Ruski štit i evrounijatski mač

Priča o Evropskoj uniji kao srpskom eldoradu bi polako, ali sigurno, trebalo da ide u spoljno političku korpu za otpatke. Jer, zaista, šta imamo od „Eu koja nema alternativu“ do sada, izuzev decenijskog medijskog, političkog i nacionalnog ponižavanja, zaluđivanja i jalovog utroška ogromne političke i nacionalne energije? Osim ako u svetle domete evrounijatskih dostignuća ne računamo konstantne pakete ucena, bombardovanja, priznavanja lažne države Kosovo i bezbrojna obećanja koje ni pas s maslom više ne bi progutao.

Predsednik Ruske Federacije Dmitrij Medvedev je svojom skorašnjom posetom zaljuljao i definitivno promenio društvenu stvarnost u Srbiji. U Srbiji ništa neće biti isto posle nedavne posete Medvedeva. Stekao se utisak da je i sam Tadić bio šokiran brojem sporazuma koje je nehotice potpisao… Kulturni odnosi se dižu na nivo državnih projekata, energetska saradnja podiže se na viši nivo i Srbija pretvara u energetsko čvorište Balkana (gasovod će samo od tranzita davati oko 500 mil.evra godišnje),otvara se „vatrogasna baza” u Nišu, u Srbiju ulaze još dve ruske banke(državna VTB banka i Gasprom njeft). Ključna novost, koja je u stvari nastavak antiNATO kampanje, je da je po prvi put u Evropi na “terenu” promovisan novi koncept evropske bezbednosti. Posebno je u tom kontekstu od značaja odluka Ruske Dume o angažovanju ruske vojske van granica Rusije. „Slučajno“, ta odluka se poklopila sa promocijom novog koncepta evropske bezbednosti pri poseti Medvedeva Beogradu.

Dakle, očigledno je da su se društvene okolnosti u Srbiji promenile.Samim tim i priča o Evropskoj uniji kao srpskom eldoradu bi trebalo polako, ali sigurno, da ode u spoljno političku korpu za otpatke. Jer, zaista, šta imamo od „Eu koja nema alternativu“ do sada, izuzev decenijskog medijskog, političkog i nacionalnog ponižavanja, zaluđivanja i jalovog utroška ogromne političke i nacionalone energije? Osim ako u svetle domete evrounijatskih dostignuća ne računamo konstantne pakete ucena, bombardovanja, priznavanje lažne države Kosovo i bezbrojna obećanja koje ni pas s maslom više ne bi progutao.

Da ne govorimo o tome što je više puta od različitih visokih zvaničnika Unije ukazivano da Srbija mora da raščisti svoje odnose sa susedima, gde pod susedima jasno i nedvosmsisleno vide Kosovo i Metohiju. Drugo, već izvesno vreme traje snažan pritisak od strane evrounijatskih komesara na Srbiju da se izvrši prevaspitavanje rukovdostva republike Srpske. To podrazumeva da malo „spuste loptu“, tačnije da se privedu pod okrilje unitarne BiH. Sa Vojvodinom je priča ista. Statut koji daje sve prerogative vojvođanske državnosti takođe je jedno od dostignuća „partnerske“ EU podrške na putu stvaranja jedino prihvatljive Srbije – u granicama beogradskog pašaluka. Nabrajanju „dobrih dela“ prema Srbiji i Srbima od strane komesarske EU nikad kraja.

Sa druge strane, sada se potpuno javno govori o optimističkim rokovima ulaska Srbije u Uniju do 2020. godine! I nikom ništa. Pitanje je šta će sa Srbijom do tada biti i u kojim će granicama ona do tog vremena postojati. A veliko je i pitanje šta će do tada biti i sa samom Unijom. Dakle, to više nisu politički, već biološki rokovi. Treba biti nepopravljivi evrofundamentalista i potpuno politički ostrašćen pa pored svih ovih činjenica i dalje bezrezrevno verovati u EUtopiju. Šta još treba da se desi sa Srbijom da bi se stvari nazvale pravim imenom?

Možda bi trebalo da razni evrokomesari dobiju specijalnu dozvolu države Srbije, da mogu slobodno da povlače za uši i lupaju čvrge građanima Srbije, kao jedan od novih preostalih uslova za ulazak u Uniju? Šta treba da se desi da bi se Srbi konačno probudili iz dubokog evrounijatskog sna?

Evropska unija sada ima jasniju ekonomsku i realpolitičku alternativu na spoljnopolitičkom planu. To je Rusija na prvom mestu. Rusija koja postaje ozbiljan garant bezbednosti i regionalnog mira na ovom prostoru. I jedini garant očuvanja Kosova i Metohije u Srbiji na svetskoj spoljnopolitičkoj vetrometini. To je sada više nego jasno. Naravno, ni kada je reč o Rusiji ne smemo biti slepi idealisti. Taj luksuz sebi više ne smemo dopustiti. Iako se srpski i ruski interes umnogome podudaraju, ni oni nisu identični. Dakle, ne smemo zaboraviti da je i Rusija imala svoja „Potemkinova sela“.O tome moramo uvek voditi računa kada budemo pravili objektivnu spoljnopolitičku kalkulaciju koja će počivati na realnom srpskom nacionalnom interesu.

Autor je član redakcije časopisa Dveri srpske