Politička nesloga razara nacionalni korpus

Srbija nema nacionalni plan i program, prosto zbog tradicionalne nesloge i političkih sukoba unutar srpskog nacionalnog korpusa, smatra dr Jovan Ćirić, direktor Instituta za uporedno pravo.

Ti sukobi i nesloga, ako možemo tako da ih nazovemo, datiraju još iz vremena Svetoga Save. Mit o Svetom Savi, koji je po mnogo čemu nesporno najznačajnija ličnost srpske istorije i kao pisac i kao zakonodavac i kao političar, u dobroj meri baziran je na tome što je on pomirio zavađenu braću, a što opet sa gledišta nekih drugih nacija i nije tako veliko delo da bi ušlo u legendu, ali za Srbe i Srbiju očigledno jeste, jer je srpska istorija tradicionalno oskudevala u ljudima koji su uspevali da budu tolerantni pomiritelji. Treba imati na umu da je još tada došlo do svojevrsnih lutanja u srpskom mentalitetu. Stefan Prvovenčani jednim delom bio je okrenut Zapadu i od pape je primio krunu, ali je drugim delom, drugim okom on gledao i na Istok i na Vizantiju. To je u kasnijoj srpskoj istoriji dovelo do tradicionalne raspolućenosti, da ne kažemo „razrokosti” kod Srba, koja se, kao i kod Rusa, obično manifestovala u vidu podele na slavjanofile i zapadnjake. Ta podela je često uzimala različita obličja: narodnjaci i liberali, ili tome slično, ali osnovno je bilo to što su jedni sa nekritičkim idolopoklonstvom gledali na zapadnjačke modele i obrasce ponašanja i društvenog organizovanja, a drugi su prema tome bili krajnje skeptični, izražavajući pri tome bojazan da će nekritičko preuzimanje tuđih, zapadnjačkih modela dovesti do gubitka nacionalnog identiteta. Čak i u osnovi novovekovne podele na četnike i partizane leži ta podela, pri čemu su – paradoksalno, ali je tako – partizani preuzimali zapadnjačke modele, a četnici su u osnovi bili slavjanofili sa tradicionalnim vrednostima i modelima. Ovo ne treba toliko da čudi ako se ima u vidu nekoliko stvari. Sam komunistički model je zapadnjački, a ne slavjanofilski, on je u SSSR, odnosno Rusiju, uvezen sa strane, sa zapada, te su u sastavu prvog politbiroa boljševičke partije izrazito dominirali „Ne-Rusi“. I drugo, na pobedu partizana u Drugom svetskom ratu presudno su uticali Čerčil i Anglo-amerikanci, koji su napustili četnički pokret, okrenuli se partizanima i bombardovanjima srpskih gradova i na razne druge načine direktno doprineli dolasku Tita na vlast. Zbog toga ne treba ni da čudi to što se danas bivši komunistički čelnici i ideolozi pojavljuju kao čelnici i ideolozi nove liberalističke ideologije, zapadnjačkog tipa i usmerenja. U osnovi, Srbija je u tradicionalnom smislu duboko podeljeno društvo, na karađorđevićevce i obrenovićevce, na četnike i partizane... Kod takve podeljenosti, raspolućenosti, zaista se može govoriti o „dve Srbije“. To je usud koji Srbiju prati kroz istoriju. Ne može se zato govoriti o nacionalnom planu i programu, prosto zato što u fundamentalnom smislu jedni polaze od jednih, a drugi od drugih bazičnih principa i premisa. Naravno, nacionalni plan i program nikada ne treba tretirati kao nekakav pisani, zakonski dokument, on, ako kao takav postoji kod drugih naroda, ne postoji u takvom obliku, već u obliku nekih najminimalnijih pravila i principa, ali pošto u Srbiji, upravo oko tih bazičnih najminimalnijih principa i premisa ne postoji saglasnost, onda ne postoji saglasnost ni u vezi sa bilo čim drugim. S druge strane slavjanofili, tradicionalisti, nisu uspevali da sa promenom vremena, novim modelima i sadržajima, pronađu i adekvatne odgovore na novo vreme, nova pitanja i dileme, te se naravno uvek čini da su oni sa svojim konceptom konzervativni, zastareli i prevaziđeni, zbog čega je model liberalne demokratije, zapadnjačkog tipa, uvek bio prijemčiviji za mlade generacije. Crnjanski je, u tom smislu, pred Drugi svetski rat govorio kako se buržoaska deca sa Dedinja igraju komunizma, a danas bi se to moglo parafrazirati u sledećem obliku: „komunistička deca sa Dedinja igraju se demokratije i liberalizma“. Ono što je novo, što je moderno, što dolazi sa Zapada, uvek je kod znatnog dela srpske omladine nailazilo na prijem i odobravanje, te su i s tim u vezi podele u srpskom nacionalnom korpusu uvek samo produbljivale i bivale korišćene i u vezi sa rasparčavanjem srpskog nacionalnog prostora, naročito kada je reč o Crnogorcima, Makedoncima – ističe dr Jovan Ćirić, govoreći o razlozima zbog kojih je Srbija dugo u velikoj krizi, ali i o tradicionalnoj srpskoj neslozi, razrokosti koja je osnov svih naših istorijskih nesreća, lomova, pa i sadašnjoj agoniji.

U kojoj meri srpska nesloga i unutrašnji sukobi dovode do političkih lutanja, nepostojanja jasne nacionalne strategije?

– Odgovor na ovo pitanje sam čini mi se dao odgovarajući na prvo, prethodno pitanje. Samo još da dodam i sledeće: jedni su nekritički prihvatali sve što dolazi sa Zapada i pri tome su stvarali društvene i pravne institucije koje se nisu mogle primeniti, nisu mogle funkcionisati u Srbiji, a drugi su tvrdokorno izbegavali da prihvate sve što dolazi sa strane, kruto su istrajavali na ustaljenim modelima, koji često nisu mogli da odgovore na probleme i zadatke novog vremena i novih dilema. Sukob se kao takav samo dalje produbljavao, te je i u političkom i u kulturološkom smislu dovodio do poražavajućih rezultata. Koncept koji bi eventualno rekao: „prihvatićemo sve što je dobro od jednih, ali ćemo zadržati i sve što je dobro od drugih“, retko kada je u Srbiji uspevao da postane dominantan, već se uvek išlo ili u jednu, ili u drugu krajnost, a idenje od jedne do druge krajnosti uvek je samo i jedino lutanje. Ukratko, u Srbiji su uvek jedni prezirali i stideli se svega što je srpsko, a drugi su opet često i nekritički veličali sve što je srpsko. Kod takvog odnosa racionalnog dijaloga jednostavno nije ni moglo biti.

Koji su prioritetni ciljevi naše države i naroda u bliskoj budućnosti?

– Po mom mišljenju, prioritet treba da imaju kultura i obrazovanje, odnosno stvaranje jednog novog, drugačijeg modela ponašanja, u kojem će znanje i opšteprihvaćene kulturne vrednosti dobiti prioritet. Jedan od većih savremenih problema danas tiče se moralne dezorijentacije naše najmlađe generacije, koja direktno prihvata i ponaša se u skladu sa modelima izrazitog individualizma, koja odbacuje sve prosocijalne, kolektivističke sadržaje i modele ponašanja. Mnoga istraživanja, sprovedena u poslednjih nekoliko godina govore da je kod mlade generacije dominantan način razmišljanja i ponašanja, koji u centar stavlja Ja i lično zadovoljstvo i uspeh. Drugi, drugi prijatelji, drugi rođaci, drugi sunarodnici, drugi sugrađani, stavljaju se sasvim u drugi plan. Ovo dovodi do sebičnosti, a u daljem kontekstu do korupcije i svih drugih antisocijalnih ponašanja. Ovakvo ponašanje podstaknuto je kapitalističkim modelom tržišne ekonomije, ali to nikako ne bi smelo da znači da individualizam, sebičnost i sve što je antisocijalno dobiju primat. Japan i neke druge azijske zemlje jesu dobar primer za to. Sve to jesu zemlje, društva, sa kapitalističkim, tržišnim modelom društvenog organizovanja, ali interesi starijih, porodice, države i nacije, tamo ipak nikako nisu u drugom planu. Uspeh Japana, Koreje i drugih zemalja plod je, između ostalog, i toga što tamo interes drugih nije stavljen u zapećak, onako i onoliko koliko je to trenutno slučaj u našoj aktuelnoj stvarnosti. Prema tome, mislim da je moralno ozdravljenje mlade generacije na prvom mestu, a ne sticanje materijalnih bogatstava i lični interes. Iz toga sledi i mnogo toga drugoga, a to znači i promenu mnogih trenutno dominantnih kulturnih obrazaca, oličenih u nabildovanim momcima koji voze skupe automobile i silikonskim sponzorušama, šund pevačicama jeftinih pesama sa „Grand parade“. Da bi se to ostvarilo, potrebne su odgovarajuće promene u moralnim vrednostima i sistemu obrazovanja, a to znači i prestati sa neprestanim lutanjima tzv. reforme obrazovanja, od Šuvara do Bolonje. Ono što je po mom mišljenju najbitnije sastoji se u sledećem: „Mogu nam oduzeti i kuću i zemlju i još mnogo toga drugoga, ali je najgore ako nam uzmu dušu“. Kada nam uzmu dušu, kada dušu prodamo đavolu, onda je samo pitanje kada će đavo doći po svoje i kolika će cena svega toga biti. Koliko korupcije, koliko kriminala, koliko prostitucije, koliko narkomanije i svega onoga što je karakteristično za naše društvo danas.

Da li je ulazak u EU naš put bez alternative?

– Kada za nešto kažete da to nema alternativu, vi ste onda spremni na vrlo riskantno kockanje Va Bank, a u takvom kockanju lako može da se dogodi da ostanete i bez jednog i bez drugog. Morate uvek imati neku rezervnu varijantu, upravo zato da biste mogli da ostvarite onu varijantu do koje vam je najviše stalo. Jer kada kažete da nešto nema alternativu, onda vas mogu ucenjivati. Kada za nešto, bilo šta kažete „ja nemam drugu alternativu osim toga i toga“, onda to praktično znači da je vaše ponašanje iznuđeno i da vam mogu iznuđivati buduća ponašanja u pravcu u kojem to oni žele, a ne u pravcu koji bi vama najviše odgovarao. Prostor za pregovore, dogovore i ostvarivanje vaših interesa bitno se ograničava time što unapred kažete „to ili ništa drugo“. Onda vam normalno sledi odgovor: „Ako hoćete to, onda morate još to i to“. Ne treba dakle sužavati prostor za sopstveno delovanje, prostor za pregovore time što će se unapred reći: „Mi hoćemo to i to, to je naša jedina alternativa, molimo vas uslišite naše molbe i želje“. Bolje je uvek reći u pregovorima bilo koje vrste: „Mi bismo to voleli, voleli bismo da nam to uslišite, ali ako nam ipak ne iziđete u susret, onda ćemo mi uraditi nešto drugo, nešto što možda ni vama neće odgovarati“. Igranje na samo jednu kartu uvek je potez očajnika, potez koji vam ne ostavlja nimalo prostora za pregovore i delovanje. Uostalom, istorijska iskustva Josipa Broza i njegovog laviranja između Istoka i Zapada, odnosno politika koja je uvek imala drugu mogućnost – alternativu, pokazuje se kao mnogo racionalnija i efektivnija. Paradoksalno je, ali je istina da je i Srbija, kao deo bivše SFRJ, tada u njegovo vreme bila bliže EU, jednim delom zahvaljujući i tome što je tada uvek bilo alternative „ako nećete..., onda ćemo mi...“

Vi ste pravnik. Koliko se kod nas pravo ozbiljno shvata?

–  Jednostavan odgovor bi glasio: „Ne, pravo se kod nas ne shvata ozbiljno“. Jednim delom zato što smo dugi niz vekova živeli pod tuđom okupacijom, te su i država i pravo koje je ta država donosila shvatani kao nešto tuđinsko, kao hir okupatora, a sa druge strane, u poslednjih nekoliko decenija života u komunizmu, pravo je shvatano na izrazito voluntaristički način, te je i zvanična definicija prava glasila: „Pravo – to je volja vladajuće klase“. A ako je pravo volja vladajuće klase, onda to znači dominaciju politike nad pravom, to znači da se pravo primenjuje onako i onoliko koliko to odgovara vladajućoj klasi, to znači da se pravo menja odmah čim se promeni klasa na vlasti. Naravno da se dezavuiše i autoritet onih koji primenjuju pravo, na prvom mestu sudija. U Engleskoj se na primer u poslednjih 300 godina nije dogodilo da jedan sudija bude smenjen, ili da prolazi kroz reizbor. (Izuzetak su naravno pojedinci koji su bili uhvaćeni u činjenju nekog krivičnog dela.) Ako neko misli da će nedavni reizbor sudija biti poslednji reizbor kroz koji će srpske sudije prolaziti, on se grdno vara. Kroz verovatno ne više od deset godina dogodiće se novi reizbor, ili nešto što će se nazvati nekako drugačije, ali će suštinski biti to. U upravi su stvari još i gore. Na jednoj od poslednjih sednica „prve Koštuničine vlade“ bila je doneta odluka o imenovanju državnih sekretara u ministarstvima na period od pet godina, ali je nakon izbora „druga Koštuničina vlada“, u ne mnogo izmenjenom sastavu, donela odluku o imenovanju novih državnih sekretara. Šta reći sem da se stiče utisak da se prilikom svake promene političke garniture menjaju i svi činovnici do nivoa gotovo kafe-kuvarica. Sve je to pitanje istorije, tradicije, mentaliteta, nekulture, vrlo kompleksno i komplikovano, ali za samo pravo poražavajuće.

Da li je uvažavanje prava nezaobilazan faktor naše buduće strategije?

– Apsolutno. Bez toga čini se da ne može biti nikakvog napretka u bilo kojem segmentu društva. Koleginica koja je ranije radila u Institutu za uporedno pravo, dr Lidija Basta napisala je u svoje vreme jednu sjajnu knjigu o britanskom parlamentarizmu pod naslovom Politika u granicama prava. Mi bismo mogli to da parafraziramo, pa da za srpske uslove knjigu nazovemo Pravo u granicama politike. A sve dok to bude tako, u Srbiji se teško može očekivati napredak u bilo čemu.

Institut za uporedno pravo je nedavno objavio Zbornik radova o Kosmetu. Ima li nade za naše ljude na KiM, koji su u teškoj situaciji, tragičnoj? 

– Mogao bih da kažem da je nada ono što uvek poslednje umire. Međutim, da bi se to ostvarilo, potrebno je da i srpska država ostvari koliko god je to moguće, pogotovo u uslovima kada su joj ruke objektivno uzev vezane. A to znači sledeće: na kulturnom planu potrebno je da što češće i u što većem obimu najznačajniji kulturni radnici, ansambli i ostali gostuju u srpskim enklavama na Kosovu (pogotovo na severu Kosova) kako bi se ti ljudi tamo osetili stvarnim delom Srbije. Zbog čega srpski pevači, srpska pozorišta i drugi kulturni stvaraoci odgovarajući broj puta po odgovarajućem rasporedu ne bi gostovali u Kosovskoj Mitrovici, ili nekim drugim mestima sa srpskim stanovništvom na Kosovu? Zatim, potrebno je odgovarajućim poreskim olakšicama omogućiti zapošljavanje i privrednu aktivnost na području Kosmeta. Na primer, jedno preduzeće iz Niša, Kruševca ili Kragujevca može biti podstaknuto da otvara svoje pogone u područjima sa srpskim življem, jer će biti oslobođeno poreza, ili će mu biti davane neke druge olakšice i privilegije. Ovo se može urediti i za strane investicije. Ja nisam ekonomista i kao laiku mi se čini da je privredna aktivnost, naročito u oblasti proizvodnje, u celoj Srbiji gotovo u potpunosti stala, ali da se može i mora razmišljati u tom pravcu, to je sasvim sigurno. Pri tome, to treba imati u vidu, ne sme se dozvoliti da takve mere postanu izvor za odgovarajuće mahinacije i malverzacije, pre svega u koruptivnom smislu, te da sredstva namenjena srpskom stanovništvu završe u džepovima pojedinaca.

Kako sa pravne strane gledati na borbu za očuvanje Kosmeta?

– Ovo je vrlo komplikovano pitanje, ali odgovor ipak može biti relativno jednostavan i sastojao bi se u sledećem: „Ništa ne potpisivati!“ Kada su komunisti posle rata ranijim vlasnicima oduzimali imovinu pod firmom „nacionalizacije“, mnogi su raniji vlasnici za bagatelnu nadoknadu potpisivali odgovarajuće papire. Oni koji su potpisali danas nemaju više nikakvog prava. Istina i oni koji nisu potpisali nemaju mnogo toga više, s obzirom na to da denacionalizacija nije sprovedena. Oni imaju samo golu svojinu, ali ponekad je bolje imati i golu svojinu, pa čekati na neka druga, bolja vremena, nego nemati ni to. Ovo nije mnogo ohrabrujuće, ali je svakako i to bolje nego zarad nečeg drugog, nekakve bagatelne nadoknade, potpisati papir kojim se Srbija odriče dela svoje teritorije (imovine).

Da li se srpski nacionalni plan i program mogu zamisliti bez Kosova?

– Najpre bih mogao reći ono što sam već malopre govorio, a to je da ne postoji srpski nacionalni program. Prosto zato što, kao što rekoh, ne postoji čak ni minimalna saglasnost. U tom smislu se ne može ni odgovoriti na ovo vaše pitanje, ali ipak da pokušam na jedan posredan način. Dakle, zamislimo Srbiju za dvadeset do trideset godina – broj maturanata u Srbiji je 50 odsto manji nego danas. Od tog broja maturanata 99 odsto neće znati šta je to Gorski vijenac i ko ga je napisao, ali će zato znati ko je prva žena neke holivudske zvezde, odnosno neće znati ko je bio car Lazar, ali će zato znati da prepozna najnoviji Madonin hit. Takođe, od tog sve manjeg broja maturanata, najveći broj momaka će se drogirati, a najveći broj devojaka spavati sa 60-godišnjacima zbog nekih „krpica“ iz inostranstva. Od ostalih, njih polovina će razmišljati kako da što pre ode iz Srbije, a polovina strepeti da li će imati novca za lečenje svojih starih roditelja, odnosno novca da korumpiraju halapljive lekare. Ako to bude slika Srbije, onda je potpuno nevažno to što će eventualno srpski vojnik, ili policajac svojom nogom stati na prostore Đakovice, Prizrena ili Peći. Sa druge strane, ako broj maturanata bar ne bude manji nego danas, a pri tome gotovo svi budu znali za Njegoša i cara Lazara, ako broj narkomana bude zanemarljiv, a broj devojaka koje su spremne za dobar noćni provod takođe bude zanemarljiv, a pri svemu tome svi oni se budu svakoga dana budili sa mišlju „Ako te zaboravim Kosovo (Jerusalime), neka me zaboravi desnica ruka“, ako to dakle bude slika Srbije, Srbije iz koje mladi neće prvenstveno želeti da odu, ako to bude tako, onda zaista neće biti važno da li će srpskih policajaca i vojnika biti u Đakovici, Prizrenu ili Peći.

Kako ocenjujete današnju svetsku političku situaciju i položaj Srbije u svetu, naravno uz osvrt na odnose sa Rusijom?

– Često su mnogi spremni da kažu kako mali čamac uvek treba vezati uz neki veći brod. To deluje kao sasvim logično. Međutim, šta biva ako se i kada se veliki brod prevrne i potopi, a i to se ponekad dešava, još od Titanika, pa i pre toga. To je ono što sam malopre govorio: „Politika bez alternative“. Ništa, osim života samog ne sme biti bez alternative. Konkretno, kada je u pitanju Rusija, ona je nama naravno bliska po verskim, nacionalnim i drugim zajedničkim korenima, ali ona danas više nije zemlja koja prvenstveno gleda samo idejne (ideološke) kategorije u prijateljstvu i saradnji sa drugima. Uvođenjem kapitalizma na velika vrata u Rusiju i Rusija je počela da razmišlja u tradicionalnom britanskom stilu o tome da ona ima samo svoj sopstveni interes. Razlika između bivšeg SSSR-a kojim je dominirala Rusija i zapadnog sveta bila je i u tome što je Rusija (SSSR) svoje savezništvo sa drugima plaćala iz „svog džepa“, a Zapad je u „svoj džep“ naplaćivao svoje savezništvo sa drugima. Danas se situacija promenila i moglo bi se reći da je nova politika Rusije pametnija, racionalnija, nego što je nekada bila, ali i o tome treba voditi računa. Drugim rečima, neće Rusija samo zbog nekakve bratske ljubavi plaćati sve naše „račune“, već će uvek tražiti nešto zauzvrat. To se mora imati u vidu i mislim da bez toga mi ne možemo voditi za nas same dobru i racionalnu politiku, oslanjajući se samo na jednu stranu, koja uvek naravno može da se prevrne i potopi, pa u tom slučaju i naš mali čamac povuče za sobom. Uostalom, primer izvesnih nesuglasica između Rusije i Belorusije to potvrđuje.

(Razgovor vodila Biljana Živković)