Učimo od Japana, ili sve se može kada se ljudi slože

Kada je svojevremeno, prvi put posle Drugog svetskog rata, tadašnji premijer Japana Hajato Ikeda 1962. godine, na putu po Zapadu, došao u zvaničnu posetu Francuskoj, predsednik Francuske Šarl de Gol mu je sa oduševljenjem pričao i nadugo obrazlagao svoju viziju buduće Evrope „Od Atlantika do Urala“.

U svojim memoarima De Gol je kasnije napisao, konstatujući sa žaljenjem, da kod japanskog premijera ova ideja nije naišla na veliko razumevanje, ali mu je zato visoki gost sa mnogo energeije i strasti pokušao da proda nekakve tranzistore.

Francuski predsednik se očigledno ne samo da nije mnogo razumevao u tranzistore, nego, što je još gore, nije shvatio poruku koju mu je japanski premijer, gestom vađenja malog sonijevog tranzistora iz tašne, želeo da uputi šta je to „velika politika“ Japana. Ikeda je tim gestom želeo da predstavi veliku potrebu Japana da je, posle poraza u Drugom svetskom ratu i tragedije koju su doneli sebi ali i drugima, prvi i najveći strateški cilj svih slojeva japanskog društva da „Japan uvrste u red ekonomski najrazvijenijih zemalja sveta“.

U realizaciji tog „svetog cilja“, kako ga je formulisao i obrazložio Ikeda, kao jedini uslov za oporavak posle ratnih razaranja i opstanak u surovoj svetskoj konkurenciji, usvojili su geslo “izvoziti ili umreti“. Kako im je umiranja bilo dosta, zasukali su rukave, radom, redom i uz pomoć američkog kapitala investiranog ponajviše u japanska brodogradilišta i industriju radi isporuka američkoj vojsci u Koreji i drugim delovima Dalekog istoka, ali i uvođenjem visoke tehnologije koju su više kopirali i prilagođavali a manje kupovali po svetu, stigli do druge (sada treće) najveće ekonomije sveta, a još i dalje druge po tehnološkom razvoju i posebno u proizvodnji i upotrebi robotike u industriji.

Sve političke snage i svi relevantni faktori japanskog društva u to doba postigli su saglasnost oko najvažnijeg strateškog državnog cilja, ostavivši po strani mnoge razlike i manje važne probleme. Ostavili su po strani i okupiranu Okinavu i tzv. „Severne teritorije“ i ideologiju (sukob Komunističke partije i Komeita) i presude Tokijskog tribunala i plaćanje ratne oštete, a usredsredili se da ostvare dogovoreni „sveti cilj“. Dogovoreno – učinjeno. E, tako se ponaša uređena država koja zna šta hoće i gde su političari odgovorni narodu.

Zašto ovo napisah? Pa, možda će neko od političara, koji odlučuju o sudbini građana Srbije, ovo pročitati, malo se zamisliti, izvući neku pouku, a možda i shvatiti poruku „Jes` da Srbija nije Japan niti Srbi mogu biti Japanci po mnogo čemu, ali tuđa pozitivna iskustva mogu biti korisna, pogotovo sada u vreme izrade programa nove vlade“. Ostavimo se tzv. velikih tema, nekakvih spoljno-političkih stubova, strateških partnerstava kojima nismo dorasli, integracija sa članstvom drugog reda – okrenimo se sebi, svojim nemalim resursma i potencijalima, redu i radu i povratimo osmeh na lice građana Srbije.