Pastva koje nema na parastosu 24. marta

Svakog 24. marta, u podne, u crkvi Svetog Marka u Beogradu, na godišnjicu zločinačkog napada NATO-a na našu zemlju, služi se parastos svim novomučenicima, civilima i vojnicima, stradalim tokom 78 dana i noći varvarskog bombardovanja. Ovog 24. marta služen je parastos, dvanaesti po redu. Služio je Njegova Svetost Patrijarh srpski gospodin Irinej, uz sasluženje još dvadesetak sveštenika.

Dan uoči parastosa rekoh sinu, učeniku drugog razreda gimnazije, da za dan parastosa, pošto pre podne ide u školu, izađe posle nastave u jedanaest sati i da dođe po mene pa da zajedno odemo u crkvu. Došao klinac na vreme. Pitam ga da li je zbrisao ili se javio nekom nastavniku da odlazi sa časova. Reče da se javio razrednoj, ali da nije hteo ništa da folira i da je rekao pravi razlog zbog koga odlazi iz škole. Razredna mu je to primila sa razumevanjem i rekla da će mu opravdati poslednja tri časa. Hvale vredna profesorka. (Neću da mislim o tome kako bi neki drugi profesori, možda, reagovali i da li bi mu opravdali časove sa kojih je „zbrisao“.)

Stižemo do crkve. Deset minuta je do podneva. Na platou pred crkvom – nikog. Na dnu stepenica koje se penju do ulaznih crkvenih dveri vladika Atanasije i nekoliko sveštenika čekaju dolazak Patrijarha. Sin i ja ulazimo u crkvu i – ŠOK! Crkva bezmalo prazna. I protiv svoje volje počnem da brojim: izbrojim pedeset dve osobe...

Stiže patrijarh. Počinje parastos. Srbi kao Srbi i na parastos kasne. Pristižu po jedan, po dvoje... Valjda nas se do kraja parastosa okupilo stotinak, najviše sto pedeset (nekakvih) duša u onolikoj crkvi koja može da primi preko 2000 mirjana.

Gledam, kružim pogledom, pokušavam da otkrijem ima li „društveno opštepoznatih faca“, onih što nam se stalno smeškaju (i keze) sa stranica novina i sa televizijskih ekrana. Uočavam samo dvojicu meni poznatih – dvojicu DSS-ovaca – Slobodana Samardžića (ex-ministra za Kosovo) i Milana Radulovića (ex-ex-ministra vera). Sasvim je moguće da je bio još neko-ko-nešto-znači ili neko-ko-je-nešto-značio, ali moje poznavanje i prepoznavanje te nomenklature i tog knjigovodstva je, priznajem, dosta falično, te se izvinjavam ukoliko moja malenkost nije nekog takvog odličnika uočila i sa dužnim poštovanjem prepoznala.

I tako, otkrivam poražavajuću istinu da je u skoro dvomilionskom Beogradu parastos služen u bezmalo praznoj crkvi.

Pa koji smo mi to svet? Koji narod i kakav narod? Gde je osećanje pijeteta, gde je saosećanje sa žrtvama? Gde je saosećanje prema samima sebi, prema nama samima koji smo pretekli i koje i dalje zrači, kroz zemlju-vodu-hranu, osiromašeni uranijum kojim smo tučeni skoro tri meseca? Gde se dede moralno čuvstvo prema najstradalnijem našem fizičkom i duhovnom jezgru, prema Kosovu i Metohiji?

Da li je sablasno prazna crkva posredno priznanje da su bombardovanje, ubijanje i razaranje zemlje bili OK? Da li je to neuvijena saglasnost da je masakriranje bila „iznuđena humanitarna intervencija“ ili, kao što nas uči B92, da je to bio „šamar histeriku da se pribere i prizove pameti“?

Neko će sigurno reći da su oni-koji-su-zaduženi-za-datume („naša vlast“) obeležili i ovu prigodu polaganjem jednog venca ovde, drugog venca onde... I to bi, onda, trebalo da predstavlja „zadovoljavajuću količinu pijeteta“? Očigledno je da i pijetet, u izvedbi naših zvaničnika, mora biti što sitnijeg gabarita - venci su polagani uglavnom u krugu kasarni – tako da nam to naši prijatelji, zapadni ambasadori, nekako mogu progledati kroz prste i oprostiti kao što se obično oprašta mali nestašluk.

Nadao sam se i priželjkivao (glupo je, znam) da na ovaj dan, u podne, na jedan minut u potresnoj tišini stane cela zemlja... Da stane svako vozilo, da ustane svako na svom radnom mestu, da se zaustave fiskalne kase u prodavnicama, da ne toče benzinske pumpe, da zastane svaki pešak...

Zašto sve škole ne počinju prvi čas svakog 24. marta minutom ćutanja? Kakva je to gumica i u čijoj ruci izbrisala ovaj 1 (jedan) minut? (A propos: upitao sam sina da li je neki profesor – a imao je četiri skraćena štrajk-časa pre nego što je otišao sa nastave – progovorio neku reč o ovom datumu. Odgovorio mi je: „Ćale, dokle ćeš da budeš naivan!“)

Pre skoro sto godina Milan Rakić je napisao pesmu NAPUŠTENA CRKVA (sa podnaslovom: Iz pećke okoline). I ovako Rakić završava pesmu:

"Sam u pustoj crkvi, gde kruže vampiri,

Očajan i strašan Hristos ruke širi,

Večno čekajući pastvu, koje nema..."

Inspiraciju za ovu pesmu Rakić je našao u Metohiji gde su zbog arnautskog zuluma opustela mnoga srpska sela, a mnoge crkve predate zubu vremena a još više ničim sputanom arnautskom divljaštvu. Zbog toga i ne čudi da u mnogim krajevima Kosova i Metohije pastve nije bilo. Međutim!... Međutim, oko crkve Svetog Marka ugnjezdio se i raširio krake u svim pravcima mnogoljudni milionski Beograd!...

Na dvesta metara od crkve Svetog Marka je impozantna zgrada Skupštine Srbije. Gde su u vreme parastosa bili naši vrli poslanici? Nisu mogli da na pola sata prekinu svoj rad „na polzu naroda“, krenu laganim hodom do crkve (toliko je blizu da se ni oni jače bucmasti ne bi ni zadihali) i pripale sveću?

Gde su u to vreme bili Dverjani sa svojim „porodičnim vrednostima“ i „privrženošću tradiciji“? Dverjani koji su (i svaka im čast) štampali dva tematska broja, jedan posvećen Republici Srpskoj Krajini i tamošnjem postradanju i izgonu srpskog naroda, drugi koji NATO zločin opisuje do tančina.

Dverjani koji su prošle godine, u crkvi Aleksandra Nevskog, dodelili povelju-priznanje Jeleni Guskovoj, Moskovljanki koja neumorno piše i govori o svim srpskim Golgotama od raspada SFRJ. Dverjani,ČTO SLUČILOSЬ?

Gde su u to vreme bili, na primer, „Naši 1389“? Bez sumnje patriote - dokaz je dugotrajna haranga raznoraznih NVO koje histerično traže da ovi momci (i devojke) budu sudski onemogućeni i zabranjeni. „Naši 1389“ koji (i svaka im čast) svake godine za Vidovdan peške odlaze na Kosovo i tako neodustavno potvrđuju našu kosovsku tapiju. Oni koji do zuba naoružanoj policiji smeju da izađu na crtu ne pojaviše se na sastanku sa savešću i saosećanjem. Ne razumem.

Gde su u to vreme bili članovi SANU? Jeste, akademici su, onako đuture, znatno stariji od poslanika, moglo bi se reći trećepozivci, i mnogi sa više strana zdravstveno načeti. Pa nisu, valjda, svi u to vreme bili po doktorima ili na neodložnim simpozijumima? Ali, ima među njima i onih mlađih, pokretnijih i okretnijih, pa zar ne mogaše neku takvu deputaciju da upute na parastos? Dobro je znano da su u SANU najodličniji (i svaka im čast) među nama, poznato je da je Akademija kuća vaskolikih znanja, veština i mudrosti. A u kojoj to kući stanuje moralna dužnost?

Gde su u to vreme bili svi oni istaknuti intelektualci (a mahom su iz Beograda), koji su odlučno (i svaka im čast) potpisali peticiju za opravdanu odbranu Vojislava Koštunice?

Gde su u to vreme bili oni brojni i silni i mahom mlađani navijači koji su (i njima svaka čast) na Marakani neumorno mahali ruskim i našim zastavama u čast Putina i srpsko-ruskog prijateljstva? I na taj način poručivali da Srbija ima alternativu i da Srbija neće biti prćija Imperije i njenih domaćih marioneta. Pa se pitam: Gde ste vi, MOLODAЯ GVARDIЯ, bili u to vreme, u podne? Jeste, mladi vole kafiće. Neka. Pada u kafićima pivo sa i bez pene, padne i neka veza, čak i ljubav. Svi u to podne bili po kafićima? Lele!...

Gde su u to vreme i one silne izbeglice sa Kosova i Metohije od kojih su mnogi dogurali do Beograda i gde im, većini, ne cvetaju ruže? Poznato je da Pećanci, Gnjilanci, Prizrenci i mnogi drugi organizuju posela po kafanama gde se, prirodno, iz sveg grla pevaju pesme iz rodnog kraja, pesme koje se ne mogu i ne smeju zaboraviti (i svaka im čast na tome). Koliko mi je poznato posela se ne održavaju u podne. Dakle?

Gde je u to vreme Beogradski Univerzitet, već vek jedan lučonoša znanja, zamajac napretka i slobodne misli (čast i slava mu na tome)? Imamo hiljade profesora univerziteta, docenata i asistenata, da one u pratećim službama ne računamo, more doktora svakojakih nauka, preko potrebnih i onih sa manjom naučnom kilažom, od toga ne mali broj onih koji (opet svaka čast) gostuju na prestižnim stranim fakultetima diljem zemaljskog šara, i takođe popriličan broj onih koji se diče (i mi sa njima) počasnim doktoratima dodeljenih od strane elitnih stranih univerziteta. Kad smo kod počasnih doktorata, i mi konja za trku imamo, i mi, Beogradski Univerzitet to jest, dodeljujemo počasne doktorate istaknutim i međunarodno priznatim stranim profesorima i odličnicima. Tako je prošle godine, iz ruku rektora Kovačevića, jednom od vodećih američkih političkih filozofa i profesoru univerziteta, Majklu Volceru, uručena gramata počasnog doktora Beogradskog Univerziteta. Bravo. Lepo. Posebno lepo što nas je udostojio da prihvati počast i da doputuje. Nauka ne poznaje granice. Tako se grade i naučni i ljudski mostovi (svaka čast i njemu i Beogradskom Univerzitetu na izgradnji ove višeznačajne ćuprije). Postoji samo jedna malecka začkoljica: dotični Majkl Volcer, novopečeni počasni doktor Beogradskog Univerziteta, zdušno se zalagao za bombrdovanje Srbije, pardon, za „humanitarnu intervenciju“. Saznavši da je u pripremi ovo nezamislivo univerzitetsko nedelo, moralni mazohizam, ako se tako može kratko reći, grupa uglednih profesora koji nisu prodali dušu đavolu, predvođeni, između ostalih, profesorom Čavoškim i profesorom Bastom sa Pravnog fakulteta, uputili su otvoreno pismo u kome najodlučnije protestvuju i zahtevaju da se ova sramota preseče, odnosno da se povuče odluka o dodeli tog počasnog doktorata. Bio je to (koji po redu?) glas vapijućeg u pustinji. A počasni doktor je ovde, u sred Beograda, ponovio da nije revidirao svoj stav, da je „intervencija“, mada „bolna odluka“, bila opravdana. Šta na sve ovo reći? Razumeo bih da je dotičnom Amerikancu počasni doktorat dodelilo zagrebačko Sveučilište, rimovalo bi se to sa politikom Vašingtona i Brisela. I Zagreba, svakako. Da li se iko od onih sa Beogradskog Univerziteta, od onih koji su izlobirali nagradu Volceru, makar na trenutak priupitao da je ova dodeljena počast, sramna po nas, otvorena podrška Hrvatskoj u njenoj tužbi protiv Srbije? Sve u svemu, možda je onda ipak bolje da Beogradsko Sveučilište nije došlo na parastos.

Gde su u to vreme oni brojni učenici Bogoslovije i studenti Bogoslovskog fakulteta koji se ne jednom oglasiše u odbranu (i na tome im svaka čast) ne samo srpstva već, pre svega, opšteljudskih vrlina? Profesori ih nisu pokrenuli i poveli? Satnica predavanja nepomerljiva i strogo obavezujuća? Pa zar oni koji su okrenuti duhovnosti i sveopštem čovekoljublju i koji te vrednosti, valjda, treba na nas mirjane da prenose, svojim primerom pre svega, zar oni ne bi trebalo da su prvi na parastosu koji je, čak i pre krštenja, prvi i glavni čas iz saosećanja, čovekoljublja i samilosti?

Studenti? Gde su oni bili? Jeste, dignu glas, protestuju kad im prosvetne vlasti zaprete da će ih dodatno rebnuti po džepu, ili kad traže da se za stepen ili dva smanje kriterijumi za upis sledeće godine ili za prelazak na studiranje o budžetu. Izađu studenti i na ulice, i njihova protestna šetnja ima dužu maršrutu od gej-parade (hrabro, svaka čast). I treba da se bore za svoja prava. Ali, zar ne nađoše studenti i neke druge važne razloge za proteste, u zemlji u kojoj caruju nepravda, siromaštvo i bezakonje? Da li studenti danas, umesto GAUDEAMUS IGITUR, pevaju tranzicioni hit U SE, NA SE I PODASE?

Evo, najzad, i jednog svetogrđa. Da je onih dvadesetak sveštenika koji su sasluživali uz Patrijarha pozvalo svoje porodice, rodbinu, prijatelje... pa bilo bi bar još toliko sveta na ovom tužnom danu sećanja i pijeteta. Zašto ovo kažem? Znaju u crkvi, na osnovu ranijih parastosa, kako se Srbi odnose prema mrtvima, pa su mogli da „malo porade na tome“. Za ove reči zaslužujem makar žuti karton? Zalažem se, već čujem da mi mršteći se prebacuju, da se crkva bavi marketingom i Pi-Ar-om. Pa, zašto da ne? Promovisanje dobrote i vrlina trebalo bi da je za pohvalu. Propovedi i besede u crkvi šta su drugo nego duhovni marketing i Pi-Ar koji se obraćaju srcu.

Na kraju parastosa, u kratkoj besedi, Patrijarh je izrazio čovekoljubivu veru da se NATO zverstva više nikada i nikome u vascelom svetu ne dogode. I pomenu Njegova Svetost da je život izgubilo između 1500 i 2500 ljudi, žena i dece. „Od-do“!... Hiljadu ugašenih života, gore-dole, više ili manje!... Nije, naravno, Patrijarh kriv što ni najsvežije humke država ne haje da prebroji, pa se sa brojem stradalih frljamo kao da su klikeri. Mogao je ipak – evo još jednog mog svetogrđa – Patrijarh u svojoj besedi ako ne da ukori, a ono da barem podseti vlastodršce da je svojstveno ne samo u hrišćanskoj civilizaciji svoje mrtve dostojno ne samo sahraniti već i pobrojati i sačuvati u dužnom sećanju.

Na jesen će biti obavljen popis stanovništva. Popisivači će ući u svaku kuću, svaki stan, svaku porodicu. Muzej žrtava genocida iz Beograda pokrenuo je inicijativu da se u popisni formular unese i pitanje o žrtvama NATO agresije, ljudskim žrtvama prevashodno. Od toga, kako kaže Dragan Cvetković, jedan od kustosa ovog muzeja, najverovatnije neće biti ništa. Objašnjenje Zavoda za statistiku: unošenje takvih pitanja pri popisu stanovništva nije u skladu sa međunarodnim propisima u ovoj oblasti. Ubijanje, razaranje i sakaćenje ima, dakle, svoje „pokriće i opravdanje“ u „sprečavanju humanitarne katastrofe“, dok čak i ovako sramotno zakasneli pokušaj da popišemo naše stradale nije EUropski prihvatljiv. Prihvatiće ova vlast sve na „našem putu bez alternative“, uključujući, i to naglašeno, ono -ropski.

Za praznu crkvu Svetog Marka ne možemo da krivimo samo domaću vlast, dodvoravače prema Vašingtonu i Briselu, a koji nas, pak, uz pomoć Haga, počasnog doktora i mnogih sličnih i posredstvom bezbroj medija (pri čemu naši mediji nisu više druge violine u toj raboti), poduže lobotomiraju usađujući nam NATO i Si-En-En istinu o raspadu SFRJ i o kolektivnoj srpskoj krivici. Utuvljuje nam se novo tumačenje istorije, „politički ispravo i korektno“, i čini se da se ovo gradivo polako i uspešno usađuje. Ima li, zbog svega ovoga i uprkos svemu ovome, i naše sopstvene krivice za praznu crkvu Svetog Marka? Ima li krivice i u svakome od nas?

Rođenje, krštenje, venčanje, sahrana su međaši na životnom putu svakog ljudskog bića. Prisustvo crkve i sveštenika na tom sudbinskom putu, koji je u samo jednom pravcu, nije obavezujuće. Vernik nije sinonim za dobrotu, ateista nije sinonim za greh. U veličanstvenom i bolnom ispraćaju našeg Parijarha Pavla bilo nas je svakojakih uverenja, ubeđenja i verovanja. Zbog toga, rekao bih, da je svima nama bilo mesto u crkvi Svetoga Marka. Makar u srcu i mislima, i verujem da je ovakvih bilo mnogo. Zaista mnogo. Jedan od takvih, višim razlozima sprečenih da dođu, bez sumnje je i general Lazarević, sužanj haškog Minotaura, koji je, bez svake dvojbe, toga dana i u duši i u mislima bio uz svoje pale vojnike. I ne samo uz pale vojnike, i ne samo na taj dan.

Hemingvej je jednom rekao da su za srećan život potrebne dve stvari: dobro zdravlje i loše pamćenje. Zdravlja što se tiče, tu kao nacija stojimo pri dnu svake statističke lestvice; dovoljno je pogledati, na primer, koliko nas je krezavo ili spoznati zastrašujući procenat kvarnih zuba kod dece (a od zuba često sve kreće nizbrdo). S druge strane, pak, Hemingvejev duhovit i ciničan drugi uslov za srećan život, loše pamćenje, na odličnom smo putu da u celosti ispunimo.

Nasuprot i uprkos svemu, možda ipak još nije prekasno da čujemo i prihvatimo očinsku poruku i zaveštanje Patrijarha Pavla koji nam je u najmanje mogućih reči najviše moguće rekao: „BUDIMO LjUDI!“