Srbi, poneki i ponegde

"Danas se Srbi “kriju” iza raznih imena: Srbi, Hrvati (oko 90% srpskog porekla), Bošnjaci-muslimani (oko 95% srpskog porekla), Crnogorci (100% Srbi), Makedonci (uglavnom srpskog porekla), Albanci-Arbanasi-Šiptari (oko 70% srpskog porekla), Bugari (čiji identitet je neodvojiv od srpskog), Mađari (u većini srpskog i slovačkog porekla), Transilvanci (u većini mađarizovani Srbi i Nemci)."

Veselin Đuretić: Političko-istorijski okvir srpske tragedije

 „Preduslov svih preduslova, osnova očuvanja srpskog etniciteta i kulture jeste biološki jak srpski narod. U suprotnom, teritorija na kojoj živimo nastaviće da se neprestano smanjuje pod najezdom biološki jačih naroda.“

 Milan Damjanac: Konzervativna obnova Srbije

„Srpska nacionalna svest je svest o srpskoj paradigmi i zato se, u punom smislu, Srbima mogu smatrati samo oni koji imaju tu svest... Najvažnija odrednica srpske paradigme je pravoslavna vera i njenim gubljenjem delovi srpskog stanovništva su uvek prelazili u nesrpske ili protivsrpske etničke zajednice ili nacije“

mr Boris Mirosavljev:Narod, država i nacija

Tema ovog teksta neće biti kako (inače međusobno ljuti neprijatelji) – Kominterna/Vatikan/protestantske „sekte“, ziloti/ateisti, masoni/antropozofi, islamski fundamentalisti/neoliberali/gej lobi i ostali, navodno očas zakopaju ratne sekire i udruže se u zločinački poduhvat uništenja naroda Serbskog. Naprotiv, pokušaću da otvorim raspravu na temu kako sami sebe (konceptualno) uništavamo.

U praistorijsko vreme NSPM-a, možda tome ima i par decenija, „isti“ je izdao zanimljiv temat „Srbi i Evropa“. Na jednoj od tribina na kojima se predstavljao, zamerio sam prof. Antoniću što u tematu nije definisan pojam „Srbi“ ili bar određeni njegov „obim“, tj. „ko su sve Srbi“. Svašta se događalo od tada, ali Srbi ostadoše „nedefinisani“, u rasponu od naroda najstarijeg, kome je u dalekoj prošlosti pripadalo gotovo celo čovečanstvo, do današnjeg vremena kad mnogi ni u centru Beograda, ni srpske Atine, a ni Sparte, ne žele da budu Srbi. Čini se da svako, pri pomenu imena Srbin, misli na različito.

Zbrka nastaje već kad govorimo o Srbima kao narodu. Po najširem tumačenju, bliskom onim biografijama provincijalnih slikara u kojima je „pod firmom“ grupne izložbe ubeležena svaka poseta nekoj galeriji, makar i da bi se sklonilo od kiše, Srbi su svi oni pored kojih je bilo kada, bilo gde, bilo iz kog razloga prošao neki Srbin, a neki hroničar to zabeležio. Po nešto užem koje „korespondira“ sa standardima uobičajenim u svetu, srpskom narodu i kulturi pripadaju svi koji govore srpski. U ovom slučaju problem je, pre svih po lingvistima, što srpski govore i oni koji smatraju da govore hrvatski, bošnjački ili crnogorski, pa bi i oni trebalo da budu Srbi, a to ne žele. Po još užem, Srbi su samo „biološki“ Srbi, a to su oni koji su zaboravili i iz svojih rodoslova izbrisali pretke, pripadnike raznih postojećih ili izumrlih etničkih grupa „romanizovanog“ i „neromanizovanog“ stanovništva[1] Hemskog poluostrva. Zatim sledi tumačenje po kojima su Srbi samo oni pravoslavne vere i još uža varijanta – samo oni koji su pravi pravoslavci – redovni vernici, dobro teološki potkovani. Ekstremno apsurdna varijanta ovog mnenja je ona „Dukljanska“, po kojoj „srpstvo“, Srbin, srpski, čak ne označava ime naroda, već su sinonimi za pravoslavne, a „pravi“ narodi su npr. Crnogorci („srpske“, „turske“ ili „latinske“ veroispovesti) – što je otelotvorenje narodne poslovice „kako seješ tako i žnješ“.

Ne bih da licitiram kojih je među današnjim Srbima više, „biologa“ ili „pravoslavnih fundamentalista“ (vidi drugi i treći moto), ali je jasno da je najmanje (i među deklarisanim Srbima i među onima koji su se „sakrili“ na način kako akademik Đuretić opisuje) onih koji narod poimaju „kao sav ostali svet“, tj. pre svega kao istojezičku zajednicu. Izvorni srpski nacionalni program „Srbi svi i svuda“ („brat je mio, koje vere bio“) očigledno je zaboravljen i potisnut od sledbenika koncepta „nema krsta bez tri prsta“ i čak, srpskoj tradiciji potpuno stranog krvnog – „rasonalističkog“. Reakcija ubeđenih „troprstaša“, bilo da su univerzitetski profesori ili „samo“ navijači Rada, kad im se predoči za koji se koncept eksplicitno (u knjizi „Moje uspomene iz Boke“) zalagao sam vladika Nikolaj Velimirović, uvek je ista – to su vladičini rani radovi (valjda po obrazcu „mladog Marksa“), kasnije je ispravio te „zablude“ (što nigde nije zabeleženo).

Kad „stupimo na tlo“ nacija, zbrka postaje potpuna. Današnjim Srbima, živeli oni u državi Srbiji, Bosni ili Crnoj Gori, susedima Rumuna, Grka, Nemaca (Austrijanaca), iako imaju razgranate poslovne i „turističke“ odnose sa Arapima i Turcima, ipak je neshvatljivo da jedan narod može da ima više nacija ako ima više država. Situacija da imamo istovremeno (bar) tri (pa jednu – Dubrovačku republiku, koju redovno zaboravljamo) svoje države (od kojih se obično samo jedna zove Srbija) gotovo je konstanta srpske istorije.

„Naime... već u 13.v., a naročito u 14. v. Raška se počela naglo razvijati, prvo kao srpska kraljevina, a zatim kao carevina, i uzela je opšte srpsko nacionalno ime, kao glavno obilježje za narod svoje države - utopivši u njemu sva provincijalna imena. To je onda dalo povoda bosanskim vladaocima, da za državno ime svoga naroda uzmu provincijalni naziv: Bošnjak, Bošnjanin, Bosanac, umjesto dotadašnjeg nacionalnog Srbin, da tim jače označe političku samostalnost svoju prema Srbiji. Otud i nalazimo u pismenim spomenicima iz 14. i 15. v.: bosanska gospoda vis a vis srpskoj gospodi, ta Bošnjanin i Bosanac vis a vis Rašanima i Srbijancima... Važno je još istaći, da je jezik naroda u Bosni uvjek, pa i onda kada je provincijalno ime bosansko prevladalo, nazivan SAMO SRPSKIM imenom“[2]

Narodnosni identitet se, dakle, čuvao imenovanjem i negovanjem pre svega jezika i kulture, a „provincijalni“ u stvari državni, danas bi rekli nacionalni, nije značio odricanje od narodnosnog, naprotiv. Danas je „sasvim drugačije“. Ne trepnemo kad nam drugi kradu i preimenuju naš srpski jezik (koga ne štitimo i ne negujemo, čak ga i SANU zvanično zove srpsko-hrvatski), pa je tako „bošnjački“ u upotrebi čak i u delovima Srbije. Ali zato „promptno“ reagujemo kad neko ističe svoj „provincijalni“ (da ne kažem nacionalni) identitet – ekskomunikacijom istog iz srpskog narodnosnog korpusa. Koliko samo radimo sami sebi o glavi, na planeti koja je ustrojena kao zajednica nacija/država a ne naroda (Ujedinjene nacije), u kojoj će u međunarodnoj, pogotovo zvaničnoj, komunikaciji državljanin Crne Gore uvek biti Crnogorac, Bosne Bosanac (a, kako je krenulo, Vojvodine Vojvođanin). Nikada neće biti „Srbin iz Crne Gore/Bosne/Vojvodine“, kao što ni Kosovar neće biti „Albanac sa Kosova“ a Austrijanac nije „Nemac iz Austrije“. Ujedinjene nacije ove planete ustanovile su princip da jedna nacija ne može da ima više država. Nacija a ne narod. Ovo treba shvatiti bukvalno kao fizički zakon – jedno telo ne može istovremeno biti na dva mesta. „Telo“ nacije, naime, određeno je jedino konkretnom državom i „živi“ samo dok postoji ta država. Narod jeste dugovečniji i prilagodljiviji –preživi čak i raspad države, ropstvo, ratove i genocide. „Naivni“ bi pomislili da je za svaki narod svakako bolje da umesto ropstva i genocida (što duže ako već ne večno) ima svoje nacionalne države. Kulturan narod bi svoje nacionalne države negovao i čuvao, ne bi se odricao upravljanja njima, a pogotovo se ne bi borio za njihovo urušavanje. Kako su Srbi došli u situaciju da biraju između narodnosnog i „provincijalnog“ identiteta, kao da jedan drugog isključuju i između virtuelne „države svih Srba“ kakva nikada nije postojala u istoriji (osim za još postojeće jugonaivce) i sopstvenih postojećih međunarodno priznatih? Izbor k­'o u tamnom vilajetu – svakako će se kajati.

Zašto srpski narod uglavnom ima više država, složeno je pitanje. Međunarodni, naročito odnosi „velikih sila“ svakako su jedno od najčešćih objašnjenja/opravdanja. Uprošćeno, za našeg pokoljenja, volja „velikih sila“  isprečila se navodnoj volji („neprikrivenog“) srpskog naroda da živi u jednoj državi. Zaboravlja se da je volja „velikih sila“ korespondirala sa sentimentom „sakrivenih“ Srba i drugih južnoslovenskih naroda za svojim istorijskim „provincijama“.

Svestan da su istorijske analogije obično vulgarno diletantsko uprošćavanje, ipak ću „posegnuti“ za nekim. Srednjovekovne srpske države koje su „koegzistirale“, bile su 100% pravoslavna (nakon progona bogumila za vreme Stefana Nemanje) Raška – potonja Srbija, bogumilsko-katolička Bosna sa pravoslavnom Hercegovinom Sv. Save i prvobitno pretežno katolička Duklja, kasnije pravoslavno-katolička Zeta u Nemanjićkoj državi. Teritorija Hercegovine (Zahumlje, Hum, Travunija) je kao neko vezivno tkivo srpskih država – bila je u raznim periodima podjednako „legitimno“ u sastavu svake od njih.

Ni bosanski bogumili ni dukljanski i bosanski katolici nisu imali problem sa narodnosnim identitetom, ali je jasno da su svojim državama dali kulturološki osoben identitet. Čak i brojnim pristalicama „pošajkačivanja“ svih Srba, teško je da ospore da osobenosti Bosanaca ili Crnogoraca imaju dublje utemeljene od razmetanja u cetinjskim kafićima i mitomanije sarajevskih i mostarskih ćevabdžinica.   

Ni u srednjovekovnoj Bosni ni u Duklji nisu zabeležena međusobna genocidna istrebljivanja jeretika ili shizmatika. Naprotiv, izgleda da su to bile, današnjim rečnikom rečeno, prilično tolerantne zajednice. Problemi su uvek dolazili spolja – protiv Bosne su pape organizovale niz krstaških ratova, da bi istrebili (po njima) jeretike, koji su se odupirali. Vladari Bosne su obično neiskreno, formalno prihvatali katoličanstvo i glumili progon jeretika, ali se nisu usuđivali da ga nameću narodu. Drugim rečima, bogumilska, katolička i pravoslavna zajednica Srba nalazile su modus zajedničkog mirnog života i u vrlo nemirnim vremenima. Bosna je bila pretežno bogumilska, a Hum, Zahumlje i Travunija pretežno pravoslavni. Analogija sa potpisivanjem sporazuma Izetbegovića i Karadžića, koji je prvi povukao pod pritiskom „velikih sila“ čime je otpočeo bratoubilački rat, prosto se nameće. Pa ustrojstvo aktuelne države Bosne i Hercegovine podeljene na pravoslavnu Srpsku (kao nekada Hum, Zahumlje i Travunija) i islamsku Bosnu ne izgleda više istorijski neutemeljeno. Ali ponovo je tu „strani faktor“ (treće vere) da to minira.

Međuverska netrpeljivost i sukobi u srpskim državama se ne događaju. Oni započinju tek njihovim raspadom, dolaskom okupatora i nametanjem njihovog ustrojstva i koncepta. Dva su takva koncepta – koncept konfesionalnog, u smislu ideološkog organizovanja podanika (bolje reći nametanja), karakterističan za Otomansku imperiju i papinske krstaške ratove, te germanski osvajački etnocentrični koncept koji narod shvata kao produženo pleme, pa sledsteveno tome neka teritorija može samo da se osvaja a protivničko pleme jedino protera ili istrebi.

Primer „simbioze“ ova dva koncepta bila je ustaška država i njen „ideološki“ odnos prema pravoslavnim (trećinu ubiti, trećinu proterati, trećinu pokatoličiti) ali i „tribalistički“ prema Srbima uopšte. Ne treba zaboraviti da su ustaše za kratko vreme haranja Dalmacijom posle pada Italije izvršili i „seču knezova“ – viđenijih Srba katolika, u gotovo svim mestima, uključujući naročito Split, u kom su stradali baš osnivači NK Hajduk.

Određivanje karaktera minulog bratoubilačkog rata primer je kako se na osnovu potpuno istih događaja „konceptualno“ donose sasvim suprotni zaključci. Baštinici tribalističkog – „etničkog“ koncepta nacije, Hrvati, zovu ga domovinskim ratom. Jedna teritorija može biti dom samo jednog plemena, pa je stoga drugo, kao „remetilački faktor“ moralo da bude proterano. Sasvim u skladu sa svojim „svetonazorom“ projektovali su sopstvene namere na proterano pleme i njihovim (našim) nepostojećim namerama opravdavali svoje „preventivne“ zločine. Nepostojećim, zato što Srbi kao baštinici (staro)rimskog komonvelta razmišljaju („sasvim drukčije“) u kategorijama države i građanskih prava, pa su se pobunili zbog ukinutih davno stečenih prava i statusa, pre svega u okviru socijalističke republike Hrvatske, a tek posredno i Jugoslavije. Zato je za Srbe, koji su kao dotad ustavno konstitutivni narod i Hrvatsku smatrali za svoju domovinu, ovaj rat bio građanski. Hrvatska je, proglašavajući Srbiju za maticu svih pa i hrvatskih Srba da bi  rat predstavila još i kao agresiju na suverenu državu, ustanovila presedan koji se „uspešno“ primenjuje i u Crnoj Gori i u federaciji BiH, na katastrofu Srba.

Za baštinike versko-ideološkog koncepta nacije, većinu muslimana u Bosni predvođenih Izetbegovićem, ovo je bio verski rat. „Neprikriveni“ Srbi i deo muslimana (Zulfikarpašić, Filipović, Avdić...), koji i pravoslavne i muslimane smatraju delovima istog naroda, misle da je i u Bosni bio građanski rat.

Određivanje karaktera rata anticipira buduće ustrojstvo, izbor između nacionalnog ili „multietničkog“ identiteta država i buduće granice.

Nametanje objašnjenja ovog rata kao domovinskog, anticipira postepenu kroatizaciju Bosne i Crne Gore, možda i zapadne Srbije, pre svega jezičkom, obrazovnom, medijskom i uopšte kulturnom politikom. Hrvati odavno polažu tapiju na sav ijekavski izgovor, a „ekavska“ Srbija „beogradskog govora“ ga se „mudro“ odriče. Paralelno s tim ide i razbijanje zajednice građana (nacije) i formatiranje (gle čuda, srpskog) plemena „remetilačkog faktora“ u ove dve srpske države. Proces je u Crnoj Gori gotovo zaokružen – manjinizacijom Srba i proglašavanjem Srbije za njihovu maticu kao da su odatle doseljeni, dok domovinski ne-baš-rat vode Crnogorci protiv Srba koji uporno ne priznaju njihovu „tisućgodišnju“ državu, kao da „u biti“ nije srpska hiljadugodišnja. U Bosni, satanizacijom Republike Srpske kao „remetilačkog faktora“, njena vlast se huška na ishitrene poteze, tj. na čin separatizma, koji bi naravno odmah bio osuđen i na besmisleno savezništvo sa drugim narodom – Hrvatima, protiv sopstvenih muslimana (nema Srbina koji neće reći da su muslimani Srbi) i za razbijanje sopstvene države. Nastavi li se ovako, bez smislene srpske reakcije, Crna Gora i Bosna (računajući i teritoriju Srpske) će postati srpske koliko i današnja Hrvatska. Model je sasvim primenjiv i na Vojvodinu.

Shvatanje rata kao verskog pak (zlo)sluti nove nadnacionalne integracije organizaciono (u smislu ukidanja demokratskih procedura i nacionalne suverenosti i vladavine samopostavljenih „komisija“) evrounijatskog tipa, na prostorima bivše Otomanske imperije, prirodno sa Turskom u glavnoj ulozi (čime bi joj se kompenzovala zabrana ulaska u EU). Vreme je pokazalo da je trendove, barem u muslimanskim zemljama, vizionarski uočio Srbin Alija Izetbegović, pisac Islamske deklaracije, kako je lucidno primetio Aleksa Đilas, gostujući nedavno na RTS-u. Naime još šezdesetih godina, u vreme cvetanja nacionalnih država Ataturkovskog tipa na islamskom tlu, Izetbegović je zagovarao obnovu ideje islamske revolucije i jedinstvene verske nacije, što se tada činilo suludo. Naša inteligencija primenljivost bliskoistočne situacije na naše neposredno okruženje ne primećuje ili bagateliše. Liban ili Palestina svojevremeno su bile bogatije i mnogo „građanskije“ države i integrisanije nacije „urbanijeg“ stanovništva od tada rigidnokomunističkih Bosne ili Kosova, a sada su skupine „etničkih“ grupica očajne sirotinje, koje ujedinjuje jedino muslimanski fundamentalizam. A postoji i inženjering i eksperti za destabilizaciju država, dekonstrukciju nacija i građanskog društva i proizvodnju „etničkih“ i očajnika zbog socijalnog položaja. Fundamentalistički potencijal Prištine sa 650 000 stanovnika, uglavnom skoro doseljenih nezaposlenih mladića i devojaka, nije za potcenjivanje. Međutim, nakon smrti Izetbegovića, evidentno je da su se i njegovi naslednici, Silajdžić pre svih, odlučili za koncept domovinskog rata. A onda se iznenada odnekud pojavi turski ambasador sa idejama „ni nalik“ Ataturkovim.

Tumačenje rata kao građanskog anticipiralo bi istorijski utemeljen opstanak Bosne i Hercegovine (najverovatnije iz dva entiteta, kao u srednjem veku) nakon nacionalnog pomirenja koje u suštini znači povratak muslimana u srpski narodnosni i u korpus srpske kulture, kao i bliske odnose sa ostale dve srpske države (niko se više ne seća asimetrične federacije, ali mnogi sada ističu primer Beneluksa). Kako ovo utopistički zvuči u kontekstu još svežih humki Bratunca i Srebrenice i brižljivo medijski i institucionalno gajene i bogato novčano donirane inter-srpske mržnje, finansirane od lobija huškača „verskog“ ili „domovinskog“ koncepta. Za građanski/nacionalni, utemeljen u autentičnoj srpskoj tradiciji, nema ko da se bori i ko da ga finansira, kada čak ni država Srbija nije nacionalna, a u naučnim i kulturnim institucijama sve vrvi od Jugoslovena. Pa se tako ni potencijalno mudra ideja njenog (našeg) predsednika o zajedničkom obeležavanju ova dva srpska bratoubilačka stratišta ne shvata u ključu nacionalnog pomirenja, već u kulturalističkom, političko korektnom, suočavanja sa realnošću posledica pobede domovinskih i verskih ratova. 

Dokle će zalaganje za očuvanje i autentično pre-ustrojstvo srpskih država u kojima već žive gotovo svi Srbi biti jeres? Nasuprot tome, ruga nam se „više od autonomije, manje od nezavisnosti“ jugoslovenska utvara u kojoj bi, pod vlašću i prema ključevima ostalih bratskih naroda i narodnosti, živeli svi Srbi. A inkvizitori koji određuju šta je jeres su Jugosloveni. Ili malena Šumadija po obrascu Tarabićeve šljive. Sklonost ka letećem pacovu na grani umesto ljupke korisne ptičice u ruci je štetna boljka.