Srbija je pod duhovnom okupacijom!

Prof. dr Veljko Đurić, direktor Više škole za sportsko novinarstvo, donedavno profesor na Filozofskom fakultetu na odseku za istoriju Jugoslavije, svojevremeno direktor Instituta za srpsku kulturu u Leposaviću, procenjuje sadašnju situaciju u Srbiji, koja je , kako kaže, u fazi sve dubljeg propadanja u ambis, dok o jasnoj nacionalnoj strategiji, u postojećim okolnostima, nema ni nagoveštaja.

– Mile Isakov, jedan od učesnika DOS-a, koalicije koja je izvela petooktobarsku revoluciju, u Memoarima koje je objavio govori o sastanku u Americi, kod Ričarda Holbruka. Koliko se sećam iz knjige, na tom sastanku je bilo 15 prvaka takozvane Demokratske opozicije Srbije. Holbruk im je tada reko da su oni buduća vlast u Srbiji, i da ih čekaju zadaci. Dakle, jasno je da je 5. oktobar finansiran i izveden od Angloamerikanaca, a uz pomoć domaćih izvođača. Znači Srbija je dobila pravac za budućnost. Naravno, ta vlast koja je došla radila je ono što joj je bilo zadato. Jedan od ključnih zadataka jeste uvođenje Srbije i njenih institucija u NATO, kao i razbijanje naših civilizacijskih, kulturnih i tradicionalnih tekovina na razne načine. Ako se samo setimo proteklih 8 odina, listajući štampu videćemo žestoke udarce na naše pojedine institucije, ali i ličnosti. Sada možemo da konstatujemo da su razbijeni Srpska pravoslavna crkva, naša vojska, Državna bezbednost, Vojno-obaveštajna služba, Udruženje književnika, i sve ono što je bilo od srpskog nacionalnog interesa. Jedan od oblika rasturanja Srbije jeste razbijanje svake pomisli da Srbija može da se veže sa srpstvom izvan matice – dakle, sa našim sunarodnicima u Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori, a o Kosmetu da i ne govorim. Jedna od ideja vodilja angloameričke politike prema Srbiji jeste Ustav iz 1974. godine. Upravo se privodi kraju još jedna faza cepkanja Srbije – Statut Vojvodine. Istovremeno se donosi i Statut Beograda, sprema se i sličan dokument Šumadije, kao i statuti još 7- 8 delova naše države. Priprema nam se planski totalno razbijanje. Poznato je da postoji plan za teritoriju bivše Jugoslavije, po kojem će se praviti mnoštvo manjih državica, tako da nijedna neće moći da se prostire na više od 30 hiljada kvadratnih kilometara. To je priča o regionalizciji. .Kao istoričar shvatam da je taj proces započet 2000. godine, da sada doživljava kulminaciju a uskoro će biti i završen.

Zvanična politika ne vodi previše brige o srpskoj dijaspori!

– Da. U ovom slučaju to se odnosi na nebrigu prema našim ljudima u okruženju, susednim državama. Nisu znali naši političari da integrišu srpstvo u BiH kroz ekonomiju, kulturu, nauku, tehniku. Nije integrisano ni srpstvo u Crnoj Gori. Politička elita već osam godina nije sposobna da vodi drugačiju politiku, nego onako kako je to naređeno i po pitanju Kosova i Metohije. Politička elita u ovoj zemlji prva je postavila granice prema Kosmetu. Ako posmatrate mas-medije, štampu u Srbiji, primetićete neviđeno puno tekstova za evro-atlantske integracije. Naravno, pametnom ne treba puno pa da zaključi šta se zbiva u Americi (recesija ekonomije, slom kapitala) pa da se zapita i da kaže:„Čekajte, vidite kako je tamo, šta ćemo mi sa njima!” U ovom slučaju treba se okrenuti drugim zemljama koje nisu zakačene krizom, kao što su Rusija, Kina, Indija. Jadan od domaćih zadataka DOS-a 2000. godine bio je da se spreči ulazak kineskog kapitala u Srbiju. Razmislite da li je ijedna naša firma prodata Indiji ili Kini? U isto vreme dozvoljavamo razne poslove sa ponekad i beznačajnim firmama, agencijama iz Slovenije, Austrije...ponekad i vrlo problematičnim. Osam godina minorna stranka u Srbiji, G 17 plus vodi finansije. Da se razumemo, kičma svake države su finansije. Ključni ljudi u toj stranci, ili savetnici sa Zapada vode finansije Srbije po svojoj želji. Ta stranka svojim učešćem u Vladi očigledno koči neke, za naš narod vrlo bitne procese. Ako je predsednik potpisao ugovor u ime države Srbije sa Rusijom, onda o projektu gasovoda moglo je samo da se razgovara pre potpisivanja ugovora. Ne razumem uopšte te rasprave u Skupštini, Vladi i kuda to vodi! Nema razgovora o tom ugovoru! On je potpisan i treba da se realizuje. Po svoj prilici, pomenuta stranka ima neke druge potrebe i ciljeve – da dovede neke druge, kojima su se obavezali. Najbolji način da se reši dilema o moći neke opcije jesu izbori u kojoj će stranka da nastupi samostalno. Čim je koalicija već unapred stvorena, pre izbora, onda se zna ko su nalogodavci, ko su oni koji uslovljavaju.

Prokomentarišite raspad Srpske radikalne stranke. Šta se zapravo desilo sa partijom kojoj je narod najviše verovao?

– Stranka koja je nastala pre 18 godina u čudnim, teškim vremenima i okolnostima, kao i većina stranaka, po svom karakteru je piramidalna. Ima svog vođu, nekoliko stepenica, pa ostali. To vam govorim zato što sam bio osnivač Srpske narodne obnove 1990. godine u Pazovi iz koje su iznikle i SPO, SRS, Srpski četnički pokret i druge stranke koje su se, na sreću, vremenom izgubile sa političke scene. Stranka se kod Srba u proteklih 20 godina posmatra prema vođi. Srbi vole da imaju vođu.To je karakteristika našeg naroda. Vojislav Šešelj po onome što sada radi, pripada samom političkom vrhu u srpskom narodu. Druga je stvar koliki je stvarni istorijski učinak te stranke. Projekat – zalaganje SRS Karlobag-Virovitica, istorija ne može da dozvoli. Geopolitika evropskih država nikako na tu opciju neće pristati. Geopolitika evropskih moćnika je to realizovala prema Ustavu iz 1974. godine, kada se Jugoslavija raspala na šest, sedam delova, državica, a sada čekamo i Vojvodinu. Neosporno je da je Vojislav Šešelj formirao tu stranku i doprineo njenom velikom uspehu i ugledu u narodu. Međutim, Nikolić je u izvesnom smislu stranku unapredio. Taj događaj – raspad SRS očekivan je i ranije. Započeti su i novi procesi i nove priče. Ali, Nikolić nije dao ništa novo Srbiji u političkom životu, ni jednu novu ličnost nije lansirao u vrh stranke. Više mi liči projekat te novoformirane stranke na veliki balon, koji svakog momenta može da pukne. Biće verovatno euforije još nekoliko meseci, ali sumnjam da će doživeti veliki uspeh onako kako to njegovi stranački istomišljenici govore i poručuju. Srbiji treba nova, istinska pokretačka snaga i nova politička scena.

Srbija nema, dakle, nacionalni plan i program, kakav imaju stabilne države u svetu!

– Ako poredimo srpsku političku scenu sada sa, recimo, susednom Hrvatskom, jasno vam je da svaki Hrvat zna šta mu je činiti. Kod Srba ne postoje sličnosti. Postoje samo različita mišljenja. Nije slučajno rečeno da postoje dve Srbije – „ prva” i „druga”. Da pojasnim – „duga” je ova pro-zapadna, evroatlanska, nevladine organizacije, B 92, Centar za kulturnu dekontaminaciju i da ne nabrajam. Nije to, naravno uopšte Srbija. Međutim, tako nešto se ne može desiti u Hrvatskoj. Uostalom, jedan od najstarijih zanata kod Srba zove se izdaja! Srpski narod je dobio svoj nacionalni program još sa Garašaninom – „Načertanije”. Znalo se, dakle, i u 19 veku šta treba osloboditi, kako ujediniti Srpstvo. Taj cilj je mogao biti ispunjen 1918. godine. Ali, politička elita u ondašnjoj Srbiji na čelu sa Nikolom Pašićem i regentom Aleksandrom Karađorđevićem, je to osujetila. Ta greška zvana Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, srpstvo košta stotinu godina očajničkog lutanja, propadanja njihove civilizacije, kakav nije doživeo nijedan narod u Evropi. Uostalom, da li danas znamo granice Srbije!? Danas pripadnici političke elite ne znaju šta je srpstvo. Govore samo o nekim evroatlanskim integracijama. Ja to ne razumem! Srpska civilizacija postoji i njena vrednost se ogleda u kulturi, nauci, istoriji, sportu...Teško je da govorim o svojoj civilizaciji ako ne znam šta su joj temelji. To su jezik, pismo, kultura, umetnost, tradicija, vera. Uostalom, mi Srbi na Balkanu imamo dovoljno toga vrednog i lepog da pokažemo svetu, i Evropa to uvažava. Bojim se da je sve razrušeno. Pogledajte u kojoj meri se koristi naše pismo-ćirilica. Tu se ogleda stanje naroda. Srbija je pod duhovnom okupacijom. Posmatrajte naš TV program: ima ih 15. I ko su stvarni vlasnici TV stanica? Da li ste primetili da je kod nas 98 odsto emitovanih filmova američkog porekla. Nije valjda da druge produkcije u svetu nemaju svoje filmove i da oni ne vrede.

Šta treba da menjamo, da učinimo?

– Prvo bi trebalo obnoviti nauku i kulturu, uložiti velike investicije u prosvetu, od obdaništa i osnovnih škola. Nema ozbiljne države u kojoj je previše demokratije u ovim oblastima. U pitanju su buduće generacije. Apsurdna situacija je da nam se udžbenici štampaju u Kini i Hrvatskoj! Ko je to dozvolio!? Prosveta je osnova svake civilizacije, a u Srbiji je dovedena na sam rub. Sada je na delu reforma visokog obrazovanja zvana Bolonjska deklaracija. Deklaracija nikoga ne obavezuje. Pročitajte njen sadržaj .To je samo preporuka.a kod nas se srlja. Sticajem okolnosti kao profesor univerziteta znam šta nudi, šta obećava. Ova Bolonjska deklaracija me po malo podseća na reformu Stipe Šuvara kada. je degenerisano školstvo u Jugoslaviji. To je, prema mom shvatanju, reforma reforme, koja ne donosi previše.

Ipak, kažete Srbija neće nestati!

– Neće Srbija nestati, jer naš narod ima jednu osobinu koja ga izdvaja od ostalih, a to je inat. Neosporno je da je srpska država prestala na neki način da postoji od 1. decembra 1918. godine. Nije imala elemente državnosti ni u socijalističkoj Jugoslaviji, imala ju je samo u fiktivnom obliku. Današnja Srbija, ili ona iz vremena Miloševića, nije posedovala, niti sada ima elemente državnosti, kao što imaju druge zemlje u Evropi. Po anglo-amerikanskom projektu naša država će biti osakaćena, teritorijalno, duhovno, ekonomski, politički i vojno. Ali, neće nestati. Biće raspalcelisana. Neko je „procenio” da Srbiju treba svesti na beogradski pašaluk, vratiti na predkumanovsko vreme i Berlinski kongres. Opet ništa nismo naučili, opet će nam se ponoviti neke stvari. A postojeća politička elita je dobila svoj zadatak – da Srbiju „ uvede” u Evropsku Uniju. A ta Evropa nas neće. Ako pomislimo ko figurira u EU – poput Bramerca, Karle del Ponte – onda je jadna ta Srbija u takvoj Evropi.

(Razgovor vodila Biljana Živković)