Regionalizam i autonomija kao paravan za pseudodržavu

O godišnjici osnivanja Srpskog narodnog odbora u Velikom Bečkereku 31.10.1918.

Poštovani  sugrađani,

Organizatori ovoga skupa obeležavaju i ove godine današnji datum sa uverenjem da se time podsećamo na događaj od prvorazrednog istorijskog značaja. Formiranje prvog Srpskog narodnog odbora u Velikom Bečkereku 31. novembra 1918. jedan je od najsvetlijih trenutaka u istoriji srpskog naroda u Banatu. Ono je predstavljalo odluku da se raskinu državno-pravne veze sa Ugarskom i ostvari vekovna težnja za jedinstvom s maticom Srbijom. U veku nacionalnosti to je bio prirodan odgovor na politiku denacionalizacije i preveravanja koju je vodila Ugarska od Sv. Stevana, preko Rakocija i Košuta do grofa Tise. U Velikom Bečkereku, kao središtu Torontalske županije naseljene poglavito srpskim stanovništvom, ona je kulminirala za mandata velikog župana Jožefa Hertelendija 80-ih i 90-ih godina. Vlast se otvoreno hvalila rezultatima brutalne asimilacije. U lokalnom nedeljniku na nemačkom jeziku Grossbrtschkereker Woshenblatt od 14. januara 1905. iznosi se podatak da je samo u prethodnoj 1904. g. u Mađarskoj odobrena promena 1874 prezimena „koja nisu zvučala mađarski“.

Uprkos svemu, Veliki Bečkerek je poslednjih decenija 19. veka bio središte Srpske narodne omladine, grad u kojem je Svetozar Miletić 1869. osnovao svoju Narodnu stranku i u kojem je donet „Bečkerečki program“, kao osnova nacionalne politike Srba, Rumuna i Slovaka u Ugarskoj.

U prelomnim događajima 1918. Veliki Bečkerek je iznedrio ličnosti dorasle istorijskim okolnostima. Obrazovani na evropskim univerzitetima, ali i utemeljeni na tradicijama svog naroda, dr Slavko Županski, dr Andrija Vasić, dr Emil Gavrila i dr. prvi u Vojvodini stvaraju organ srpske narodne vlasti. Time podstiču i osnivanje središnje organizacije SNO u Novom Sadu sa J. Tomićem na čelu, a potom i sličnih organizacija širom Vojvodine. Bio je to, prema rečima dr S. Županskog, način da se u interregnumu nakon Velikog rata „organizuje narod i učini sposobnim da se posluži pravom na samoopredeljenje“. Na Velikoj narodnoj skupštini u Novom Sadu oni su presudno doprineli odluci da se Vojvodina direktno i bezuslovno (a ne posredstvom Zagreba) pripoji „majci Srbiji“.

U govoru o 20-oj godišnjici ovoga skupa, 24. novembra 1938. dr S. Županski je zavetno poručio: „Pravda je da svaki narod sam sa sobom upravlja i nije pravda da manjina gospodari nad većinom. Mi volimo dobrog komšiju, ali nećemo trpeti da komšija zakorači u našu gradinu... Velika narodna skupština u Novom Sadu 25. novembra 1918. konačno i definitivno rešila je sudbinu Vojvodine. Tamo je metnuta tačka. Branićemo našu milu otadžbinu od svih zala“.

Poštovani sugrađani,

Danas smo ponovo u prilici da razmišljamo o značaju mudre odluke naših predaka iz 1918. Dalekovidost ove odluke mogla se ceniti kroz čitav period istorije državne zajednice južnoslovenskih naroda. Osobito nakon dva, na različit (ali i sličan) način ostvarena njena razbijanja. Zato je datum koji obeležavamo i povod da se upitamo kako se odnosimo prema svojoj istoriji i državotvornim naporima predaka. Koliko nam je društvena samosvest utemeljena i usklađena s veličinom istorijskih iskušenja, a koliko samo jubilarna, prigodna i politički konjukturna.

Proces razgradnje države srpskog naroda nije završen. Pokreću ga isti interesi, osmišljavaju isti istorijski činioci. Samo su, unekoliko, različiti ideologija s kojom se to obrazlaže i njegovi vidljivi protagonisti.

Zato, ideologija i protagonisti kao podnaslov ovesažete uvodne reči.

*      *     *

U jednom američkom sociološkom rečniku čovek koji „kopira s razmetljivošću, obožava s poniznošću i bez mere zahteva da živi pored onih za koje veruje da su bolje plasirani od njega“ – naziva se snobom, skorojevićem.

Za novu generaciju političkih skorojevića u severnoj srpskoj pokrajini i reciklirane bivše kadrove SKV, stvorene su nove ideološke mitologeme. Najčešće su one koje se dedukuju iz, po njima, svetih evropskih načela. Kao nekada jugoslovenstvo, a potom komunizam, danas je Evropa pokriće za antisrpstvo. Geslo je – što dalje od Srbije – bliže Evropi. Ono je okvir ideologije u kojoj su regionalizam i autonomija paravan za pseudodržavu.

Srbija je drugost, neželjeni deo istorije, biografije i identiteta. „Vi ste nešto drugo“ – kažu zastupnicima ove ideje

i bivši podanici crno–žute monarhije u okruženju. Oni isti koji su slavili bombardovanje Srbije, odvajanje Crne Gore i otimačinu Kosmeta.

„Ne razumete vi nas“ (Vojvođane) – ponavljaju u republičkom parlamentu poslanici stranke čije se finansije taje, a politička zalaganja čudesno podudaraju sa zahtevima anglosaksonskih poklisara.

Srbija je Balkan, prostor Orijenta i tribalnih isključivosti. Vojvodina deo Srednje Evrope, simfonija različitosti, prostor visoke komunalne kulture, uređenih zemljišnih knjiga, razvijenog građanskog individualizma.

Mehanizmom projekcije Srbija se predstavlja kao uzrok glavnih društvenih nedaća i vlastite neuspešnosti, a Evropa kao oličenje svih želja i očekivanja. Srbija je neželjena zajednica koja nas pljačka, uvodi u izgubljene ratove i udaljava od evropskih vrednosti kažu ekstremisti, koji na našu sramotu, danas stoluju u gradu dr Slavka Županskog.

To je, sažeto, ideologija.

Njen instrument, neustavni partijski trgovinski sporazum nazvan Statutom, zasnovan na falsifikatima separatističkih interesnih grupa, u stvari je projekat nove države na tlu države Srbije. Ovoga puta, države nacionalnih manjina i aktuelnih političkih satrapa.

Postoji li igde u svetu zahtev za odvajanje od države sopstvenog naroda – ili su na tlu Srbije dozvoljeni svi eksperimenti? Svaki politički provizorijum, sledeći ovu posuvraćenu logiku, proglašava se važnijim od države. U istoj toj Evropi, međutim, poredak je obrnut. Država je najviša neupitna vrednost političkog života i najvažnije opšte dobro svakog naroda.

*      *     *

Šta je s protagonistima ove zamisli, političkim dužnosnicima impresioniranim vlastitom ulogom vodiča u Evropu, ulogom modernizatora, koordinatora, presipača iz šupljeg u prazno?

Miropomazani podrškom znanih i neznanih fondacija, vladinih i nevladinih organizacija – čini se da i sami počinju da veruju u svoju marionetsku političku protezu. Pogledajte im lica dok sriču svoja beslovesna saopštenja. Za lokalnu javnost, za svoju bratiju i sponzore.

Mi ih znamo. Lično i porodično. Znamo ih profesionalno nedovršene i moralno neutemeljene. Nosioce visokih funkcija – niskog obrazovanja. Lažljive i koristoljubive, one koji čuvaju novce i vole za keš. Njih, vrle Evropejce i prononsirane demokrate znamo kao aktiviste sa nižih partijskih kurseva SKV, neuspešne studente, autsajdere u svim domenima u kojima su prirodna ljudska svojstva mera vrednosti. Dikcija im je provincijalna, sintaksa neuka, semantika opskurna – a opet evropska.

Nigde ta nesrazmera između vrline i moći nije danas tako uočljiva kao u ekstremističkoj vrhušci koja nosi ideju autonomaštva. Nikada ljudi tako niskog obrazovnog i kulturnog nivoa nisu zastupali opšte interese ove sredine.

Zbog svega što je rečeno, i mnogo onoga što nije rečeno, i ova opora reč u danu koji bi trebao da zrači radošću praznika.

Zbog stida i izvinjenja pred Srpskim narodnim odborom i visokom porotom naših časnih predaka.

Zbog svesti da se ovaj svet, takav kakav je, neće sam od sebe popraviti. Ne bez učešća svesnih i odgovornih.

Hvala.

U Zrenjaninu, 30. oktobra 2009. godine