Kuda ide Srbija | |||
"Šta će svet reći" |
utorak, 12. februar 2013. | |
Tekst profesora Radovanovića me je podstakao da napišem još koji red na istu temu i da se pridružim ocenama koje su već date, samo u mojoj oblasti. Želeo bih da dam svoju dopunu ili bolje razradu uzroka koji su doveli do ove, koliko podsmehu podložne toliko i pogubne, pojave. Tekst je odličan. Analiza uzroka potpuno tačna: lenjost duha i sindrom Feme. Pri tome mi se čini da je sindrom Feme, ipak, ključni razlog. Lenjost duha postoji i u drugim društvima, ne samo srpskom, ali se Feme nisu svugde pojavile. Otkud sindrom Feme kod nas, ali ne samo kod nas, već, kako će se do kraja pokazati, i u drugim izolovanim društvima? Moje je mišljenje da je u pitanju sindrom manje vrednosti koji se razvija kod ljudi koji sebe doživljavaju kao neuspešne i neostvarene jer su malo opštili sa drugim sredinama odnosno drugim društvima (između ostaloga zato što slabo poznaju strane jezike). Zbog toga su zaslepljeni sjajem tih društava (i njihovih jezika), kao zec koji istrči noću na drum i uđe u snop tzv. dugačkih svetala. On nije u stanju da se otrgne prividnoj snazi te svetlosti i biva pregažen. Ljudi su se oduvek više bojali onog što ne poznaju nego onog što poznaju. Ovo stoga što je nepoznata stvar (ili nepoznat jezik) nedokučiva i nerazumljiva. Tako ona postaje tajnovita i sledstveno tome u glavama neznalica mistična. Tada neznalice kreću da je naslućuju, nagađaju kakva je ta stvar (jezik) i u svom neznanju joj pripisuju osobine i odlike koja ona nema. Neznalice mistifikuju sve nepoznato. Od mistifikacije do veličanja ili uzdizanja (glorifikacije) nepoznatih stvari ili pojava (ili jezika) je mali korak. Podsećam na jedinu tragikomediju koju je napisao Nušić: "Svet". Glavni lik u delu je opčinjen "svetom" i brine ga šta će "svet" reći o njegovim postupcima, iako živi iza zatvorenih vrata svoje kuće i nema nikakvo čulno iskustvo o "svetu". Tako i ove savremene neznalice, koje, u pravilu, imaju oskudno iskustvo ili doživljaj „sveta“ bivaju opčinjeni "svetom". Što su dalje od „sveta“ i što manje o njemu znaju to su više njime opčinjeni. Otud to savremeno idolopoklonstvo „svetu“ (jeziku). Ovo govori da pojava savremenih Fema nije uzrokovana uticajima koji dolaze od dodira sa „svetom“, već upravo suprotno, odsustvima pravih, sadržajnih i smislenih dodira i međudejstva kolektivnog duha našeg naroda i „svetskog“ duha. Ova psihološka pojava je već opisana u nauci. Izuzetno popularni i uticajni Dajmond je u svom delu posvećenom uzrocima propasti ljudskih društava (Collaps: How Societies choose to fail or succeed, New York, 2005.) piše kako je vikinška kolonija na Grenlandu opstajala skoro 450 godina uprkos izuzetnoj oskudici sirovina, hrane i svih drugih potrepština za život sve do polovine XV veka kada je jednostavno propala. Klasičan odgovor na pitanje zašto je propala jeste sledeći: klima je postala suviše oštra, nastupilo je „malo ledeno doba“. Drugi klasičan odgovor je: Norveška nije više slala brodove sa sirovinama (drvo, metal...) neophodnim za preživljavanje (na Grenlandu nema drveta). Dajmond pronicljivim primedbama osporava ovaj stav. I Eskimima je bilo hladno, pa ipak oni nisu nestali i danas žive na Grenlandu. Na pitanje kako njima nije bilo suviše hladno Dajmond daje odgovor: oni nisu bili opčinjeni „svetom“ kao Vikinzi. Vikinzi su formalno bili vazali norveške kraljevine, a suštinski je ona bila nužna za njihovo preživljavanje. U kulturnom smislu oni su i dalje bili Evropljani, deo norveškog društva, u etničkom Normani (odbijali su da mešaju sa Eskimima 450 godina!) ili kako ih danas zovemo Vikinzi poreklom neposredno iz Norveške ili posredno sa Islanda. To znači da je životno i svako drugo središte vikinškog društva na Grenlandu bila Norveška. To je bio njihov „svet“ u koga su bili zagledani i kojim su bili opčinjeni, a o kojem su, kako ćemo videti, malo znali. Dajmond kao najbolji dokaz te tvrdnje, nudi arheloške nalaze iz grobova nađenih pored obe vikinške naseobine (vikinzi su imali dve kolonije na Grenlandu, istočnu i zapadnu). U njima se nalaze tela pokopana u odeću koja je odgovarala poslednjoj evropskoj modi tog doba (polovine XV veka) i koja se nosila na skandinavskim dvorovima u isto vreme. Kako je to moguće, ako znamo da se u poslednjoj fazi razvoja (ili bolje propasti) vikinških naseobina na Grenlandu brodovi iz matice stizali, u proseku, jednom u 5 ili 10 godina? Vesti iz domovine su bile kao i roba neophodna za život, krajnje oskudne. Kako je moguće da je dragoceni tovarni prostor na brodovima koji retko dolaze iz domovine i koji su bukvalno životno važni za koloniste, bio protrćen na odeću, obuću ili nakit iz domovine? Odgovor je jedan: bili su neverovatno opčinjeni „svetom“. Tolika je bila njihova potreba da se poistovete sa objektom svoje opčinjenosti, odnosno sa svojim „svetom“ da su rizikovali svoju propast u zamenu za identitetsku istovetnost sa središtem tog priviđenja, odnosno utvare. Pišem utvare i priviđenja jer u to doba, posle 450 godina, niti jedan kolonista nije video Norvešku, niti je bilo živog čoveka u zajednici koji je mogao da priča da je video maticu. Naime, na Grenlandu nikad nije bilo drveta pa nakon nekoliko desetina godina koliko je trebalo da propadnu brodovi na kojima su stigli na Grenland početkom XI veka, nisu mogli da grade nove brodove i putuju u Norvešku. Njihova obaveštenja o matici su se svodila na ono što bi im posada broda koji je jednom u 5 ili 10 godina dolazio na Grenland prenela! Sve ostalo su stvorili u svojim glavama fizički zarobljenim u kuće tokom dugih zima i duhom zarobljenim u svoj „svet“ kao središte opčinjenosti. To je, verujem, izuzetno malo da bi bilo ko mogao da razumno da rasuđuje i razmišlja o „svetu“, pa samim tim i da pravilno donosi odluke o tome kako da uredi stvarno, a ne mistično, središte svog života. Isto dejstvo se vidi u Srbiji danas. Neznalice su opčinjene „svetom“ koji ne poznaju niti su ga iskusili ili doživeli, između ostaloga i zato što ne poznaju strane jezike. U toj opčinjenosti počinju da ga se boje, zaziru od njega, plaše ga se. U želji da odagnaju taj strah počinju da se sa skoro verskom posvećenošću i žarom religioznog fanatizma poistovećuju sa objektom svoje mistifikacije. Njihova logika je razumljiva sa stanovišta psihološkog objašnjenja pojave straha: „ako budem ličio na „svet“ ne samo da mi on neće uraditi ništa nažao, već će me „svet“ prihvatiti.[1] Što je neznanje veće to je opčinjenost jača, a što je opčinjenost jača to je potreba neznalica i slabića za poistovećivanjem veća. Jedna od oblasti kulture u kojoj je poistovećivanja zastupljeno je svakako i jezik kojim se sporazumeva najviše ljudi u savremenom „svetu“ - engleski. Poistovećivanje sa njim se vrši tako što se jezik „sveta“ podržava. Tako dolazimo do pojave koju je profesor Radovanović primetio u svojoj profesiji, zdravstvu, ali koja postoji i u mnogim drugim profesijama u Srbiji, npr. u pravu. Ne bih navodio primere iz tih drugih oblasti, jer se njima nećemo oplemeniti niti obogatiti naše znanje, samo ćemo se još više zgroziti neukošću, neznanjem, a najviše besmislenim strahom od „sveta“ naših savremenih Fema. Ipak postoji još jedna oblast savremenog života srpskog društva u kojoj se jasno vide novi oblici ove iste pojave: poistovećivanje sa objektom opčinjenosti usled straha koji se razvija kao posledica nepoznavanja objekta koji je u pitanju. To su evropske integracije. Probajte da zamenite reč „svet“ sa rečju „Evropa“ u mom tekstu i videćete da se njegov smisao nije promenio. Svi argumenti ostaju na istom mestu, jedino što se promenilo jeste objekat opčinjenosti. Samo se jedne stvari bojim: šta će „svet“ reći na moj tekst. [1] Tzv. Štokholmski sindrom. Žrtve otmica se vezuju za svoje otmičare. To je vid podsvesne samozaštite ega otetog. Ako i žrtva veruje u iste vrednosti kao otmičar onda otmičar više nije pretnja. |