Srbija u martu 2014. godine

Nedavno sam u jednom restoranu, u centru Beograda, upoznao studenta druge godine pravnog fakulteta. Na mene je ostavio veoma dobar utisak. Njegov otac je u Hagu. Od njega sam čuo sledeći podatak. Država Srbija ništa ne daje za njega i njegovu porodicu. Ne samo da ne primaju nikakvu novčanu pomoć, već moraju da se sami  snalaze kada idu u posetu, u Holandiju.  No, uvek se nađu neki dobri ljudi,  Srbi iz rasejanja. Kod naših „gastarbajtera“, recimo, mogu besplatno da prenoće, a često ih svojim kolima voze od aerodroma do haškog zatvora. Desi se da tu sretnu posetu iz Hrvatske. I šta od njih čuju? Hrvatska država plaća porodicama ne samo put i hotelski smeštaj, već ih na samom aerodromu dočekuju kola iz hrvatske ambasade, koji im organizuju ceo boravak u Hagu. Nije potrebno da se kaže da su porodice hrvatskih zatvorenika finasijski potpuno zbrinute od njihove države.

Stid

Dok mi je mlad čovek pričao o svom ocu i nebrizi Srbije za svog građanina, ja sam se osećao veoma neprijatno. Verujem da sam pocrveneo od stida. Da, to je prava reč. Čoveka je prosto stid da je građanin takve države, gde se američkoj ambasadi dodeljuje zemljište na najelitnijem mestu u glavnom gradu Srbije, na Dedinju. Reč je o državi koja nas je ne samo bombardovala punih 78 dana, već koja nam je oduzela najbolji deo naše teritorije i koja nam je i danas, godine 2014, najnemilosrdiji neprijatelj.

Svaki put kada prođem pored zdanja američke ambasade pocrvenim od stida. Šta je Francuska uradila za nas da joj na Kalemegdanu podignem „spomenik zahvalnosti“? Ništa. Pre Francuska ima da bude nama zahvalna! Svaki srpski vojnik što je poginuo na Solunskom frontu znači da je jedan francuski vojnik mogao da ostane živ. Stid me je zbog tog spomenika i zbog prekrasne lokacije koje smo dodelili francuskoj ambasadi. Francuska je uvek bila prijatelj naših neprijatelja: kada su naši preci dizali ustanke protiv Turaka, Pariz je uvek bio na strani sultana, a i danas su na strani Šiptara.

Zastupnik strane firme

Nedavno se u jednoj našoj zdravstenoj ustanovi odigrao sledeći događaj. Predstavnik strane firme, neovlašteno, bahato, ušao je u prostorije jedne bolnice u Srbiji i ultimativno zahtevao da ga primi na razgovor direktor bolnice, inače uvaženi univerzitetski profesor i hirurg. Prvi čovek bolnice bio je pomalo zbunjen nastupom tog trgovca, ali ga je ipak primio, što iz želje da se što pre otarasi ovakvog nepozvanog i nemetljivog gosta, a što i iz straha da mu taj zastupnik može da napravi skandal. Reč je našem lekaru koji pokušava da pomogne u lečenju naših ljudi. Nasuprot njemu stajao je Srbin, predstavnik pomenute farmaceutske kuće jedne moćne države sa Zapada. Ne treba da spomenem da taj trgovac ima četiri ili pet puta veću platu od srpskog univerzitetskog profesora. Slovom, zastupnik strane firme se žalio da njegova medicinska roba nije prošla na tenderu. Po svom ponašanju vidi se da taj trgovac nije ništa drugo do nevaspitani provincijski trgovac. Postavlja se pitanje: Ko njemu daje toliku moć? Odgovor: Domaći zakoni i strana država, čije interese on predstavlja u Srbiji. Najviši predstavnici države Srbije neprestano ponavljaju da im je najvažniji „sud Brisela“, a ne naroda koji ih je izabrao na najviše položaje. Pa se tako samo kod nas može da dogodi da jedan provincijski trgovački putnik može da postroji i ultimativno zahteva razgovor sa univerzitetskim srpskim profesorom.

Ministar

U jednoj gledanoj televizijskoj emisiji nastupio je ove nedelje, sedam dana pred izbore, ministar unutrašnjih poslova naše zemlje. Novinarka je insistirala da joj odgovori na pitanje: Da li je on, Dačić, znao za kontakte Lazarevića sa narkodilerom Šarićem. Ministar se zbunio, nervozno širio ruke, mnogo je protestovao, no odgovor nije dao. Kao što nije znao ni na druga pitanja, a za koje se pretpostavlja da bi morao da zna svaki šef policije. Lazarević je bio njegov sekretar, po sopstvenom priznanju, „dve ili tri godine“. Pritešnjen pitanjima Dačić je posegnuo za poslednjim argumentom. Počeo je da  novinarki i gledaocima pokazuje fotografije, na kojima se vidi naš ministar u društvu važnih ljudi iz policijskih i obaveštajnih struktura Sjedinjenih Država. Jednom rečju, njegova poslednja odbrana bile su slike američkih šefova, kako pokroviteljski grle ministra unutrašnjih dela Srbije. Očajni Dačić je najdad je mogao da pobedonosno usklikne i pri tome kazao je otprilike sledeće: „Pa zar bi me ti ljudi ovako srdačno primali da zaista imam veze sa trgovinom droge?“ Čovek koji je imalo upoznat sa američkom politikom za poslednjih pola veka, može na ovaj potez Dačića samo da se sažaljivo nasmeje. Pa zar naš ministar policije nije nikada čuo da su isto tako u Vašingtonu srdačno dočekivali i mnoge druge američke „prijatelje“, od Manuela Noriege do Sadama Huseina? Kako su završili, to je svima dobro poznato.  

Da li Dačić zna, da im je irački predsednik dugo godina bio „pouzdani prijatelj“ u borbi protiv iranskog režima ajatolaha, a da je Norijega godinama veoma blisko sarađivao sa američkom obaveštajnom službom „Cija“. Pa ipak, to panamskom šefu nije pomoglo da kanije od svojih američkih prijatelja bude uhapšen i osuđen na višegodišnju robiju. A kolikim našim jadnicima, srpskim oficirima, Amerikancu su davali časne oficirske reči, da bi ih, na prevaru, uhapsili i sa kapuljačama preko glave transportovali kao stoku, do Haga.

"Moj Pero"

„Eto, moj Pero, kakav ti je ovaj kurčev narod. Ja mu ugušio slobode, a on me pozdravlja i čestita mi. A ti ga dvadeset godina vaspitavaš da bude slobodouman narod!“ Ovo reči su zaista izgovorene, no ne godine 2014, već pre ravno sto i dvadeset godina. Svetomir Nikolajević, tada predsedenik vlade Srbije, poverio se 2. maja 1894. novinaru Peri Todoroviću, a ovaj je taj razgovor uneo u svoj „Dnevnik“. Da li je ovaj narod i danas „kurčev“, kao što je, po Nikolajeviću, bio  1894., znaće se za koji dan. Možda već 16. marta, recimo, do jedanaest uveče.

San mladih

Svaki treći student sa Beogradskog univerziteta sanja - po jednoj anketi koju je pre nekih pola godine objavio sajt NSPM - da po završetku studija ode u inostranstvo. Koliko je u poslednjih deset godina mladih, školovanih ljudi napustilo zemlju? O tome je nedavno pisala i „Politika“: Godine 2013, na primer, Srbiju je napustilo preko osam stotina srpskih lekara. Od toga broja čak njih pet stotina posao je našlo u Nemačkoj.

Da li znate koliko stoji državu školovanje jednog studenta medicine? Nemačka priča da njihova pomoć Srbiji iznosi toliko i toliko evra. Kada se pogleda struktura te pomoći, tada se vidi da najveći deo sredstava ide ne u investicije, ne u direktnu proizvodnju, već u „nevladine organizacije“ i slične instutucije kao što su „Konrad Adenauer“ fondacija ili „Fridrih Ebert Štiftung“. A koji je njihov primarni zadatak? Da lobiraju u korist Nemačke i, to se podrazumeva samo po sebi, na štetu Srbije. Ukratko, ubeđen sam da je Srbija Nemačkoj dala veću finansisku pomoć i to time jer im je samo prošle godine poklonila, kao što kazah, pet stotina diplomiranih lekara.

„Norvežanin“

Pre nekoliko nedelja srpske novine i televizija javile su da je „Norvežanin, koji ima kuću u Preševu, nasrnuo na srpskog policajca“. Bio sam zbunjen. Znam da Englezi, Rusi i Nemci kupuju kuće i vile u Kotoru i Budvi. Ali što će Norvežanin u  Preševu? Najzad sam u jednom malotiražnom, „nekotrolisanom“ od režima sajtu pronašao da se iza „Norvežanina“ krije "Šiptarin". On radi u Norveškoj, stekao je i njihovo državljanstvo, a kuću ima u Preševu. A srpska štampa je informisala svoju javnost kao da je u pitanju Norvežanin koji je otišao u Preševo da ciglom napadne pripadnika srpske žandarmerije. Zato navode samo inicijale a ne puno ime, da to ne bi bilo očigledno.

Srpsko pismo

Ćirilica se u Srbiji još samo drži na grobljima, nazivima ulica i „pekarama“. Slovom, srpsko pismo je gotovo potpuno nestalo, ili, matematički rečeno, devedeset odsto natpisa, to je moja procena, stoji na latinici. Prvi potez okupacionih austrougarskih vlasti bio je da se zabrani srpska ćirilica i da se umesto nje uvede hrvatska latinica. To je bilo godine 1915. Od tog vremena proteklo je, evo, sto godina. Čovek ima utisak da je u Srbija i dalje na snazi nemilosrdni okupatorski zakon. Stoga se postavlja logično pitanje: Ko vlada ovom zemljom? Ili, da li se Srbija i danas nalazi pod okupacijom?

Prognoza vremena

Televiziju gledam da pre svega vidim prognozu vremena. I, evo, što čujemo na RTS-u: „U Srbiji preovladavaće sunčano, u Vojvodini oblačno.“ Pre nekoliko nedelja na prvoj strani politike, dok sam prolazio pored jednog kioska pročitao sam sledeći naslov: „Vlada Srbije i Vojvodine ipak su spremne na kompromis“. Zaključak. Kosovo, a evo sada i Vojvodinu ne oduzimaju nam samo stranci, već, evo, i „Javni servis evropske Srbije“. Jer i oni pričaju posebno o Srbiji, a posebno o Vojvodini!

Jedan lep primer

Postoje u našoj zemlji, razume se, i lepe stvari. Njih ima daleko više, samo što se one ne vide odmah, na prvi pogled.  Srešćemo ih ne na popularnim i gledanim televizijskim emisijama, nego u svakodnevnom životu, na pijaci, u autobusu, na srpskom selu, u šetnji. Pomenuću jedan lep primer. Poslednje tri godine često prolazim pored Gradske bolnice (Zvezdara). Žalosna slika. Park je neuređen, mnogo smeća, malo lepog da se vidi. Pre nešto više od pola godine odjednom primetih promenu. Mnogi prozori na zdanju kao da su bili oprani ili zamenjeni novim, a park bi mogao da se nalazi i u Berlinu: uređen, nigde da se vidi papirić, opušak od cigareta ili kesa.

Ima tome deset dana, odmah kod ulaza u bolnicu, stajao je jedan službenik, verovatno portir. Nisam izdržao a da ga ne upitam odakle ova promena: "Pre otprilike godinu dana direktor bolnice postala je jedna žena, neka mnogo jaka, sposobna i dobra lekarka. Za to kratko vreme stvorila je čudo. A još pre dve godine čak se govorilo da će se bolnica morati da zatvori. A to znači da bih ja i stotine zaposlenih izgubili posao. Danas o tome niki više ne govori. Novu direktoricu mora da je sam Bog poslao!"

Gde je rešenje?

Oporavak se ne može postići pričom o "borbi protiv korupcije i kriminala". Jedina snaga koja je u stanju da nas pokrene i mobiliše jeste nacionalna ideja. A ona treba kod Srba da promoviše samopoštovanje, veru i ljubav za svoju zemlju. A ovu rešenje nam ne nudi nijedna stranka iz prošle i sadašnje vladajuće koalicije. Ovaj izuzetno važan problem veoma je dobro pojasnio Lompar:

«Zar nije predsednik srpske vlade rekao u Podgorici da se Srbije Njegoš ne tiče? Zar nije isti čovek – u sredu 18. decembra 2013. godine – obišao izložbu u Kulturnom centru Beograda posvećenu srpskim zločinima nad jednom albanskom porodicom? Zar ovako postavljena stvar – izolovana do neistorijskog uopštavanja – ne svedoči o sistematskom ugrađivanju modela srpske krivice u našu javnu svest? Zar okolnost da to izvodi čovek koji je nedavno pozivao na vraćanje Titovog spomenika na trg u Užicu ne otkriva da se obnavlja model srpske krivice koji nam je zaveštao titoizam? Zar Kulturni centar Beograda nije ignorisao godišnjicu Njegoša? Zar Kulturni centar Beograda nije ignorisao 120 godina od rođenja Crnjanskog, a prošle godine obeležavao 100 godina Krležinog dolaska u Beograd? To je sudbina okupiranog naroda“. (Milo Lompar, „Svedok“, Beograd, 24 decembar 2013)