Srbi između sebara i Srba

U nedeljniku „Pečat“ od 10. decembra 2010. g. objavljen je ne samo interesantan i povesno važan, već pre svega bitan članak eminentnog profesora istorije Beogradskog univerziteta na Katedri za noviju nacionalnu povesnicu, prof. Radoša Ljušića pod naslovom „Vidovdan – Raspeti između dva Carstva“. Tema večna, politika dnevna, narod raspolućen. Voždovi ne daj Bože! Neko bi rekao „Kakav narod takva i vlast“. Suprotno od ove povesne narodne izreke izbacili bismo modernu postsovjetsku aksiomu upravo dijametralno suprotne korelacije: „Kakva vlast takav i narod“. Aksiomu kao kartu na koju igrju „Veliki Brat“ i njegova sabraća nakon pada Berlinskog zida novembra 1989. g. – postaviš demo(no)krate na vlast u svojim kolonijama i rešio si problem do sledećeg podizanja Berlinskog zida. U vrtlogu ove igre našla se i Srbija kako pre tako i nakon državnog udara sa ulice od 5. oktobra 2000. g. što se jasno videlo prilikom poslednje dodele Nobelove nagrade „za mir“ u Oslu i (ne)prisustva deputata iz post-Sloboumne Srbije. Biti il ne biti u Oslu pitanje je sad. Privoleti se il „Carstvu nebeskom“ il „Carstvu zemaljskom“!? S jedne strane fatamorgansko „zlatno tele“, s druge strane trajno validni moralni princip zvani „Kosovski zavet“. Za sada: „Onamo, vamo – niđe!“ 

Civilizacijska veličina jednog naroda, etničke grupe ili pojedinca u moralnom i kvalitativnom smislu se ogleda baš u odlukama donesenim na vremensko-povesnim prekretnicama, tj. onda kada treba izabrati između „Carstva nebeskoga“ ili „Carstva zemaljskoga“.

Civilizacijska veličina jednog naroda, etničke grupe ili pojedinca u moralnom i kvalitativnom smislu se ogleda baš u odlukama donesenim na vremensko-povesnim prekretnicama, tj. onda kada treba izabrati između „Carstva nebeskoga“ ili „Carstva zemaljskoga“. Drugim rečima, onda kada kolektiv ili individua treba da se opredeli između nebeske moralne uzvišenosti i večne istinske pobede s jedne strane ili ovozemaljskog „zlatnog teleta“, moralnog sunovrata i beskrajnog povesnog poraza s druge.

U svetskoj povesnici su retki primeri etnokolektivnog ovozemaljskog samoubistva u krucijalnim istorijskim prekretnicama zarad moralno-nebeske čistote, večne kolektivne pobede i duševnog mira koji daruje jedino Gospod svojim samožrtvenim izabranicima. Odreći se materijalno-pragmatičkih povlastica (realnih ili fatamorganskih) koje nudi „Carstvo zemaljsko“ zarad kolektivne ili individualne moralne samožrtve koje zahteva „Carstvo nebesko“ je najteža odluka koju jedan kolektiv ili pojedinac može da donese, ali se baš u toj odluci ogledaju i shvataju civilizacijska uzvišenost ili varvarsko porinuće onih koji ovakvu prekretničku odluku moraju da donesu. 

Srpska nacija kao kolektiv se od, verovatno, svih drugih nacija u svetskim okvirima u povesnom preseku razlikuje, ali pre svega uzvišeno odskače, upravo po odabiru „Carstva nebeskoga“ umesto „Carstva zemaljskoga“ i to onda kada nije bilo treće mogućnosti za odabir, ako takve treće mogućnosti stvarno i može da bude. Onda kada se moralo birati biti ili nacija ili kolonija, ili čovek ili kmet, ili Gospod ili nevernik srpski narod je tih prekretničkih godina 1389. i 1941. pred poslatom ultimativnom „knjigom“ od strane (azijatske i Euro-nemačke) Imperije svojim odabirom nematerijalnog i moralno čistog „Carstva nebeskoga“ postao nacijom, čovekom i Gospodom. Srpski narod je tada, predvođen knezom Lazarom Hrebeljanovićem i Čiča Dražom Mihailovićem, odbacio „zlatno tele“ Otomanske azijske i Rajhovske evropske unije, odbacio zlatnike iz stambulskih i berlinskih „Strukturalnih fondova“, odbacio da učestvuje u krstaškom pohodu protiv Trećeg Rima, odbacio da mu se Otadžbina svedena u granice Smederevskog sandžaka/Beogradskog pašaluka naziva „Srbijom“. Srpski narod je tada, te 1389. i 1941. g., pokazao i dokazao i sebi i drugima da je pre svega slobodna nacija a ne kolektivna feudalna raja koja se prodaje za zlatne dukate i druge ovozemaljsko-farisejske beneficije. Srbi su tada kao nacija svima pokazali i dokazali da zarad „zlatnoga teleta“ neće da udare ni na majku ni na brata niti da dozvole da zarad zlatnih fondova im gazde koje šalju „knjige“ svode Otadžbinu u državne granice u kojima je državni „Jug“ u okolini Leskovca, a ne Đakovica, Prizren, Prilep i Đevđelija, a sever ušće Save u Dunav umesto Subotice i Horgoša.

Srpska nacija kao kolektiv se od, verovatno, svih drugih nacija u svetskim okvirima u povesnom preseku razlikuje, ali pre svega uzvišeno odskače, upravo po odabiru „Carstva nebeskoga“ umesto „Carstva zemaljskoga“ i to onda kada nije bilo treće mogućnosti za odabir, ako takve treće mogućnosti stvarno i može da bude.

Kome carstvu se dobar deo srpskog etnokolektiva privoleo u novonastalim povesno-vojno-političkim uvetima nakon pada Berlinskog zida pokazao je i dokazao i sebi i drugima 2008. g. kada je čitavih 40% etno-Srba iz Ostataka Srbije glasalo za briselsko „zlatno tele“ i to dva puta (predsednički i parlamentarni izbori). Apsolutno je tačno (bez obzira na sve dnevnopolitičke politikantsko-terminološke floskule) da su i predsednički i parlamentarni izbori te 2008. g. bili „povesni“, tj. prekretnički kada se srpski etnokorpus iz Klinton-Solaninih Ostataka Srbije našao pred alternativom: odbaciti poslatu „carevu knjigu“ i tako se samožrtvovati nebeskim idealima i pre svega sačuvati obraz i lični i nacionalni ili se caru uvući pod skute i... Bez obzira na sve postizborne marifetluke sa pravljenjem parlamentarne vladajuće (Đinđić-Slobine) koalicije, ostaje činjenica pred Gospodom i nebeskim kosovskim i ravnogorskim junacima da je skoro polovina bivše Lazareve i Čičine nacije izabrala ipak „Carstvo zemaljsko“ po principu što je sigurno sigurno je. Prošlogodišnje kačenje javnih transparenata na Pančevačkom mostu tipa „Stop separatističkom statutu“ je na žalost bila samo bleda slika zadnjeg trzaja izdatog Lazarevog i Dražinog „Carstva nebeskog“ zarad „Carstva zemaljskog“ u Briselu kao što je i novootvorena vojna baza Beogradskog pašaluka „Jug“ u okolini Leskovca sa hotelskim smeštajem za srpske „vojnike“ sa četiri zvezdice dokaz da ti isti „Jugovići“ neće ići u boj za „Carstvo nebesko“, pa čak ni za ovozemaljsko Kosovo, već da će služiti za paradne funkcije briselskog „Carstva zemaljskog“ tim pre što je tzv. „Vojska Srbije“ po svojoj efektivnoj i brojčanoj moći svedena na nivo lovačkog društva sa vatrogasnom opremom.

Ukoliko jedan etnokolektiv izabere belošengenski bezvizni režim za „Europu“ umesto počasne propusnice za Gospodnje „Carstvo nebesko“ takav etnokolektiv će ostati samo narod ali neće postati i nacijom, bar ne do sledećih izbora.              

Naravno, nije lako odbaciti „zlatno tele“. Ni ono pravo ni ono fatamorgansko. Mnogo se ovozemaljskog u tom slučaju gubi. Mnoge se ovozemaljske radosti i materijalna uživanja neće iskusiti. Ali, ukoliko jedan etnokolektiv izabere belošengenski bezvizni režim za „Europu“ umesto počasne propusnice za Gospodnje „Carstvo nebesko“ takav etnokolektiv će ostati samo narod ali neće postati i nacijom, bar ne do sledećih izbora. Drugim rečima, izborom „Carstva zemaljskog“ srpski etnokolektiv se neće bar u moralnom smislu uzdići od nivoa kmetovsko-feudalnih sebara iz Dušanovog Zakonika do nivoa Srba sa Kosova Polja i Ravne Gore. Tako će učenje Ante Starčevića i njemu sličnima o robovskom podrijetlu Srba (servus = rob) konačno biti i potvrđeno.

Jedan je bio Knez Lazar i jedan je bio Čiča Draža. Bar će ostati zapisano u povesnici „Carstva nebeskog“ da su Srbi bar dva puta u povesti smogli snage kao kolektiv da od sebe naprave naciju za razliku od većine ovozemaljskih naroda koji će ostati samo narodi ali ništa više od toga. Dva puta nije mnogo ali je ipak nešto! Stoga je srpski etnokolektiv za razliku od većine naroda bar dva puta u nebeskoj povesnici zaslužio da bude nazivan od strane Gospoda Srbima što ga i kvalitativno-civilizacijski distancira od ovozemaljskih sebara.