ipak neće imati mogućnosti da svojim potomcima u amanet ostavi podjednako plemenite ideje.

Nakon svega rečenog, naricati nad nerešenom sudbinom penzionih fondova može pomalo da zvuči patetično, ali potomci takvom sudbom zatečenih generacija, a već sada u materijalnom smislu duboko podeljenih društvenih klasa, tj. dece situiranih roditelja i onih koji nemaju ništa, neće biti u stanju da takvu podelu shvate i što je najgore – prihvate.

Ako je to ono što kao nasleđe ostaje nakon naših budućih odluka, ovoga puta strplljivo računajmo i gledajmo bar PEDESET godina unapred.