Razbijanje Jugoslavije i Srbije - o „realnosti“ i „umerenosti“

Gete je jednom prilikom rekao: „Onaj ko nije u stanju da svoje vreme računa celih 3000 godina, živi samo od danas do sutra“. Ova misao ne tiče se samo sudbine i života pojedinaca, uzetih u njihovoj izdvojenosti i osobenosti, već mnogo više karakteriše dublje istorijske procese u kojima se (pre)oblikuju društveni kolektiviteti. U svojoj srži, ovo su procesi dugog trajanja. Ipak, da bismo razumeli naše tekuće istorijsko vreme, ono koje se danas odvija na prostoru nekadašnje Jugoslavije, ne moramo ići ovoliko daleko u prošlost i računati čitava tri milenijuma. Dovoljno je zahvatiti poslednjih dvadeset godina i osmisliti suštinu zbivanja koja su se u tom periodu desila.

Presudan i preloman događaj koji leži u korenu ovih zbivanja svakako je razbijanje Jugoslavije. Njemu prethodi pad Berlinskog zida, odnosno ujedinjenje i zbijanje Nemačke. Ova dva događaja mogu se razumeti kao radikalna revizija ishoda Drugog svetskog rata, kao poništavanje tekovina koje su na prostoru Evrope trebalo da simbolišu definitivan završetak jedne militantne imperijalne politike koja je buknula iz samog njenog središta. Ne treba stoga da čudi što je posledica ovakvog istorijskog vraćanja unazad bila obnova agresivne spoljne politike Nemačke i napad na Jugoslaviju. Jugoslavija kao velika, samostalna i socijalistička država nikako se nije mogla uklopiti u „novi“, a zapravo stari evropski poredak o kojem su nemački militanti takođe sanjali tek koju deceniju ranije i taj san pretvorili u košmar za gotovo sve evropske nacije.

Ovog puta košmar Drugog svetskog rata ponovio se samo na prostoru Jugoslavije. Za njene stanovnike gotovo da nije bilo razlike između tih istorijskih iskustava. Jedina ali bolna razlika bila je u držanju evropskih sila koje su ovoga puta bile ujedinjene u svojoj politici prema Jugoslaviji. Nemačka politika postala je vodeća snaga jedinstvene politike Evropske zajednice koja se rukovodi logikom kapitalističke ekspanzije na (jugo)istok Evrope, u potrazi za novim izvorima sirovina, jeftinom radnom snagom i tržištima. Kao nekada, zarad interesa te politike, po principu „zavadi pa vladaj“ podstican je nacionalizam, pa i šovinizam, unutar nekih jugoslovenskih naroda, na čijem čelu su se našli lideri koji su zbog svoje antijugoslovenske delatnosti u SFRJ proveli više godina u zatvoru (Tuđman i Izetbegović). Zajednički nastup ovih spoljnih i unutrašnjih snaga, uperen protiv Jugoslavije, dobio je pseudopravno pokriće u izveštaju tzv. Badinterove komisije koja je proglasila administrativne granice jugoslovenskih republika za državne. Dakle, ispalo je da su međunarodno priznate granice Jugoslavije potpuno podložne promenama, svako ko je hteo mogao je da ih prekraja po svojoj volji, ali provizorne granice između njenih republika nisu se smele menjati. Kao što se desilo da je hrvatskom i muslimanskom narodu priznato pravo na odvajanje od Jugoslavije, u granicama „država“ Hrvatske i BiH, dok srpskom narodu nije priznato pravo da ostane u Jugoslaviji, tj. da se odvoji od ovih (samo)proklamovanih država.

Ovakvi apsurdni i dvostruki standardi u rešavanju jugoslovenske krize otkrivaju neumerenost zapadne politike prema Jugoslaviji. Jugoslavija nije smela da postoji u njenim starim granicama, ali ni u novim, onima koje bi nastale isključivo primenom istog prava za Srbe koje se inače priznaje u slučaju Hrvata ili Muslimana (tzv. krnja Jugoslavija). Jugoslavija, drugim rečima, jednostavno ne sme da postoji, u bilo kom obliku; to bio bi krajnji moto ove politike. Oni koji su se toj politici suprotstavili, kao npr. Milošević, insistirajući na umerenom, pravednom rešenju koje podrazumeva primenu istih standarda na sve strane u sporu, proglašeni su za „neumerene“. Stoga, kada ovde i sada govorimo o (ne)umerenosti „balkanskih“ političara (a „Balkan“ je još uvek nešto drugo od „Evrope“, tj. još ne „Evropa“), od odlučujućeg je značaja imati u vidu ovo izokretanje pravog smisla stvari i značenja izraza kojima se one kvalifikuju. U današnjem vladajućem govoru „biti umeren“ zapravo znači ni na koji način ne dovoditi u pitanje, biti krajnje trpeljiv prema jednoj istinskoj neumerenoj politici koju EU već dugo sprovodi na ovom prostoru. U-meriti se i u-miriti se spram ove politike postaje vrhovno načelo kojim se rukovode „balkanski“ političari, i za njima, kao takvima, elitni krugovi zapadne Unije i Alijanse sasvim logično tragaju i podržavaju ih. Oni koji, naprotiv, pokažu i najmanju naznaku odstupanja od autoritarnog stava „merodavnih“ zapadnih instanci koje, kao takve, suvereno i naredbodavno odlučuju i propisuju meru političkim dešavanjima na „Balkanu“, odmah bivaju etiketirani kao „neumereni“, ma koliko inače prethodno ili još uvek bili lojalni ovim instancama.

Na slučaju Kosova, koje je dalja karika u procesu razbijanja Jugoslavije, ova dijagnoza biva još jednom potvrđena. Vidimo da su za zapadne sile granice Jugoslavije, odnosno Srbije, itekako povredive, ali granice Kosova nisu; oko statusa Kosova, utvrđenog po meri zapadnih sila i albanskih separatista kao njihovih saveznika,  nema niti može biti razgovora (i nikada nije bilo), dok se o svemu ostalom navodno može razgovarati. Neprestane priče o „dijalogu“, „sporazumevanju“ i „saradnji“, kao i one o „Evropi bez granica“, na ovom mestu se pokazuju kao obična ideološka magla. Čak je i ministar Jeremić priznao da se tu ispoljava „inercija (zapadne) politike iz devedestih godina“. Ovo priznanje, izrečeno nakon deset godina, najblaže rečeno, vrlo kooperativnog držanja srpskih vlasti prema EU (pod parolom „EU nema alternativu“), treba da nam pomogne u menjanju nekih naših uvreženih stereotipa i predrasuda. Naime, mnogi su dugo mislili da je neumerenost zapadne politike puka posledica naše neumerenosti, od „nedostatka naše volje za saradnjom“ do toga da „želimo da ratujemo protiv celog sveta“. Sugerisano je da će promena naših „režima“ (Miloševićevog ili Koštuničinog) neminovno dovesti do poboljšanja naše pozicije u očima zapadne diplomatije i birokratije. Međutim, „režimi“ su se menjali, postajali sve „umereniji“ i „miroljubiviji“, ali zapadna politika je ostajala ista, neumerena u pogledu pretenzija prema Jugoslaviji i Srbiji. Pitamo se koliko vremena treba da prođe i šta još to Srbija treba da uradi da bi ova politika bila promenjena (na bolje). Za počinjena zverstva nezabeležena u dotadašnjoj istoriji Nemačka je „kažnjena“ Maršalovim planom kojim se u nju slilo više milijardi dolara, zahvaljujući čemu je vrlo brzo ponovo postala jaka ekonomska sila, dok je za sve do sada učinjene usluge i ustupke Srbija „nagrađena“ sve većim dugovima (i sve manjom teritorijom), toneći u socijalni bezdan.

Stoga je krajnje vreme da shvatimo da nešto više od nemoćnog pristajanja na ovakvu „realnost“, koju neki uzimaju za merilo ma koliko bila nepravedna, možemo postići jedino ako pokažemo više srčanosti i odlučnosti u odbrani svojih interesa, od socijalnih do državnih. Za početak je dovoljno, kada je reč o ovim drugim, bar postaviti pitanje „našim“ zapadnim mentorima i tutorima da li im je, u pogledu njihovih suvih geopolitičkih interesa, značajnije Kosovo bez Srbije od Srbije sa Kosovom, bolje rečeno, da li hoće da izgube Srbiju u nameri da sačuvaju „nezavisno“ Kosovo. Na jedan krajnje otvoren i principijelan način koji otkriva naše (razumno) nezadovoljstvo njihovom dosadašnjom politikom. U suprotnom, ako oni nisu svesni da bilo šta gube u sprovođenju ovakve politike, zaista se ne vidi zašto bi je menjali. Stoga bi ova naša odmerena strastvenost bila sasvim racionalna. Uostalom, kako reče Hegel, ništa veliko u istoriji nije učinjeno bez strasti.

A vratiti danas Kosovo u jednu zajednicu sa Srbijom jeste veliko istorijsko delo. To bi bio prvi poraz retrogradne politike razbijanja Jugoslavije, prva karika u suprotnom pravcu njenog reintegrisanja. Nakon Drugog svetskog rata, tokom kojeg su se Francuzi i Nemci strahovito sukobili po treći put za manje od 100 godina, došlo je do povezivanja Francuske i Zapadne Nemačke posredstvom Evropske zajednice. Nakon Hladnog rata, tokom kojeg su se Zapadni i Istočni Nemci gledali preko Zida i nišana, došlo je do ujedinjenja dve Nemačke, što je dalo dodatnu snagu i ubrzalo proces „evropskih integracija“. Za to vreme, Jugoslavija je prvo iznutra nagrizana da bi zatim odlučno bila razbijena udarcima spolja, uz prateću pomoć nacionalizma i šovinizma kod pojedinih jugoslovenskih naroda. Postavljamo stoga odlučujuće pitanje: da li je dezintegracija Jugoslavije zaista nužna cena i posledica „evropskih integracija“? Ako jeste, onda je takva „ujedinjena Evropa“ jedna velika laž i obmana. Ako nije, postavljamo sledeće pitanje: u čemu je onda problem da se Srbi, Albanci i drugi narodi koji žive na ovom prostoru ponovo ujedine, uprkos tragičnim iskustvima iz prošlosti i sadašnjosti, ako su se već ujedinili Francuzi i Nemci (i Nemci međusobno), uprkos ogromnim međusobnim žrtvama i nepoverenju tokom „vrućih“ i „hladnih“ ratova?

Ali,  da bi se ova pitanja uopšte postavila, a kamoli realizovala u njihovoj krajnjoj poenti,  potrebno je zauzeti oštriji stav prema dosadašnjoj zapadnoj politici u kojoj „integracija Evrope“ i dezintegracija Jugoslavije idu ruku pod ruku, kao nekakva fatalna sprega koja se navodno nikako ne može izmeniti. Ipak, neka se ovaj poziv ne tumači i ućutkuje kao prizivanje „rata“ ili „izolacije“, što su već dugo otrcane, dosadne poštapalice koje se rabe kad god je na delu imperativ da se postupa hrabrije, u suočavanju sa jednom politikom sile slepe prema pravdi. Ne, reč je samo o više samopoštovanja i poverenja u vlastite mogućnosti koje sežu iznad nemuštog i  neuverljivog govora o mogućnostima diplomatije iza koje ne stoji nikakav naš realan (protiv)pritisak , o preispitivanju i detabuiziranju naših vodećih političkih ciljeva koji sa sadašnje imperijalne „Evrope“ skidaju fetišističke naslage, o obnovi ideje o politici kao veštini mogućeg, drugačijeg, a ne samo prilagođavanja postojećoj „realnosti“, ideje koja je stara skoro onih geteovskih tri hiljade godina, u krajnjem, o uverenju da je ta „realnost“ ništavna ako se zasniva na laži i nepravdi. U svetu u kome EU, i čitav imperijalni Zapad, sve više ima alternativu, ove ideje deluju utoliko realnije. I umerenije od neumerenog i neumornog srljanja na onu stranu sveta koja je u sve većoj krizi i zalasku.