Slaba Srbija – stabilan zapadni Balkan

Da li se politika „Slaba Srbija – jaka Jugoslavija“, uobličena još u „Titovo vreme“ i dalje sprovodi i zašto gospodari naših sudbina „stabilnost“ regiona pokušavaju da izgrade slabljenjem Srbije i rasparčavanjm srpskog etničkog prstora?

Sećate li se krilatice „Slaba Srbija – jaka Jugoslavija“? Ona se, naravno nije smela izgovarati javno, ali je svojevremeno obeležila gotovo pola veka naše istorije i odslikavala politiku koja je, od Drugog svetskog rata, a posebno od „čuvenog“ Brionskog plenuma do raspada Jugoslavije vođena na ovim prostorima.

Jer, nije potrebno mnogo mudrosti kako bi se utvrdilo da je, u „titovoj“ Jugoslaviji (naročito u poslednje dve decenije njenog postojanja), uprkos pričama o bratstvu i jedinstvu vođena politika koja je to imala za cilj. Zbog takve politike, posle Drugog svetskog rata samo su unutar srpskog etničkog prostora nastajale nove nacije, zbog nje je od šest republika bivše SFRJ samo Srbija imala pokrajine, zbog nje je pređutkivano (često i podsticano) nasilno iseljavanje Srba sa Kosmeta, zbog nje je, na perfidan način uništavano selo i vršeno neselektivno preseljavanje industrije iz jednog u drugi kraj zemlje. Konačno, rezultat takve politike bio je i ustav iz 1974. godine kojim su republike i pokrajine dobile atribute državnosti, a tzv. „uža“ Srbija dovedena u položaj parije, koju niko ni za šta nije morao da pita. Na taj način je, praktično pripremljen teren za raspad Jugoslavije, sa posledicama koje smo imali prilike da osetimo.

Svaki pokušaj da se ukaže na suštinu i posledice takve politike bio je, naravno osuđen na neuspeh. Svi koji su se usuđivali da o tome nešto (javno) progovore bili su etiketirani kao „neprijatelji bratstva i jedinstva“, „protivnici socijalističkog samoupravljanja“, „reakcionari“, „nacionalisti“.... Posle Brionskog plenuma i ustava iz 1974. sa javne scene su, pod ovim i sličnim izgovorima (poput onog da „ne razumeju naš put u socijalizam“) uklonjeni i oni srpski komunisti koji su pokušavali da se suprotstave takvoj politici. Pod posebnim pritiskom bila je, naravno i Srpska pravoslavna crkva. Tada je formirana i jedna nova „elita“ koja je imala privilegovan položaj u društvu i zadatak da bude čuvar i tumač postojećeg stanja.

Čemu ovo putovanje u prošlost? Zato se istorija, po svemu sudeći (opet) ponavlja. Naime, politika „Slaba Srbija – jaka Jugoslavija“ je, čini se aktuelna i danas, samo što se, u izmenjenim ideološkim i istorijskim okolnostima, u našem vremenu može svesti na parolu – „Slaba Srbija –stabilan zapadni Balkan“.

Kao što je nekada trebalo oslabiti Srbiju kako bi se „očuvala“ stabilnost Jugoslavije, tako se i danas, u globalnim geostrateškim igrama „stabilnost“ tzv. zapadnog Balkana „čuva“ cepanjem srpskog etničkog prostora i slabljenjem Srbije, kao matice našeg naroda. Drugim rečima, moramo prvo biti podeljeni, rascepkani u više država i oslabljeni, pa tek onda postati kandidat za „evroatlanske integracije“.

Zato se surovi, građanski rat nastao raspadom bivše Jugoslavije, već godinama predstavlja kao pokušaj stvaranja „velike Srbije“, zbog toga su danas kandidati za Evropsku uniju čak i one države koje su (poput Hrvatske) etnički gotovo očistile svoju teritoriju, zbog toga nas je, 1999. godine posetio „Milosrdni anđeo“ i pripremio teren za otcepljenje Kosmeta... Konačno, zbog toga je i zajedništvo Srbije i Crne Gore bilo osuđeno na propast, zbog toga su na ovim prostorima (opet) nastale nove nacije, jezici i crkve, zato se u Srbiji prave „države u državi“ i kroz tzv. „regionalizaciju“ nastavlja njeno rasparčavanje...

I kao što su nekada svi koji su pokušavali da ukažu na posledice takve politike bili osuđivani kao protivnici „našeg putovanja u svetlu budućnost“, tako se i danas svi koji ne pristaju na politiku „Slaba Srbija – stabilan zapadni Balkan“ nazivaju „protivnicima evroatlanskih integracija“. Kao što je, nekada postojala „elita“ zadužena da pronalazi „neprijatelje samoupravnog socijalizma“, tako i danas postoji „elita“ čiji je zadatak da nas „oslobodi nacionalističke prošlosti i okrene evropskoj budućnosti“. Svi koji nisu spremni da na to bespogovorno pristanu, po njima su „zatočenici prošlosti“, „nacionalisti“, pa čak i „simpatizeri ratnih zločina“ i „klerofašisti“. Da stvar bude još interesantnija, često se radi o istim ljudima (ili njihovim potomcima) jer mnogi koji danas u Srbiji predstavljaju tu „proevropsku“ elitu bili su „elita“ i u bivšem režimu.

Zašto je i onda i danas bilo potrebno prvo oslabiti Srbiju, pa tek onda graditi „stabilnost“ regiona. Zašto su i bivši i sadašnji gospodari naših sudbina podržavali samo one srpske političare (i tzv. intelekualnu elitu) koji su otvoreno ili prećutno pristajali na takvo stanje stvari, a sve koji su se tome suprotstavljali na ovaj ili onaj način uklanjali sa javne scene? Zašto se „srećnija budućnosti“ jednog regiona (svejedno da li socijalistička ili evropska) gradi na životu bez boga, na nedoslednosti, nepravdama i neistinama čije će se posledice, kad-tad osetiti? I može li takva budućnost zaista biti „srećna i prosperitetna“?

Može, kažu njeni protagonisti. Treba samo sve nepravde oprvdati parolom da „Evropa nema alternativu“, pristati na politiku „Slaba Srbija – stabilan zapadni Balkan“... i „srećna budućnost“ neće nas mimoići.