Ruski rulet na srpski način

Doznajemo da se sprema regionalizacija Srbije u sedam regiona. Pored sjajnih šansi za porast administracije, poreza i doprinosa koji će to finansirati, kreatori i naredbodavci ovog najnovijeg umotvorenija gađaju još jedan cilj koji je (ne)vešto skriven, pri čemu računaju na već poslovičnu srpsku slogu.

Ujedinjeni u razjedinjavanju srpske teritorije, počev od koalicije na vlasti do predsednika Srbije, igraju ruski rulet na srpski način, u kome je smrt Srbije zagarantovana, jer će pištolj biti napunjen sa svih sedam metaka. Neće biti nijednog praznog mesta, ni ćorka, niti šanse da Srbija preživi.

Regionalne poglavice će želeti i ostvariti tu želju da stvore plemensku teritoriju samo za sebe. Zakoni i običaji koji će važiti na teritoriji jednog plemena, neće važiti na teritoriji drugog. Posledično, centralna vlast će postati vrlo slaba, praktično neće ni postojati.

Po najavama, regionalizacija treba da bude završena do 2011. (pre redovnih izbora za srpski parlament, jer bi novi sastav Skupštine, u kome bi prevagu imale patriotski orijentisane partije, onemogućio komadanje Srbije i ono što sledi). Srbija će tako postati još trusnije politički područje.

Takođe, ovim udarcem će biti ubijena i druga muva. Promenom Ustava koja je neophodna da bi regionalizacija dobila zakonsku formu, biće umanjen i broj poslanika. Manji broj poslanika znači i lakšu kontrolu Skupštine.

Plan se dalje ostvaruje tako što:

Izvršna vlast preuzima ulogu zakonodavne. Ova namera se već primećuje u predlozima zakona kojima se ministru unutrašnjih daje pravo da proglašava koja udruženja, partije i ljude treba zabraniti, a ministru spoljnih da, po sopstvenom ukusu, zaposli do pet odsto kadrova njegovog ministarstva, odnosno, da se uredbama koje donose ministri, zakoni učine zupčanicima za transmisiju vlasti od zakonodavne ka izvršnoj.

Pokretač regionalizacije Srbije i smanjenje broja poslanika je predsednik Srbije. Obe inicijative će i biti uspešno ostvarene, za razliku od njegove prethodne u šest tačaka. Predsednička vlast preuzima uloge zakonodavne i izvršne. I ovaj proces je u toku. Ovog puta su ministri zupčanici koji prenose zakonodavnu i izvršnu vlast predsedniku države.U obrnutom smeru se prenose direktive. Cela ova mašinerija je lepo podmazana uvoznim mazivima i uljima.

Međutim, regionalizacija nije plod domaće pameti. Proces unitarizacije BiH je takođe deo istog plana pravih kreatora.

U ovom planu je vrlo bitno da se Srbija učlani u NATO pre 2015. godine. Svaki od regionalnih poglavica će tako moći da ostvari želju da na teritoriji njegovog plemena bude bar jedna NATO baza. Ni jedan poglavica neće sebi dozvoliti ni po koju cenu da susedni poglavica ima bazu, a on ne. Naprotiv, njegova će morati da bude veća i lepša nego kod komšije poglavice. Baze će čuvati i njihovu sigurnost i granice teritorije plemena, sprečavajući da se te teritorije opet ujedine. Jedan poglavica je već ispunio tu želju.

Zašto je bitno da svi ovi poslovi budu završeni pre 2015?

Zbog toga što „Južni tok“ treba da bude završen do te godine. U Srbiji bi tako transport ruskog gasa obezbeđivao NATO, tj. SAD. Tri prethodna pogotka (regionalizacija, smanjenje broja poslanika, odnosno promena Ustava, prenos, odnosno preuzimanje vlasti) su samo uvod u ovaj četvrti koji treba Rusiju da skloni iz Srbije i dalje sa Balkana i energetsku zavisnost EU (pa time i svakojake druge) odveže od Rusije, veže za „Nabuko“ i posredno za SAD.

Amerikanci žele da rusko-evropske veze rasparaju u Srbiji, parajući Srbiju koju više ništa neće zašiti.

Konac delo krasi.

Polza naroda serpskog od ovakvih bludodelanija delatnika njegovih posle ovih pogodaka postaje opipljiva zbog onoga što se dalje dešava:

Zbog verolomstva Srbije i bezbednosti investicije (jer su politički zemljotresi mnogo opasniji od prirodnih, a pouzdanost se visoko ceni) Rusi menjaju trasu gasovoda. Opomene već sada stižu u izjavama njihovih političara da je članstvo Srbije u NATO za Rusiju nepoželjno. Rusija ne želi da ima Ukrajinu u Srbiji u kojoj će američka ruka da otvara i zatvara ventile gasovoda. Pored toga, Amerikanci znaju da za sadašnju srpsku vlast (zato će sve učiniti da bude i buduća) ne postoje nacionalni interesi, ukoliko se kose sa američkim. To počinju da uviđaju i Rusi. Ulazak Srbije u NATO jeste akt neprijateljstva Srbije prema Rusiji. Zašto bi Rusija pomagala neprijatelje?

Već smo čuli ruske izjave da bi Srbija ulaskom u EU izgubila status povlašćenog trgovinskog partnera. To je jasna opomena. Blisko je pameti da bi na ulazak u NATO Rusija odgovorila tako što bi Srbija izgubila „Južni tok“.

Po projektu gasovod neizbežno prolazi kroz države članice NATO, ali one su to bile i prepotpisivanja međudržavnih sporazuma o „Južnom toku“. Srbija bi postala članica NATO nakon potpisivanja sporazuma, što je višestruko zabijanje noža u leđa Rusiji. Ili isto to na drugi način, države članice NATO kroz koje treba da prođe „Južni tok“ su potpisivanjem sporazuma pojačale političke i ekonomske veze sa Rusijom, dok će ih Srbija, u slučaju ulaska u alijansu, u velikoj meri da oslabi. Takođe, trasa gasovoda koja bi išla kroz Rumuniju je ekonomski isplativija. Sve ovo govori da politički, ekonomski i strateški razlozi za takvu odluku Rusije postoje.

Šta bi se dalje događalo po ovom scenariju:

Za promenu toka „Južnog toka“ i nepoštovanje međudržavnog sporazuma, srpski mediji i političari, uz pomoć inostranih, okrivljuju Rusiju.

Ono što sledi je neverovatno, ali se ipak dešava. Naime, Srbija ne želi da jednostrano primenjuje Energetski sporazum sa Rusijom, iako u jednostranoj primeni međunarodnih ugovora ima veoma pozitivno iskustvo, počev od jednostrane primene SSP, pa preko onog u šest tačaka. Tako srpski vlastodršci još jednom pokazuju da ponos nema cenu. Javno mnenije serpsko to ceni.

Ako se sve dobro tempira i sinhronizuje, zbog promene trase „Južni tok“ kasni.

Priča o „Nabuku“ postaje privlačna.

Kašnjenje zbog promene trase Rusi mogu da izbegnu ukoliko već sada počnu da preduzimaju sve neophodne mere za izgradnju alternativnog pravca „Južnog toka“, počev od izrade projektne dokumentacije, do tajnih diplomatskih kontakata radi pripreme neophodnih međunarodnih ugovora. Štaviše, moguće je da to već rade.

A potom:

„Jesmo li vam rekli?“, govoriće Rusi Srbima.

„Jesmo li vam rekli?“, govoriće Amerikanci Evropljanima.

„Jesmo li vam rekli?“, govoriće jedni Evropljani drugim Evropljanima.

„Jesam li vam rekao?“, govoriće ministar ekonomije Srbije novom kupcu NIS-a, OMV-u. Možda još i doda da je zadatak ispunio. Gasprom više ne postoji u Srbiji.

„Jesam li vam rekao?“, ponavljaće ista osoba javnosti Srbije, ali drugim tonom.

„Jesam li vam rekao?“, govoriće i poglavica šumadijskog plemena, bivši (a možda i budući) gradonačelnik Kragujevca, dok se meškolji u skutima ministra za ekonomiju, zagovornika regionalizacije i protivnika prodaje NIS-a Rusima, prisećajući se kako je pametno postupio kada je poslušao ministra i prvi počeo sa realizacijom regionalizacije.

„Nisu nam to rekli“, govoriće birači prisećajući se izbora 2008.