Kuda ide Srbija | |||
Tri kuma srpske politike, ili nesloga nema alternativu |
subota, 25. jun 2011. | |
Prošlo je više od dvadeset godina kada su se na jugoslovenskoj, a kasnije i na srpskoj političkoj pozornici pojavile tri vrlo upečatljive ličnosti. Vuk Drašković, Vojislav Šešelj i Tomislav Nikolić. Njihovo delovanje, kako u prošlosti, tako i u sadašnjosti, predstavlja živo svedočenje o političkim prilikama u Srbiji novijeg doba. Redosled kojim su nabrojani čini i redosled njihovog uspona u javnosti. Podsećanjem na istorijski razvitak stranaka koje su osnovali, otvara se prostor za ozbiljne analize do kojih će sigurno u neposrednoj budućnosti doći, imajući u vidu predstojeće izbore. Do skoro se spekulisalo o mogućem puštanju na slobodu Vojislava Šešelja iz haškog pritvora i sigurno je da su ti navodi neposredno uticali na oblikovanje srpskog javnog mnjenja, podjednako, za vreme nedavnih protesta u Beogradu Srpske napredne i Srpske radikalne stranke. Sticajem okolnosti, sada u razmatranje treba uzeti i nedavno hapšenje generala Ratka Mladića, ali i sramno izveštavanje pojedinih srpskih medija o tom događaju. Prema medijskim izveštajima od pre nekoliko meseci mogućnost najavljivanog Šešeljevog povratka u Srbiju je bila vrlo realna, kao što je sada realno da je hapšenje ratnog generala Vojske Republike Srpske izazvalo nove turbulencije na srpskoj političkoj sceni, iznova je deleći na desnicu i snage proevropskog, odnosno evroatlantskog kursa. Podsećanja radi, treba reći da su ove tri političke, gorepomenute ličnosti u ne tako davnoj prošlosti bile predstavnici srpske desnice i da ih je upravo zbog toga zanimljivo uzeti u razmatranje, s obzirom na to da su neki od njih bitno izmenili stavove prema nacionalnom identitetu koji su veličali i za čije su se uspostavljanje svesrdno zalagali. Nesumnjivo je da će nam predstojeći period priuštiti dosta „zabave“, imajući u vidu da bivši saradnici i kumovi imaju da raščiste dosta nerešenih računa. Prečešljavanje za Srbiju uvek aktuelnih pitanja o partizanima i četnicima, komunistima i demokratama, Evropi, Rusiji i NATO paktu će biti neizbežno. Socijalne teme će možda i biti pomenute, ali je malo verovatno. Socijalnim problemima se u Srbiji tek poneko ozbiljno bavi. Bojim se da ćemo na sva ova pitanja jedino dobiti odgovor da u Srbiji "nesloga nema alternativu". Sva tri političara su bili i saradnici i protivnici režima Josipa Broza Tita i Slobodana Miloševića. Imali su običaj da svoje stavove do neprepoznavanja menjaju. U većoj ili manjoj meri su bili i disidenti i saradnici istih tih režima, a uskoro bi trebalo i da se definitivno odrede i prema sadašnjem. Zbog toga je zanimljivo napraviti kratak osvrt na njihovu političku istoriju kako bi se bar donekle rasvetlila krajnje neizvesna budućnost Srbije, u kojoj veliki deo glasača na njih i dalje računa, s obzirom na to da su njihovi politički programi i dalje bitan činilac političkih odnosa u našoj zemlji, bez obzira na to što su im trenutne političke snage vrlo nejednake i sasvim promenjene u odnosu na stanje od pre dvadeset godina. Istorijat političke borbe trojice lidera, nekada zajedničkih, a sada sopstvenih stranaka, čini borba protiv komunizma u bivšoj SFRJ u čemu su nesporno jednoglasni. Kako je danas "komunizam" davna prošlost, a Tito i Milošević ne postoje kao živi neprijatelji, postavlja se pitanje šta je preostalo od Draškovićevog, Šešeljevog i Nikolićevog nacionalizma i koje su to nove osnove njihovog političkog delovanja. Kao potvrda te borbe, iz perioda pred nastupajući rat 1991. godine, ostaju nam upečatljive slike sledbenika Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja i Tomislava Nikolića, ispred Kuće cveća, koji donose glogov kolac sa namerom da se spreči “povampirenje komunizma” i zahtevom da se posmrtni ostaci "najvećeg srbomrsca” Tita presele sa Dedinja. Dve godine ranije, Vuk Drašković zagrebačkom magazinu “Start” daje srpskom nacionalnom svešću nadasve nadahnut intervju u kojem Tita pominje kao veliko zlo koje nas je snašlo, ali u kojem se osim toga primećuje i “pranje” sopstvene biografije zbog članstva u komunističkoj partiji. Međutim, kako je bio i “šezdesetosmaš”, komunistička prošlost mu se kasnije nije uzimala kao neka velika mana, a i to, ako imamo u vidu da je vodio četničke mitinge na Ravnoj gori, što samo po sebi potvrđuje “uspešnost“ njegovog pokajanja. Kako bilo, intervju dat novinaru zagrebačkog “Starta” Darku Hudelistu 16. septembra 1989. godine jeste pažnje vredno štivo, puno istorijskih činjenica i iskrenog patriotizma. Ostaje nejasno šta se to ovim političarima u međuvremenu dogodilo pa se Vuk Drašković danas doživljava kao „nesrećnik“, čija stranka ne može ni da sanja o cenzusu, dok je s početka devedesetih to bila najjača opoziciona partija. Zašto se Vojislav Šešelj i dalje posmatra kao „tvrda struja“ dosledna u svojim stavovima, a Tomislav Nikolić kao tragični junak koji pred svake izbore na vrhuncu svoje moći sebi “puca u zdravu nogu”? Za jedno takvo razmatranje, knjiga Vuka Draškovića „Podsećanja“, u kojoj je dao pregled svojih izjava i intervjua u periodu 1989–2000. godine, čini dobru polaznu osnovu, budući da je reč o periodu pred raspad bivše Jugoslavije iz kojeg je proistekao i ogroman broj problema Srbije poslednjih dvadeset i više godina. U izjavama iz devedesetih godina koje Drašković daje u „Podsećanjima“, prvo se primećuje buđenje nacionalne svesti kod srpskog naroda, zatim suočavanje sa neposrednošću rata, dalje, pokušaji da se rat makar verbalno osudi i na kraju priznanje da je on neizbežan. Krivice za takvo stanje Drašković nalazi izričito u "komunističkom" uređenju Titove Jugoslavije, a potom i u uređivačkoj politici tadašnje Televizije Beograd, odnosno politici Slobodana Miloševića. Izvesno je da je mnoge događaje ispravno predvideo. Problem je što on u tim osudama nije bio jedini, već je takvih stavova bilo i na strani onih kojima se suprotstavljao. Na osnovu nekih novijih izjava u kojima se iznova odriče svojih prethodnih stavova, stiče se utisak kao da nikada nije imao jasan odnos prema zemljama Evrope i sveta koje su umnogome tom ratu i raspadu zemlje doprineli. Sve to dodatno doprinosi razumevanju njegove ličnosti kao nedosledne i kontradiktorne, iako mu postupci „na kraće staze“ deluju logično. Vojislav Šešelj nema sličnih dilema i nedvosmisleno je određen u pogledu nepromenjivosti svojih stavova, što samo po sebi ne znači da su oni i bezuslovno ispravni. Naslovi knjiga koje piše od početka svog političkog delovanja, pa sve do danas, o tome nesumnjivo govore. Dovoljno je pomenuti samo neke da bi ovo bilo jasno: „Suočavanja sa samoupravljanjem“, „Crveni tiranin sa Dedinja“, „Pakleni planovi Zapada“, „Suočavanje sa haškim inkvizitorima“, „Srbija pod američkim bombama“ itd... Nakon svega, situacija je sledeća. Vojislav Šešelj u Hagu već osam godina i dalje izdržava kaznu zatvora, između ostalog i zbog optužbi za „govor mržnje“ i vođenje paravojnih formacija, za šta politički „polumrtav“ Drašković nije optužen, dok Tomislav Nikolić deluje vrlo dezorijentisano i dalje lutajući na relaciji Srbija, svet, Evropska unija, Kosovo i Metohija. Ipak, što se tiče Nikolića, njegovo pojavljivanje u javnosti kao da „štrči“ u odnosu prema svojim prethodnicima. Kod njega se bar prividno nazire i otvaranje socijalnih pitanja, mada se uviđa da nedavno "žrtvovanje" kroz štrajk glađu i žeđu zarad dobrobiti građana Srbije nije naišlo na očekivani odjek u javnosti, budući da je većina građana osnovano posumnjala u iskrene namere tog čina. U svakom slučaju, kada bi se od njihove „pomirljivosti, upornosti i okrenutosti nacionalnim interesima, te otvorenosti prema svetu“ mogao uzeti po deo, od takve politike bi nastalo nešto dobro, međutim, to je praktično neizvodivo. To je slika o njima koju danas imamo. U jednom trenutku, pre dvadeset i više godina, situacija je bila takva da su redovi koji predstoje, a koji se tiču statusa Srba u bivšoj Jugoslaviji, uglavnom bili osnov mišljenja i delanja „srpskih kumova“. Vuk Drašković za pomenuti list “Start“ govori: „Narodu koji je nastradao u titovskoj Jugoslaviji, srpskom narodu, neophodno je povratiti revolucijom i postrevolucionarnim otimačinama uskraćena nacionalna prava u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Makedoniji, a naročito u Hrvatskoj. Srbi u Hrvatskoj nisu nikakvi stranci, nikakva manjina, i moraju da uživaju sva prava koja imaju i Srbi u Srbiji.” Sledeći deo iste izjave tiče se mogućnosti da se oformi unitarna Jugoslavija u kojoj bi bile izbrisane granice, što nesumnjivo podseća na brisanje granica u Evropskoj uniji, ali se odmah dodaje da je to verovatno isključeno “sticajem istorijskih okolnosti i gorkih iskustava, te naših omraza i međusobnih zaziranja.” Dalje, nakon 9. marta 1991. godine, kada i dolazi do sukoba sa Vojislavom Šešeljom, Drašković žestoko kritikuje bilo kakvo rešenje nesuglasica ratom, na čemu mu se mora odati priznanje. Međutim, istovremeno piše “Otvoreno pismo Dobrici Ćosiću”[1] u kojem se pita „da li postoji drugi izlaz i moramo li, zaista, po peti put u ovom veku da izginemo?“, ali kao da unapred sam daje odgovor jer već u jesen iste godine osniva svoju paravojnu grupu pod nazivom Srpska garda i šalje je na ratište. Time se stiče utisak da Vuk Drašković u sopstvenim delovanju prikazuje celokupnu neodređenost srpskog naroda pred zatečenim problemom. Izgleda da ga ta boljka i dan-danas prati, samo sada po pitanju otvorenog zalaganja za članstvo u NATO paktu, sa jednom vrlo bitnom razlikom. Drašković više ne uživa gotovo ni najmanju podršku birača i kada danas govori o članstvu u ovom vojnom savezu, ni on, ni bilo ko drugi za to nema podršku u narodu. NATO se u Srbiji u većini slučajeva, sa pravom, smatra za zločinačku i neprijateljsku organizaciju. Kao deo zaključka se može reći da je Tomislav Nikolić navedene probleme iz zajedničke „kumovske“ prošlosti donekle ispravno uočio. Da je posledice politike koju su svojevremeno njih trojica vodili pokušao da prevaziđe više socijalnim usmerenjem, ali da u tome nije uspeo. Od pokušaja da se nametne kao ujedinitelj razuđenih mišljenja nacionalne i građanske Srbije jedino je ostao utisak do besmisla neverovatne nametljivosti. Ipak jedno je sigurno. Šešeljeva isključivost kada su u pitanju stavovi o „Velikoj Srbiji“, Draškovićeva prevrtljivost i Nikolićeva nesposobnost da se prvenstveno prema samom sebi odredi ostavljaju suviše manevarskog prostora trenutnoj vladajućoj postavi da se i dalje samouvereno i bahato ponaša. Da li će neka od zanemarenih stranaka, ili onih koje su tek u nastajanju, uspeti da uoči svu opasnost zatečenog stanja i iskoristi mogućnost da uspostavi sistem novih vrednosti, zasnovan na stabilnoj ekonomiji i zakonima, na drugačijem nacionalnom i građanskom razumevanju stvarnosti od onoga što nam se danas nudi ostaje da se vidi, pod uslovom da ne zapadnemo u još dublji medijski mrak jednoumlja. Srbija odavno nije bila u goroj poziciji i novo biranje između manjeg zla, kako se to govorilo prilikom smene Slobodana Miloševića, nije rešenje, a pitanje je da li je i tada bilo ispravno. Tom pre što je naša celokupna politička scena do te mere iskompromitovana da se teško sa sigurnošću može reći šta je to manje, a šta veće zlo od sveg onoga što imamo priliku da vidimo. [1] „Politika” i „Borba”, 31. jul 1991. godine |