Sudbinski izazov Srbije

U doba Otomanskog carstva, državnost Srbije stvarana nekoliko vekova, prestala je da postoji. Srbija je tada uništavana ekonomski, kulturno i etnički. Stvoren je sistem vazalnih odnosa, koji je u dugom periodu važenja Otomanske uprave postao model ponašanja pojedinaca i presudan faktor zaostajanja Srbije. Albanski faktor obilato je korišćen za učvršćivanje robovlasničkog sistema u njoj i islamizaciju srpskog stanovništva radi učvršćivanja tog sistema na duge staze i č injen je strahovit teror nad srpskim narodom.

Uloga velikih sila, prvenstveno Engleske, Austrougarske i Nemačke, bila je u funkciji gušenja oslobodilačkih pokreta na Balkanu, a kod sticanja nezavisnosti Srbije na Berlinskom kongresu (1878) i da je svedu na što uži geografski prostor. Motiv takvog pozicioniranja velikih sila bio je da se suzbije prodor uticaja Rusije na prostoru Balkana. U tom pogledu se njihova politika nije promenila do dana današnjeg ni za jotu. Iako je stekla nezavisnost Srbija je i dalje faktički bila u kolonijalnom statusu (ekonomski) i vazalnom položaju (spoljno-politički) prema Austrougarskoj. To znači da je germanski faktor opredeljivao ne samo veličinu Srbije, već i njeno spoljnopolitičko usmerenje. Prosperitet, koji je Srbija doživela u relativno kratkom vremenu (1903-1912), mada zadivljujući, nije bio dovoljan za njen potpuni oporavak.

Jedno govore - drugo čine 

Simpatije, koje je mala hrabra Srbija stekla u balkanskim i Prvom svetskom ratu nisu se prenele i na Jugoslaviju. Uticaj germanskog faktora, kako u balkanskim tako i u dva svetska rata, ali i u toku dešavanja na prostoru prethodne Jugoslavije (1991-1995) imao je katastrofalne posledice ne samo na privredu Srbije, već i na demografski rast srpske populacije. Katastrofa koja je zadesila Bosnu i Hercegovinu posledica je takođe delovanja velikih sila.

Teza da je srpsko nacionalno pitanje bilo rešeno stvaranjem Jugoslavije je neosovana, što je razvoj događaja u neposrednoj prošlosti to i potvrdio. Srbija je ekonomski ceđena, a u političkom smislu predstavljala pasivan činilac zbivanja. Mada i sama ekonomski nerazvijena, Srbija je participirala u bivšoj SFRJ značajno u fond za nerazvijena područja.

Germanski faktor bitno je uticao na izbijanje oba svetska rata. Kao što je poznato Austrougarska je počinila masovne ratne zločine nad srpskim narodom u Prvom, a Nemačka (čija je tvorevina i NDH) u Drugom svetskom ratu. Ove se zemlje nikada nisu izvinule za učinjeno, niti smo mi to tražili preko naših zvaničnika. Možda će to učiniti neko od sadašnjih ili budućih predsednika ovih zemalja.

A kod izbijanja jugoslovenske krize germanski faktor predstavljao je inicijalnu kapislu (preuranjeno priznavanje Slovenije i Hrvatske od Nemačke). Stvaranjem Evropske unije (EU) mislilo se da će biti amortizovana opasnost od Nemačke. Međutim, desilo se nešto našta ideolozi stvaranja EU nisu računali. Naime, Nemačka je kroz EU ostvarila one ciljeve, koje nije uspela da realizuje u doba Trećeg Rajha. Došlo je do njenog prodora na Istok i Jug, Austrija je praktički prisajedinjena, a proces prisajedinjenja drugih teritorija nemačkog govornog područja je u izgledu. Pored toga, EU je postala moćan instrument u sprovođenju nemačke spoljne politike. A kada god je Nemačka postajala ekonomski moćna, bivala je politički nezgodna, pre svega za manje partnere. (Ovu tezu autor je izložio 14. novembra 1991. u sklopu predavanja, koje je održao u Londonu u organizaciji „Mir kroz NATO“ na temu „Uzroci i posledice sadašnje krize u Jugoslaviji“). U fokusu razbijanja Jugoslavije bila je Srbija.

NATO intervencije pod rukovodstvom SAD na prostoru Balkana uvek su bile usmerene protiv srpskih entiteta (Republika Srpska Krajina, Republika Srpska, Srbija) bez obzira što su one bile suprotne Povelji UN, pa i samom osnivačkom aktu ove vojne alijanse. Nemačka je čak prekršila i sopstveni Ustav.

Mnogi analitičari osnovano smatraju da je treći svetski rat počeo preduzimanjem niza vojnih intervencija širom planete. Bez obzira što su one bile selektivne u pogledu izbora zemalja i dužine trajanja, intenzitet njihovog vođenja je bio izuzetno visok. Sve te intervencije imale su obležje državnog terorizma, a obrazlagane su navodnom ugroženošću ljudskih prava, potrebom uvođenja demokratije i privrednih reformi.

Pritom se pod demokratijom podrazumeva dovođenje na vlast lojalnih režima, koji će ispunjavati sve naloge SAD i njihovih saveznika bez pogovora u skladu sa načelom Kominterne. Suština je disciplinovanje malih država i naroda, kojima je do svog dostojanstva stalo. To se definiše pojmom političkih reformi, dok se pod pojmom ekonomskih reformi podrazumeva šok terapija, gangsterska privatizacija, ekonomija liberalnog tipa i otvoreno tržište bez adekvatne kontrole, likvidacija domaćih proizvodnih kapaciteta i banaka, povećanje nezaposlenosti i spoljne zaduženosti. U težnji za što večim profitom strani kapital se seli u zemlje „tranzicije“ gde je radna snaga jeftina i gde ne postoji adekvatna ekološka zaštita.

Za razliku od zemalja centralne i istočne Evrope, koje su bar sačuvale svoj državni suverenitet i teritorijalni integritet, Srbija je ugrožena baš u tom pogledu i to od zemalja koje u Srbiji vide zemlju do čijeg im je „prijateljstva“ mnogo stalo i „lidera na Balkanu“. A ti „prijatelji“ Srbije okupljeni u NATO-u besomučno su je bombardovali 78 dana i naneli joj materijalnu štetu, prema domaćim procenama u visini od oko 100 milijardi dolara, a prema procenama Deutsche Bank Research između 30 i 60 milijardi (Objavljeno u Perspektiven-Osteuropa, Sonderbericht, 26. 01. 2001).

Uticaj na životnu sredinu i zdravlje stanovništva je poražavajući, a nagli porast kancerogenih oboljenja je u toku. Posle obelodanjivanja da su pravi motivi NATO agresije 1999. bili vojno-strateške prirode, a ne humanitarne kako se od početka tvrdilo, u problemu su se našli svi oni pripadnici intelektualne elite, malih partija i pojedine nevladine organizacije koje su horski ponavljale da je režim S. Miloševića počinio na KiM „grozne stvari“ i da je gubitak KiM cena koju Srbija mora da plati! Sada, posle objavljivanja delova biografije Karle Del Ponte vidi se da stvari ne stoje tako i vlada muk među njima. Da li su i ovde u pitanju „evropske vrednosti“!?

U poplavi parola o Evropi i boljem životu u elektronskim i štampanim medijima zamagljuje se opasnost koja preti Srbiji. Stiče se utisak da se ta opasnost nedovoljno ozbiljno shvata. Logično, od pojedinih stranaka koje ispoljavaju lojalnost prema Zapadu to se ne može ni očekivati. To nikako ne znači da treba vući brzoplete i nepromišljene poteze.

Ta prljava uloga razbijanja Srbije je poverena Sloveniji, s obzirom na njeno iskustvo u razbijanju Jugoslavije. U prilog ovome ide i objavljeni transkript instrukcije koju je u Stejt departmentu dobio politički direktor slovenačkog Ministarstva spoljnih poslova (MSP). Setimo se posete zvaničnika EU Jelka Kacina Srbiji i konferencije za štampu na kojoj je istakao da samo „uža Srbija“ može potpisati sa EU Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i nedavne rasprave u slovenačkom parlamentu povodom priznavanja nezavisnosti Kosova i Metohije (KiM) u toku koje je najavljena mogućnost nezavisnosti i Vojvodine. Takođe i sednice Britanskog parlamenta kada je Spoljnopolitički komitet (novembar 2005) predložio slanje međunarodnih snaga u Vojvodinu, pa je tadašnji ministar spoljnih poslova DŽek Stro izjavio da je još rano.

Gde su još detonatori za razbijanje Srbije? Ima ih nekoliko, a među njima su: postojanje baza NATO na KiM, Sporazuma o slobodnom prolazu NATO efektiva preko teritorije Srbije, prodaja zgrade Maršalata na Topčideru sa velikim kompleksom zemljišta od izuzetnog istorijskog i kulturnog značaja i prodaja železare u Smederevu za bagatelnu cenu. Da bi se pripremio teren za buduće aktivnosti na teritoriji ostatka Srbije Zapad je radio na slabljenju Srbije na ekonomskom, vojnom i diplomatskom planu.

Ne borimo se svim diplomatskim sredstvima

Kada se radi o diplomatskim aktivnostima ministara spoljnih poslova SRJ, državne zajednice SCG i Srbije proizilazi da su sve bile „uspešne“. Međutim, većina zemalja koje su najčešće posećivali i u koje su slali ambasadore iz svojih partija priznale su nezavisnost KiM. Formiranje Spoljnopolitičkog saveta i njegov sastav su indikativni u tom pogledu.

A kakva je bila reakcija MSP Srbije iz Akcionog plana na odluku jednog broja zemalja o priznavanju nezavisnosti KiM?

Povučeni su ambasadori iz tih zemalja, a da nije otkazano gostoprimstvo ambasadorima tih zemalja akreditovanih u Beogradu! Zbog čega? Da nastave i dalje da rade po starom. Da reakcija Ministarstva spoljnih poslova Srbije nije bila adekvatna pokazala je izjava ambasadora SAD Kameron Mantera da će SAD „na sve načine podržati proevropske stranke na predstojećim izborima“ (Politika-Beta, 14.03.2008). Nije teško pretpostaviti zašto je u ovom slučaju izostala reakcija MSP-a. Pa na njegovom čelu se nalazi ministar iz stranke (DS) na koju se, između ostalih, ova izjava odnosi. I ranije je bilo bezbroj ovakvih situacija u kojima je MSP trebao reagovati – a nije!? Kako je bilo moguće da se pre godinu-dve na visokom novou u Beogradu primi politički direktor Forin ofisa DŽon Sojers, koji je nekoliko dana pre toga u Prištini dao izjavu da KiM treba da bude nezavisno!? Ili, odmah posle postavljanja premijer V. Britanije Gordon Braun (na koga se odnosio komentar kraljice Elizabete II na državnom banketu koji je priredila 26. 03. 2008. u čast francuskog predsendika: „Izgleda da se Premijer se izgubio...Nestao je u pogrešnom pravcu u ključnom monentu“) poslao je pismo zvaničnicima na KiM da će VB podržati KiM na njegovom putu ka nezavisnosti.

Šta bi još SAD i saveznici trebali da urade Srbiji da bi ona sa njima prekinula diplomatske odnose?

Prema Bečkoj konvenciji jedna zemlja u drugoj zemlji može da otvori ambasadu i jedan ili više konzulata, ali ne i da otvori dve ambasade u jednoj zemlji kao što je to slučaj sada sa Srbijom. Na taj način, ukoliko bi se takva situacija zadržala i posle novih parlamentarnih izbora, Srbija bi prećutno priznala nezavisnost svoje južne pokrajine. Svi diplomatski odnosi se regulišu odgovarajućim bilateralnim sporazumima. Pa ukoliko bi se pošlo od pretpostavke da te zemlje žele da imaju svoje misije u Prištini, a ne u Beogradu kao glavnom gradu, što ne bi bilo u skladu sa važećom diplomatskom praksom, onda bi i u tom slučaju morao biti postignut dogovor sa centralnim vlastima u Beogradu. U slučaju pozitivnog ishoda pregovora i saglasnosti Ministarstva spoljnih poslova Srbije da ambasada određene zemlje bude locirana u Prištini, akreditivna pisma bi se predavala u Beogradu. Ne bi morala postojati smetnja da u Beogradu bude konzulat. Ali dve ambasade jedne zemlje u jednoj drugoj zemlji nikada nije bilo.

Članom 2. Bečke konvencije predviđeno je da se uspostavljanje diplomatskih odnosa između država i odašiljanje stalnih diplomatskih misija vrši na osnovu obostrane saglasnosti, što znači da su SAD i druge zemlje koje su priznale nezavisnost Kosova i Metohije flagrantno prekršile istu. Zašto? Zato što ni jedna zemlja potpisnica ove konvencije ne može otvarati diplomatsku misiju na teritoriji druge zemlje bez saglasnosti zemlje prijema. To dalje znači da one nisu mogle otvoriti ni konzulat u Prištini bez saglasnosti Srbije, a još manje ambasadu. Otvaranjem ambasada u Prištini one su pokazale da ne priznaju državni suverenitet i teritorijalni integritet Srbije i da u budućnosti mogu otvarati ambasade i u Novom Pazaru, Novom Sadu i svuda gde ocene da bi to bilo u skladu sa njihovim nacionalnim interesima. Preko takvih akata se ne bi smelo prećutno prelaziti, jer to nije ni u skladu sa bezbroj puta ponovljenom parolom da ćemo se mi za Kosovo i Metohiju boriti „svim diplomatskim sredstvima“.

Srbija se nalazi u NATO okruženju. SAD administracija najčešće preko instituta ili fakulteta obelodanjuje svoje namere. Tako je nedavno predstavnik ovakve nevladine organizacije sugerisao da NATO razmesti svoje trupe na granice sa Srbijom, uključujući i severnu granicu sa KiM, zbog njenog približavanja Ruskoj Federaciji. Pripremu terena predstavlja i lansiranje teze da Srbija ne treba da se vezuje ni za NATO ni za Rusiju. Svu apsurdnost ove teze pokazuje samo prisustvo NATO-a na teritoriji Srbije. NATO je već uveo Otomansku upravu u južnoj srpskoj pokrajini i obezbedio joj pristup iz svih pravaca. Smisao ove teze je da se ne zaključi vojni aranžman sa Rusijom. I Srbija i SAD treba da ulože napore u cilju normalizovanja bilateralnih odnosa. Srbija bi mogla sa svoje strane da sagleda koliko su bili transparentni ugovori o prodaju Željezare u Smederevu, zgrade Maršalata i zemljišta u okruženju i sporazuma o slobodnom prolazu NATO efektiva preko teritorije ostatka Srbije, dok bi SAD sa svoje strane trebale da povuku odluku o priznavanju nezavisnosti Kosova i Metohije i da sa nadležnim organima Srbije pristupi proceni materijalne štete nanete Srbiji NATO bombardovanjem uz izraženu spremnost da je nadoknadi solidarno sa zemljama koje su učestvovale u ovoj agresiji.

Cilj NATO: okupacija cele Srbije!

Za očekivati je da će buduće aktivnosti NATO biti usmerene na okupaciju cele teritorije Srbije. Dok se to ne desi SAD se neće smiriti. Stoga Srbija ne bi smela da odugovlači sa preduzimanjem odgovarajućih mera na liniji odvraćanja od takvih namera. Da bi legalizovale stanje na terenu SAD bi mogle odlučiti da u NATO prime i KiM. Na taj način bi prsten oko ostatka Srbije još više stegle. Potom ne bi trebalo isključiti prelazak u sledeću fazu na planu destabilizacije Vranjske doline, Raške i Vojvodine, što je najavio nedavno u „Politici“ i Gordon Baroš, zamenik direktora Hariman instituta.

SAD su svesne da je Kumanovski sporazum zaključen pomoću zabranjene upotrebe vojne sile pa je shodno Brajan-Kelogovom paktu od 27. avgusta 1928. (nazvan po američkom državnom sekretaru i ministru spoljnih poslova Francuske), pravno neutemeljen. Pored toga, svaki zaključeni sporazum može biti otkazan bilo od koje strane potpisnice. Logično da Srbija nije sada u situaciji da bi to mogla učiniti. Međutim, on će biti prevaziđen vraćanjem državnog suvereniteta Srbije nad svojom južnom pokrajinom u izmenjenim međunarodnim okolnostima. Kao što je Srbija uspela da KiM oslobodi od Otomanske uprave u balkanskim ratovima, za očekivati je da će u tome ovoga puta uspeti i bez rata. U tom cilju treba stvarati pravne, diplomatske, ekonomske i vojne pretpostavke.

Osnovna dilema je da li Srbija može sama da otkloni opasnost koja se nad njom nadvila da i cela potpadne pod vlast otomanske uprave i da dugo godina ostane ne samo bez državnog suvereniteta, već i bez naroda - ili da čeka pa da ponovo moli Rusiju da primi ceo narod (kao što je to činio vožd Karađorđe), ili da srpski narod doživi egzodus kao što je to bio slučaj u BiH, Hrvatskoj, posle „Bljeska“ i „Oluje“, i NATO agresije na Srbiju. Da se to ne bi dogodilo Srbija mora da ozdravi iznutra, jer je njeno nacionalno i državno biće ugroženo, kako spolja tako i iznutra.

Uticaj stranog faktora u sferi masmedija je evidentan. Ko je mogao zamisliti da će jednog dana i „Politika“ širom otvoriti vrata kolumnistima, koji se zalažu za nezavisnost KiM. U jednom demokratskom društvu i takvih priloga može biti, ali ne od strane zaposlenih u listu, kome je od nastanka bilo svojstveno da zastupaju minimum nacionalnih interesa. Jedan od takvih kloniranih pogleda jednog mladog književnika, objavljen nedavno u „Politici“, „u ime svih nas“ sadrži tvrdnju da „Kosovo nije Srbija“!

Važnost predstojećih izbora je nesumnjiva, jer maske moraju pasti. Biračima treba objasniti protivrečno značenje parole u ezopovskom literarnom izrazu „i Evropa i Kosovo“, koja je najverovatnije uvoznog porekla, sračunata na obmanjivanje domaćeg javnog mnjenja. Ova parola predstavlja mamac na koji se lako naseda. Ljudi, manje upućeni, ovako rezonuju: pa to i nije tako loše, em čuvamo teritorijalni integritet što znači i KiM u sastavu Srbije, em nam se nudi bolji život ulaskom u EU.

Međutim, sami evropski zvaničnici javno ističu da razumeju frustraciju ljudi u Srbiji zbog gubitka KiM, da je to bolno, ali da kompenzaciju Srbiji, odnosno ostatku Srbije treba pružiti njenim navodno bržim približavanjem EU. Eklatantan primer za to je obrazloženje razloga pada vlade Srbije: dok je premijer Koštunica istrajavao na pitanju upućenom EU u kojim granicama želi Srbiju (sa KiM ili bez njega), dotle je predsednik Tadić na B 92 (09.03.2008.) izjavio da građani treba da znaju da se EU kao organizacija ne bavi pitanjem granica, da je ona prepustila svakoj svojoj članici da se izjasni o tome. Ali, već sutradan (10.03.2008) komesar za spoljnu politiku EU Ferero Valdner, najavljujući mogućnost da Rusija prizna otcepljene teritorije Gruzije, je istakla decidirano da EU podržava državni suverenitet Gruzije, što indirektno predstavlja demanti navedene tvrdnje.

Ima li alternative EU 

Prva pretpostavka za sprečavanje dalje erozije Srbije je da na predstojećim vanrednim parlamentarnim izborima pobedu odnesu one partije koje u svom programu imaju demokratsko-nacionalno opredeljenje. Većina u Narodnoj skupštini i jedinstvo u Vladi omogućilo bi usvajanje jedinstvene strategije za opstanak Srbije kao države i povraćaj njenog suvereniteta nad KiM, odnosno njegovo uključivanje u ustavno-pravni i ekonomski sistem Srbije.

Druga pretpostavka bi se odnosila na izbor jednog ili nekoliko strateških partnera sa kojima bi bio zaključen sporazum o sveukupnoj saradnji (političkoj, privredno-ekonomskoj, naučno-tehničkoj i vojno-bezbedonosnoj i kulturnoj saradnji,).

Treća pretpostavka bi se odnosila na pročišćenje državnog aparata (svojevrsna lustracija primenom kriterijuma stručnih sposobnosti). Ove pretpostavke bi omogućile da Srbija diversifikuje spoljnoekonomske i druge vidove saradnje i sa drugim zemljama, koje priznaju njen državni suverenitet i teritorijalni integritet. Sa zemljama koje su priznale nezavisnost KiM razvijati sve vidove saradnje, s tim što bi se diplomatski odnosi sveli na konzularnu funkciju. Ova funkcija bi omogućila nesmetani promet roba i usluga, cirkulaciju ljudi i kapitala, ali bi istovremeno onemogućila pojedinim zemljama da se grubo mešaju u njene unutrašnje poslove.

To podrazumeva garantovanje stranim investitorima sigurnost ulaganja, kao i pri postojanju punih diplomatskih odnosa. U tom pogledu Srbija može mnogo da učini, ali se ne može ponašati kao da se ništa nije dogodilo. To znači da određeni otklon mora da postoji, jer Srbiji ne može biti svejedno kada joj se grubom primenom sile otima deo teritorije, koja da problem bude veći predstavlja i ključno obeležje njenog identiteta.

U pogledu iznetih pretpostavki jasno proizilazi da moramo učiniti ono što je svojevremeno Arčibald Rajs sugerisao u knjizi „Čujte Srbi, čuvajte se sebe.“ ( Tada je savetovao tkz. intelektualnoj eliti da deluje pozitivno, da gradi, predlaže, a ne da deluje negativno i da razgrađuje, svađa...“Ona je žarište iskvarenosti i truleži i ako joj dozvolite da nastavi zemlja vam je izgubljna...“) Uređenje našeg dvorišta pripada nama samima. U protivnom ono će biti jako kontaminirano. Predstavnik Ruske Federacije pri NATO-u Dimitrij Rogozin odgovarajući na pitanje o mogućnosti vojne saradnje RF-Srbija odgovorio je da je ona moguća u sklopu sveobuhvatne saradnje. Logično je da to nije moglo biti izvodljivo za vreme vladavine tzv. „demokratskog bloka“, što je najbolje pokazao primer gasnog aranžmana i pokušaj blokade njegovog zaključenja od strane članova Vlade iz G 17 plus i početna suzdržanost ministara iz redova Demokratske stranke. Drugi primer je lansiranje teze da Srbija treba da prestane da otplaćuje spoljni dug (koji se odnosi na KiM) stranim poveriocima (međunarodne finansijske institucije) uz tvrdnju (Grupe 17 plus) da to nema veze sa pitanjem državnog suvereniteta Srbije, a da bi te pare mogle da se upotrebe za jačanje ekonomskog suvereniteta Srba na severu pokrajine! Ova tvrdnja ne samo da je neosnovana, već i demagoška. A onda se pojavi jedan uvek nasmejani ekonomski analitičar sa mišljenjem da je Srbija trebala da prestane da otplaćuje spoljni dug, koji se odnosi na njenu južnu pokrajinu, danom proglašenja nezavisnosti! Bez svake sumnje ove teze nemaju ničeg zajedničkog sa ozbiljno utemeljenom državnom politikom. To pokazuje i činjenica da se posle kratkog vremena pojavio predstavnik EU na KiM Piter Fejt sa zahtevom da Srbija treba da prestane da otplaćuje spoljni dug koji otpada na KiM. Ovaj manevar u vezi sa delom spoljnjeg duga, kao i parola „i Evropa i Kosovo“, svesno ili nesvesno, vodio bi ka dezintegraciji Srbije. Jer, svakom normalno rezonujućem čitaocu je jasno da spoljni dug KiM predstavlja deo duga Srbije i da bi se ona odricanjem od ovog duga odricala same sebe. Za kvazi demokrate treba da bude jasno da se deo spoljnjeg duga Srbije odnosi na sve njene građane na KiM, dakle Srbe, Albance, Rome, Turke, Gorance i dr., pa prema tome ne samo na Srbe i nealbance ili većinom na Albance.

Šira javnost treba da bude upoznata sa činjenicom da je uloga „Evrope“ oličene prvobitno u EEZ-u, a zatim u EU kompromitovana na prostoru prethodne Jugoslavije, a sada i Srbije. Primera za to ima bezbroj. Međutim, pažnju treba zadržati na svežije primere.

Prvi primer se odnosi na dovođenje u vezu predsedničkih izbora i nezavisnosti KiM. EU je 14. 12. 2007 donela odluku da pošalje tzv. Euleks na KiM u cilju sprovođenja odbačenog plana Martija Ahtisarija i ne baš diskretno sugerisala liderima privremenih KiM institucija da proglašenje nezavisnosti odlože za drugi dan predsedničkih izbora, tj. 17. februar kako se ne bi umanjile šanse „proevropskom“ kandidatu.

Drugi primer. Sada kada je određen datum vanrednih parlamentarnih izbora (11. maj) javlja se predstavnik EU Piter Fejt sa izjavom da će EU doneti odluku o raspoređivanju ilegalne misije Eulex-a posle njihovog održavanja.

Treći primer. Srbiji se lansira teza „Evropa ili samoizolacija“. Pa o kojoj „Evropi“ je reč? O „Evropi“ koja je u prošlom i ovom veku nanela toliko zla Srbiji. „Evropi“ koja je uvek satanizovala srpski narod kao što reče Nikola Pašić (1915) vladici Nikolaju Velimiroviću : „mane nam ističu a vrline prikrivaju.“ O „Evropi“ Oto von Bizmarka i Benjamina Dizraelija, Helmuta Kola i Doris Pak, Nikole Sarkozija i Bernara Kušnera (namerno preskačem Drugi svetski rat kako se ne bi povlačile paralele)?

Drugim rečima - ukoliko kreneš na ovakav evropski put kakav mi nudimo - onda ćemo te (Srbijo) još koji put silovati. U protivnom ako si u „izolaciji“ mi ćemo opet pokušati tu bludnu radnju, ali ipak postoje šanse i da se odupreš. Sve te podmetačine koje dolaze od EU zvaničnika usmerene su na to da spreče izbornu volju srbijanskog izbornog tela. I ovog puta manipulatori domaćeg javnog mnjenja manipulišu sa nacionalnim manjinama u Srbiji, kao što su igrali igru podstičući etničke konflikte na prostoru bivše Jugoslavije.

Nova privredna strategija 

Paralelno sa manipulacijom javnog mnjenja i izbornom voljom građana, Zapad je razbijao i ekonomski sistem Srbije. Srbija ima potrebu za diversifikacijom spoljnoekonomskih odnosa. Potrebno je sagledati, koji su nam proizvodni kapaciteti sačuvani, koji bi mogli uz unutrašnje i spoljne izvore finansiranja biti obnovljeni, a koji modernizovani, u kojim zemljama smo ranije bili prisutni a sada nismo ili smo nedovoljno prisutni plus nova tržišta koja treba obraditi.

Takođe i kojim firmama se može pomoći pri pronalaženju strateškog partnera i uspostavljanju partnerskog odnosa. To podrazumeva sagledavanje strukture naših odnosa po zemljama i regionima (multilateralno i bilateralno) ne samo sa stanovišta obima razmene roba i usluga, već i kvaliteta što podrazumeva sagledavanje odnosa u svoj njihovoj kompleksnosti.

Kada se ima u vidu robna razmena sa zemljama EU onda se kao jedini parametar ne može uzimati obim razmene kao što se to u poslednje vreme čini, već i kakav je kvalitet tih odnosa (struktura i nivo zastupljenosti viših faza prerade). Platno-bilansni aspekt se ne može ignorisati. Zašto je trgovinski debalans tako izražen na štetu Srbije i da li je on bio u funkciji njenog privrednog razvoja i povećanja zaposlenosti? Očigledno da nije. A spoljna zaduženost je dva puta veća nego što je bilo u slučaju SFRJ kao celine. Takvom analizom bi se došlo do zaključka da je potrebno ozbiljno korigovati sistem liberalne ekonomije, koja je naše tržište učinila haotičnim. Naš ekonomski sistem treba da bude fleksibilan, da država poseduje instrumente pozitivnog uticaja na bitne odrednice privrednog razvoja. Interventni uvoz je prepoznatljiv instrument ekonomske politike, ali je mnogo celishodnije otklanjati uzroke koji dovode do njegovog posezanja.

Slovenačke firme imaju u Srbiji preferencijalni tretman, što nije slučaj sa firmama iz Srbije koje konkurišu na tržište Slovenije. Najupečatljiviji pokazatelj toga je položaj „Merkator“-a kome je pružena mogućnost izgradnje čitavog lanca trgovinskih kuća po Srbiji na lokalitetima po svom izboru, dok se našim firmama tako nešto ne omogućuje. Kako stvari sada stoje tržište Srbije je u funkciji plasmana slovenačke robe na atraktivno tržište Rusije uz obilato korišćenje preferencijalnog tretmana iz bilateralnog sporazuma zaključenog između Srbije i Ruske Federacije. Slovenija je izbrisala iz svog državljanstva oko 20.000 Srba, onemogućava im da primaju penzije koje im po zakonu pripadaju itd. I ne samo to. Slovenija od bivših ju-republika prednjači u razbijanju Srbije, kao što je to činila i u slučaju Jugoslavije. Ta uloga joj je poverena od strane SAD i njenih evropskih saveznika, imajući u vidu bogato iskustvo koje poseduje. Ali ovo pokazuje i da ne postoji sinhronizacija u radu državnih organa u Srbiji zaduženih za resore spoljnih poslova, rada i socijalne politike i privrede, ali i šire.

Nova strategija bi trebala da uzme u obzir sadašnje stanje naše privrede, dostignuti nivo spoljno trgovinske razmene i njenu strukturu, nivo spoljne zaduženosti, saznanja iz dosadašnjih kontakata naših zvaničnika sa predstavnicima drugih država i krupnog biznisa pod pretpostavkom da o tim razgovorima postoji pisani trag. Deo informacija se može pribaviti preko komorskog sistema i u budućim kontaktima. Ne samo da su posle 2000. bili zapostavljeni Rusija i Kina, već i niz zemalja u razvoju gde je investiran značajan politički kapital (i ne samo politički), koji nije adekvatno valorizovan na ekonomskom planu.

Široka javnost ove zemlje je životno zainteresovana da dobije odgovor na pitanje da li postoji izlaz iz sadašnje teške državne krize koja se manifestuje u osporavanju državnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije od SAD i njihovih evropskih trabanata, s jedne strane i političkih, ekonomskih i socijalnih turbulencija na unutrašnjem planu. Na štetu državnih interesa mnogi pojedinci su koristili poluge vlasti da steknu poziciju u društvu koja im ni po jednom normalnom kriterijumu ne bi pripala. Izlaz iz sadašnje krize postoji. Ali da bi se pronašao potrebno je mobilisati sve raspoložive resurse u zemlji i inostranstvu. Umesto parola Srbiji je potrebna vizija.

Parola „Evropa ili samoizolacija“ u današnje vreme nije prikladna, kao što u ono vreme nije bila prikladna podela građana na „patriote i izdajnike“. Ona predstavlja recidiv prošlih vremena. Evropa sama po sebi ne može biti cilj. Široj javnosti treba izneti koje su prednosti, a koji su nedostaci članstva u EU. Priča se svodi na belu šengensku listu i investicije. U slučaju viza najvećem delu populacije čiji je životni standard ugrožen te vize ne bi značile mnogo, a što se tiče investicija one nisu obavezno vezane za EU. A investicije mogu stizati i iz SAD, Kine, Rusije, Indije, Indonezije, Brazila... Važnije je pitanje kvaliteta investicija. Da li se možemo pohvaliti kvalitetom investicija koje su ušle od 2000. u našu privredu kao rezultat privatizacije?

Jedna zemlja ne mora biti član EU da bi domaće zakonodavstvo unapredila i usaglasila sa savremenim standardima. To čine sve zemlje sveta bez obzira da li se nalaze u nekoj organizaciji.

Znači, Srbija treba da razvija svestranu saradnju sa svim zemljama i regionima u svetu gde postoji obostrani ekonomski interes, a što se tiče Evrope sa svim zemljama bez obzira da li su one članice EU ili ne. Učlanjenje u EU ne može se postavljati pred Srbiju i njene građane kao imperativ. S tim u vezi se treba zapitati kako je došlo do polarizacije biračkog tela na tzv. „evroentuzijaste“ i „evroskeptike“. Ona je rezultat pogrešne politike EU prema novonastalim državama na prostoru prethodne Jugoslavije, jer nije poštovala ni norme domaćeg ni norme međunarodnog prava. Umesto toga promovisala je nasilje na ovom prostoru umesto istinske demokratije. (Podsetimo, pri razbijanju Jugoslavije nije poštovan Ustav SFRJ koji je predviđao pravo naroda na samoopredeljenje, a ne republika! Tada je Batinterova komisija pronašla kvazi rešenje da Republike imaju pravo na samoopredeljenje, ali ne i Pokrajine i EU je to prihvatila. Sada, kad je KiM u pitanju EU ignoriše taj stav i zaključak Batinterove komisije, a verovatno po diktatu SAD.)

EU je proklamovala multietničnost i multikonfesionalnost, a participirala je snažno u razbijanju država koje su multietničke i multikonfesionalne kao što je bio slučaj sa Jugoslavijom, zatim Irakom, pa sada Srbijom.

Kada je Srbija u pitanju nedoslednost Evrope vuče korene još iz 19. veka, pre, za vreme i posle Berlinskog kongresa. Njene najbeskrupuloznije namere manifestovale su se u nizu istorijskih situacija, kako u prošlosti tako i u sadašnjosti. Poslednja dekada prošlog i prva dekada ovog veka to nedvosmisleno pokazuju. Stoga priča o nekakvim „evropskim vrednostima“ je čista propagandna izmišljotina. Treba videti šta taj pojam podrazumeva. Da li zatvaranje očiju pred varvarskim zatiranjem srednjovekovnih spomenika srpske kulture na Kosovu i Metohiji, koji predstavljaju dragocenu riznicu evropske i svetske kulturne baštine?

Da li se Evropa pobunila kada su rušeni stari spomenici persijske kulture?

Ako govorimo o „sistemu vrednosti“ koji su SAD i evropske države oličene u EU uvele na Kosovu i Metohiji u vidu otomanske uprave i svega što se pod tim podrazumeva, onda je to nešto od čega se moramo zaštititi. Taj obrazac žele da prošire i na ostatak Srbije. Sva dešavanja od 1999. godine predstavljaju promociju nasilja nad Srbima i njihovom kulturom. Taj „sistem vrednosti“ EU je demonstrirala počev od 8. novembra 1991. kada je uvela sankcije Srbiji i Crnoj Gori, odnosno SFRJ, s tim što su odmah izuzete „kooperativne republike“ iz režima sankcija, dakle šest meseci pre nego što je to učinio Savet bezbednosti UN.

Stoga, priča nekih naših aktuelnih političara „o Evropi bez granica“ zvuči besmisleno i asocira na udruženje „Lekari bez granica“! Zašto je Evropa onda pretvorila administrativne granice u državne kršeći norme međunarodnog i domaćeg prava u slučaju SFRJ, a sada i Srbije – ako granice više nisu važne? Da li je i ovde reč o „evropskim vrednostima“?

EU i NATO će sinhronizovati svoje aktivnosti prema ostatku Srbije u pravcu destabilizacije prilika u jugoistočnoj Srbiji, Raškoj i Vojvodini. Za očekivati je da će u tu svrhu koristiti, kao i u slučaju Kosova i Metohije, domaće kadrovske resurse koji su u svim svojim nastupima lansirali tezu da je KiM izgubljeno, da treba priznati realnost na terenu, da mi tamo nemamo nikakvu vlast od 1999. da se treba okrenuti ka Evropi, jer u protivnom možemo izgubiti i ove krajeve. Pritom će u istupanjima pojedinih zvaničnika biti manifestovana deklarativna odlučnost, odnosno privid odlučnosti u odbrani KiM legitimnim, diplomatskim, pravnim sredstvima, ali i jasnom porukom da zbog KiM nećemo ratovati. Dest ? bilizacijom ostatka Srbije SAD i EU će se potruditi da Srbija zaboravi na KiM i da se oprosti od svog identiteta.

Sve napred izneto nameće potrebu da se Srbija presabere, da ima odgovarajuću strategiju koja bi poziciju Srbije na međunarodnom planu ne samo popravila, već učinila i održivom. Bojim se da sa parolama koje lansiraju „evroentuzijasti“ Srbija ne može daleko stići, a veliko je pitanje da li će moći i opstati.