Šansa u krizi: Sedam osnova našeg preporoda

Propast neoliberalizma

Neka je blagoslovena velika svetska kriza u kojoj se danas nalazimo.

Može li u ovom istorijskom trenutku biti izrečena neobičnija, nepopularnija, čak surovija rečenica od ove koju smo upravo izgovorili. Naizgled, to je zaista tako: kako blagosiljati, hvaliti i slaviti „najveću svetsku ekonomsku krizu u poslednjih 100 godina“? Međutim, ako propada ono što je propasti bilo sklono i ako se rađa šansa za kvalitetniji i humaniji ljudski život i svet, onda je kriza blagoslovena mogućnost promene na bolje.

Ali, pre toga, jedno važno pitanje: U kakvoj smo to civilizaciji živeli? Šta bi sa „krajem istorije“ i večitim progresom? Šta sa nezaustavljivim tehnološkim napretkom i bezgraničnim rastom životnog standarda? Šta sa „američkim snom“? Na naše oči ruši se ceo jedan svet u koji smo beskrajno verovali i još verujemo, kao poslednji sektaši propale ideologije.

Šta je zapravo šansa u krizi? Ako su uzroci savremene svetske ekonomske krize duhovnog karaktera, da li je onda i lek istog karaktera? Pa, što nas onda leče na pogrešan način i starim metodama, koje su nas i razbolele.

Neko je pomenuo pohlepu kao jedan od razloga svetskog finansijskog sloma. Otkuda ova mračna srednjovekovna reč u naše moderno doba? Da li to sve one u poslednjih 50 godina odbačene i ismejane, gotovo prezrene tradicionalne ideje o ličnosti i zajednici ponovo postaju aktuelne? Čovek i svet koji su ostali bez oslonca u životu, ispražnjeni od smisla, vape za vrednostima koje su proterali i zaboravili. Postaje li to konačno jasno šta smo učinili sami sebi i sa vlastitom civilizacijom?

Šta umesto boga potrošnje? Kult štednje? Je li to pravoslavni post postao IN, ne samo u svetskoj ekologiji nego i u ekonomiji? Ali onda više ne živimo u istoj civilizaciji. Zašto nam to neko javno ne saopšti?

Naša civilizacija je na samrti. Naši sistemi vrednosti su propali! Naša verovanja su se pokazala iluzijama, naši snovi provalijama. Buđenje je počelo, ali se strašni san još uvek ne završava.

Ima li jednostavnijeg pitanja od sledećeg: Mogu li nas vernici neoliberalizma izvući iz krize koju su izazvali i u koju su nas uveli? Neće moći. Pa što im više već jednom neko ne kaže: Bili ste komunisti, pa disidenti, pa demokrate, pa neoliberali, a sad hoćete da budete i nova nada za novi svet. Dokle?

Za kraj, poštovani prijatelji, ostalo mi je još da vam čestitam pobedu nad neoliberalizmom! Čestitam tragično ispunjenje svega o čemu godinama svi zajedno govorimo i na šta upozoravamo. Je li vreme za radovanje nad pobeđenim, u ovoj pobedi nad samim sobom? Je li posao završen? Da li svi mi koji nikada nismo verovali ni u komunizam ni u neoliberalizam možemo da kažemo da smo nešto uradili? Ili je ovo trenutak kada mi dolazimo na red da se čuju naša mišljenja šta i kako dalje? Koji je vaš program, gospodo kritičari? Bili ste u pravu u svemu što ste govorili. Svaka čast! Izvolite, preuzmite stvar u svoje ruke i recite kuda dalje.

Šta nam se dogodilo?

Kasno je za srpski nacionalni program za 20. vek. On je poodavno prošao, donoseći nam samo ogromne tragične ideološke iluzije i istorijske poraze. Tolike razmere nacionalne neodgovornosti i izdaje srpske elite u prošlom veku zapanjujuće su i strašne. Pitanje je da li na svetu ima nacionalne elite koja se toliko ogrešila o svoj narod, i nije mogla da prepozna dolazak jednog Jasenovca?

Godine 1903. novi vek smo počeli u krvi svoga Kralja. Godine 1918. sami smo se odrekli svoga imena i imanja. Godine 1943. već više nismo učestvovali u izboru svoje sudbine. Godine 1991. smo isečeni na komade. Godine 1999. smo i bukvalno sravnjeni sa zemljom. Godine 2008. smo poniženi.

Da li stradanju, dezintegraciji i poniženjima ima kraja? Da li smo izvukli istorijske pouke? Da li smo bilo šta promenili u svojim verovanjima, navikama, idejama i ponašanju? Da li smo primetili da smo ušli u novi vek? Da li pratimo svetska zbivanja i pripremamo se za vreme koje dolazi? Da li ovde neko uopšte razmišlja o srpskim nacionalnim interesima i programu kako da ih zaštitimo u Velikom svetskom slomu koji se već dešava?

Kuda sada?

Rano je za srpski nacionalni program za 21. vek. Iako smo već duboko u novom veku i milenijumu, za koji je trebalo da budemo spremni još u prošlom, ovu vrstu strateškog promišljanja, planiranja i delovanja još uvek ne možemo imati. Zašto?

Ne zato što nam program nije potreban. Naprotiv, preko nam je potreban. Već zato što preduslove za pravljenje ozbiljnog nacionalnog programa nemamo. Mi smo i dalje taoci jugoslovenstva, komunizma, titoizma, neoliberalizma, internacionalizama svih vrsta. Nacionalnu državu gotovo da nemamo, nekadašnja jaka srpska politička emigracija posle Drugog svetskog rata više skoro da ne postoji, srpske nacionalne institucije poput Srpske akademije nauka i Udruženja književnika više su mrtve nego žive, prosveta i mediji kao obrazovno-vaspitne sile uglavnom nisu u našim rukama, a na udaru su poslednji bedemi našega opstanka: Vojska i Crkva. Naša politička i intelektualna elita je dostojni naslednik one iz 20. veka i ima nameru i da je nadmaši u vođenju srpskog naroda u definitivnu propast, posebno po pitanju „bele kuge“ kao biološkog Jasenovca i autogenocida.

Pa, dobro, ima li gde života i nade u srpskom narodu? Jedini prostor slobode, kreativnosti, nezavisnosti, samoinicijative, borbenosti i nove vizije i načina nacionalnog rada nalazi se u autentičnom, novom srpskom nevladinom sektoru, neformalnoj Srpskoj mreži za 21. vek. Veliki broj razuđenih pojedinaca, internet prezentacija, izdavačkih kuća, udruženja građana, nacionalnih manifestacija, preduzetničkih poduhvata, čini ovaj spektar društvenog života jedinom neumrtvljenom tačkom. Sve drugo je zaspalo, umorno, potkupljeno, korumpirano, prosečno, bedno i jadno.

A, opet, u istom tom korpusu srpskih patriotskih inicijativa – dezorganizacija, improvizacija, amaterizam, neozbiljnost, malaksalost, zanemoćalost u svakom pogledu. Ne samo zato što nema finansija, i što se radi o jedinom zaista nezavisnom delu društvene građevine, ali i zato. Pa, gde se tu onda može pronaći nada? Samo u novom oduševljenju i organizovanju, kakvo smo zaboravili, za kakvo nemamo snage, koje nam ne dozvoljavaju, ali koje je jedini način našeg uspravljanja i učešća u rešavanju vlastite sudbine.

Svetosavsko pitanje danas glasi: kako se uspraviti i uzeti stvar u svoje ruke? Šta najpre treba uraditi, kako dugoročno utemeljiti narod i državu, i kome ih ostaviti?

Sedam polaznih osnova našeg preporoda

Ja sam Srbin i nemam problem sa tim.

Nema razloga da se stidim svoga nacionalnog identiteta. Imam sva ljudska i nacionalna prava da ga štitim. Ne želim da promenim nacionalni identitet. Imam sa čim da izađem pred savremeni svet. Nemam problem da upoznajem druge i učim od boljih. Imam problem sa onima koji mi ne žele dobro i ne mogu da se pravim lud da oni ne postoje. Moram da se organizujem i radim na dobro svoga naroda.

Oslobođenje misli i dela.

Nemamo vremena za čekanje. Ne čekamo više nikoga i ništa. Samoorganizujemo se. Podižemo duhovni i moralni ustanak. Rušimo lažne autoritete i oslobađamo zarobljene snage ovoga naroda. Delujemo moderno a tradicionalno. Ne odstupamo i ne predajemo se.

Svaki Srbin na svetu je važan za srpsku nacionalnu stvar.

Svaki srpski raskol, podela i nesloga su prošlost i smrtni greh novog rodoljublja. Svaki Srbin mi je važan i za Srpstvo koristan. Nema nijednog Srbina koji ne može da učini nešto korisno. Moramo da dopremo do svakoga i da svakome nađemo mesto. Neka svako primi novu nacionalnu filosofiju pomirenja, sloge i sabornosti i neka učini prema svojim mogućnostima nešto korisno za svoj narod, znači sebe i svoje potomstvo.

Svako rođeno dete je nacionalni praznik.

Počnimo sa poštovanjem i praznovanjem svetinje ljudskog života, braka, mnogočlane porodice. Deca su naš nacionalni program, naša snaga, naša budućnost.

Odbacujemo pogrešne organizacione forme i stvaramo nove.

Nove nacionalne mesije i lideri nam nisu potrebni. Novi Centralni komiteti takođe. Nove stranke nipošto. Traži se nova organizaciona kultura i novi model društvenog delovanja, sabornog tipa. Stvara se Srpska mreža.

Potrebno nam je novo oduševljenje i nacionalna samodisciplina.

Nema nacionalnog napretka u bilo kom smislu bez vere u sebe, svoju misiju, svoj uspeh. Bez novog oduševljenja. Odbacimo svaki nacionalni umor, razočarenje, ravnodušnost i lenjost. Nacionalni posao radimo predano, uporno, disciplinovano, redovno i neodstupno.

Vizija i investiranje u budućnost: Mlada Srbija.

Ko će sve ovo da pokrene i izvede? Oni koji su nas do sada vodili i opet nam se nude? Nema druge: moramo sami da investiramo u svoju budućnost, pripremajući ljude koji će da nas vode. Da li ih neko danas sabira, školuje, obučava i motiviše da postanu nacionalna elita i lideri za 21. vek? Kako doći do ovog novog nacionalnog menadžmenta? Da li se o tome brine u Crkvi, Rasejanju, Državi i drugim nacionalnim institucijama? Hoće li iko da preuzme odgovornost ako se o ovome ne brine i da preuzme na sebe da nešto promeni? Šta se čeka?

Hvala Vam.

(Govor Boška Obradovića, jednog od osnivača časopisa „Dveri srpske“, na svečanoj proslavi 10 godina Dveri, održanoj 5. februara na Mašinskom fakultetu u Beogradu; kraća verzija ovoga teksta izašla je u najnovijem NIN-u, pod naslovom „Za novo oduševljenje“, broj 3032, 5. februar 2009, str. 27.)