Vidovdan Milutina „Ćore“

Danko Popović: Knjiga o Milutinu

Priredio: Dragoslav Pavkov

Sećam se ko da je juče bilo – zvoni sa svih strana, a ljudi, dabome, znaju da se tako ne dozivlje na molitve i pokajanja, nego se u rat poziva.

Čuješ li ti ovo Milutine? – priđe mi majka. Kvrži prste i vata se za reklu, gužva je. Znam kako je njoj kad čuje zvonjavu, dva su joj sina – da kažem, moja dva brata poginula u prošlim ratovima, u turskom i bugarskom, a otac nam je – što bi se reklo, njen čovek – poginuo u Bugarskoj, na Slivnici.

Čujem bre – velim joj – nisam gluv.

Pa šta čekaš, vidiš da ljudi odlaze školi.

E, tu sam sliku zapamtio: Moja majka, sa mericom u rukama, stoji pred štalom i gleda za mnom, a goveda zarikala, da l' od one zvonjave, da l'stoka nešto predoseća – ne znam. Znam da mi beše teško.

Odo' ja školi, a tamo – šta da kažem... Učionica puna svršiti ljudi, iskupili se dabome, da nam učitelj objasni šta se ovo događa, zašto opet moramo u rat.

Kako ne otvoriste vrata, pogušićete se – velim ja. Prigrejalo sunce, letnji dan, bazde opanci i težina, znoj; oseća se na štalu i obore. A učitelj drži štapić i pokazuje Sarajevo na karti. Čisto se raduje. I fali Mladobosance. Oni su učinili svoje, uzleteli u nebo kao mučenici. Bacili bombe, kaže, ubili švapskog princa i njegovu ženu.

Vasilije sedi i gleda me iskosa, ko veli: Čuješ li ti uču kako prezvonjava?

Lasno je ubiti jednog princa i ženu, ama rat se ne dobija ubijanjem prinčeva i žena – mislim se.

Interesuje mene šta će sada da bude – misle li i ostali Bosanci za tim mladim Bosancima, oće li dići kakvu bunu ili ustanak? Nije nama do njihovog uzletanja u nebo, ni dosad se nije u mučenicima oskudevalo. Nama, bogati, pomoć treba. Oće li oni uz nas protiv Švaba? – Odmanem ja vako glavom. Nisu mi tu čista posla. Ne volim da se Bosanci naprazno junače, da ubijaju prinčeve i žene, a posle – guzicu u stranu pa naša seljačija danak da plaća. Pa je l' tako? Ako si Srbin i seljak, nisi stoka, ne voliš da te neko pravi ludim.

A učitelj tera svoje. Tamo, veli, u Bosni i po drugim krajevima de žive naša braća Južni Sloveni, ustanak samo što nije planuo.

Iz tvojih usta u božije uši učo – izađem ja napolje, ne verujem ni u kake Slovene, a neću ni da se kavžim sa učiteljom pred narodom.

Teško ti bre, da te u rat uvlače kako kome prasne ćef. Uvuku te u nešto što ne razumeš. Bogami. Slušo sam ja i otpre one naše školce. Dođi prekoleta na ferije pa se raspričaju o oslobađanju svi krtajeva gde žive naša braća... Čuješ naša braća, a moja braća izginula zbog neke „naše braće“.

Sećam se jednom o Velikoj Gospojini, pred opštinom – raspričao se Velibor Rović. Onako dugačak, pripo se na jedan kamen pa veze li veze. Oslobodili smo, kaže, Makedoniju. I staru Srbiju, pobedili smo na Kumanovu i na Bregalnici, sad ćemo da se okrenemo našoj braći u Bosni, u Ercegovini i u Dalmaciji.

Pa dobro Velivore, a koliko će to da košta? – javi se Čedoljub Petrović, bio onda još živ. Oće li nam čeljad biti brojnija i veselija? Koju smo vajdu mi imali od dojakošnjih ratovanja?

Ne radi se o vašim ambarima i štalama, koševima i torovima, o ujedinjenju se radi – drzak, bogati Velobor, drzak, a nema ga šaka jada, dugačak k'o pritka. I bolestan. Jektika samo što ga nije načisto pojela, al eto, oće i on da određuje sudbinu zemlje i naroda.

Odem kući a nije mi lakše. Muči sumnja, sikiracija. Čisto smešno, seljak si, a muči te sumnja zbog nekih Slovena i neki ustanaka. Al opet, o ratu je reč, o koži se radi, o glavudži.

Tumaram podrumom i pijem, ne krijem. I psujem, što da ne psujem. I kralja i vladu. I Gavrila Principa.

Ne greši dušu Milutine – moja majka Gvozdenija ide za mnom, krsti se, misli valjda da je i taj Gavrilo neki velikomučenik i svetac.

Majka mi pevca ispekla da ponesem, po običaju, ko da ću na svadbu, a tri sam dana kosio na sirćetu i perju belog luka – al ajd, kad je taki običaj da Srbin dobro jede kad u rat i u smrt polazi. 

Oblačim nove čakšire, suknene, a žao mi. Poslednje su – dvoje sam u prošlim ratovima poderao. Gunj neću da oblačim, nov je, i jedini – crkveni, stajaći, zašto da ga satirem po rovovima. A žena ko žena, ne žali ga, kaže: Milutine, može se desiti, ne daj bože, da pogineš, pa neka se vidi da si bio domaćin čovek.

Baš zato ga i ne bi nosio – kažem ženi – zato što mogu da poginem.

Računam, ako poginem neko će joj za taj gunj kositi i žito vezivati – al njoj ne vredi govoriti, naumila pa ne da. Oblači me ko da ću u narodnu pesmaricu, sve novo i najlepše trpa na me.

Nemoj ženo preterivati – kažem joj – samo dvoje gaće i dvoje vunene čarape stavi u torbu, to je čoveku ratniku dovoljno. Ako nema sreće, ne mogu mi ni kožne čakšire pomoći. Rukujem se sa ženom i majkom. Udarim sokakom u selo.

Na sve strane odleže dernjava. Kad se pre izopijaše toliki ljudi? Zašto pevaju i plaše golubove, što se sad junače, rano je!?

Uroševića kafana – prepuna. Pije se s nogu. Sve plaćaju Uroševići. Oni piju i najglasnije pevaju, oni najviše i psuju i pesmama prete Švabi. Nije im ni teško, oni su oduvek najviše pesama znali i pevali, a mnoge su i sami sročili; već su i o Apisu i drugima pevali, i o Gavrilu Principu... Oni će da pevaju – drugi će da ginu.

Ajde Milutine da pijemo i pevamo, - Pero Urošević, uzo čašu i naliva mi rakiju – zeman je zemlja da se brani.

Ajte vi Uroševići sa mnom da ratujemo. Meni je ovo treći rat, a tebi Pero, i tvom bratu Jefti nije ni prvi – kažem. Zna to i on dobro, nego neće Uroševići belu torbu da prte. Dva meseca oni pod oružjem paradiraju okićeni značkama ko komite, al neće tamo gde se gaće krvave, nego pevanjem i dernjavom pokazuju vlastima koliko vole kralja i Srpstvo. Taki su bili i u prošlim ratovima. Njini sinovi su i sad po komandama i pozadini a tuđu decu nalivaju da se pijana dernjaju i pevaju kad bi trebala da plaču.