Vodeće države EU vode neprijateljsku politiku prema Srbiji

(Večernje novosti)

MALI narodi samo međusobnim udruživanjem mogu da budu ozbiljan faktor u međunarodnoj politici. Njihov spas je u saradnji sa susedima - smatra Miloš Ković, profesor istorije na Filozofskom fakultetu. U razgovoru za „Novosti“ Ković kritički sagledava novu „religiju“ modernizma i orvelovske parole, govori o potrebi srpske Nojeve barke u vremenu sveopšteg potopa i zašto se ne smeju sve karte staviti samo na Evropsku uniju.

* Bavili ste se Istočnim pitanjem u doba Bendžamina Dizraelija kada je bilo nedoumica hoće li ovaj prostor ostati pod Osmanlijama, biti podeljen između velikih evropskih sila ili će pripasti narodima koji na njemu žive. Čini se da su ove dileme u neku ruku i danas prisutne?

- Trajna zainteresovanost velikih sila, koje se danas eufemistički nazivaju „međunarodna zajednica“, za Balkan (koga danas politički korektno nazivamo „jugoistočna Evropa“) jeste istorijski kontinuitet. U podeli karata, pozicije pojedinih velikih sila se menjaju. Velika Britanija, recimo, može da bude ogorčeni neprijatelj Srbije kada zaključi da je ona povezana sa Rusijom, kao što će jednog časa, kada se primeti da se srpski nacionalni pokret odvaja od uticaja Rusije, kao u vreme kralja Milana Obrenovića, biti spremna da tu istu Srbiju podrži. Rusija će podržavati Srbe do trenutka dok, recimo, u vreme Sanstefanskog mira 1878. godine, ne zaključi da su Bugari možda važniji za njihove interese. Kontinuitet se ogleda i u tome da se velike sile i danas uključuju u unutrašnju politiku balkanskih zemalja, kao i u sporazumima o podeli interesnih sfera koje neki često podvode pod teorije zavere, ali o kojima imamo materijalne dokaze.

* Da li je, onda, iluzija da balkanske države same odlučuju o sebi?

- Nije, mi zaista odlučujemo, jer je reč o dinamičnom odnosu između imperija i nacija, između lokalnih nacionalizama i odnosu između samih imperija. U tom međuodnosu mali ne smeju da odustanu od napora da sačuvaju svoj suverenitet. Srpski državnici u 19. veku nisu se mirili sa pokušajima velikih sila da im oduzmu pravo na samostalno donošenje odluka o sopstvenoj sudbini.

* Hrvatska će uskoro proslaviti „beg“ sa Balkana, Srbija na njemu ostaje. Zbog čega naši, a i strani zvaničnici imaju stalnu potrebu da ponavljaju da Srbija u svakom smislu pripada Evropi, kao da je to diskutabilno?

- Svi smo u osnovnoj školi iz geografije učili da je Srbija u Evropi, ali, izgleda da to nismo naučili. Ako je evropski identitet definisan pre svega kulturnom pripadnošću i ključnim istorijskim osloncima savremenih Evropljana, poput grčko-rimske civilizacije, hrišćanskog srednjeg veka, prosvetiteljstvom 18. veka, romantizmom i nacionalnim državama 19. veka, antifašizmom 20. veka, onda je sasvim jasno da srpska istorija i kultura pripadaju evropskom nasleđu. Ali, postoji vidljiva razlika između Evrope i EU, jer Evropa je složen i promenljiv kulturni fenomen, dok je EU samo jedna od privremenih državnih struktura. Suštinski, postavlja se pitanje nesigurnosti samih Srba i njihove čudnovate potrebe da sami sebi i drugima dokazuju da pripadaju Evropi. U našoj javnosti nema diskusije, već se sve svodi na orvelovske parole o tome kako Evropa, „modernizacija“ i budućnost samo naše dece (jer nas budućnost srpske dece sa Kosova izgleda ne zanima) nemaju alternativu. Umesto toga, potrebna nam je razumna debata o tome šta nam članstvo u EU donosi, a šta nam oduzima.

* Šta treba uzeti u obzir?

- U samoj EU se sve više govori o podeli na bogati „sever“ i siromašni „jug“. Na jednoj strani je nemačka moć i program štednje koji se arogantno nameće zemljama koje u takve ideje ne veruju, a na drugoj je evroskeptična vladajuća konzervativna stranka britanskog premijera Kamerona. Sve su to okolnosti koje upozoravaju srpske elite na strpljenje. Moć SAD postepeno opada, dok je Rusija konačno stekla kontrolu nad sopstvenim resursima. Čini se da vreme zaista radi za nas. Stav EU prema Srbiji nije koherentan i te unutaršnje razlike moramo da razumemo, kao što pažljivo moramo da analiziramo politiku Rusije koja je za nas pitanje svih pitanja.

* U kom smislu?

- Još ne znamo koliko bi Rusija bila spremna da ide daleko u politici podrške Srbiji, u slučaju njenog pružanja otpora „nečasnim ponudama“ sa Zapada. Nažalost, Srbija tradicionalno kasni u svojoj spoljnoj politici. Devedesetih je vodila politiku kao da Hladni rat još traje, a dvehiljaditih, naročito u poslednjih nekoliko godina kao da je u Kremlju još na vlasti Jeljcin, a ne Putin. U trenutku u kom vodeće države EU vode neprijateljsku politiku prema Srbiji i Srbima u regionu ne smeju se sve karte staviti samo na EU.

* Sve žetone verovatno ne treba staviti ni na Rusiju?

- Naravno, ali obratimo pažnju na to da kao što u zapadnom javnom mnenju postoji dominantno negativni stereotip o Srbima, u ruskom javnom mnenju je to pozitivan stereotip. To je faktor koji naši državnici moraju da imaju na umu.

*Da li je oporavak ekonomije naš nacionalni interes?

- Posle aneksione krize 1909, kada su i Srbija i Rusija bile ponižene austrougarskim pripajanjem BiH, mudri Stojan Novaković napisao je članak pod naslovom „Šta sada“, pa kaže: „kultura“. Ona otvara sva vrata i briše sve granice na silu uspostavljene unutar jednog naroda. Mi sada možemo da dodamo i ekonomiju. Ali se pri tome ne možemo odricati države. Uzalud i kulturna produkcija i ekonomski uspesi ukoliko dozvolimo da budemo svedeni na status Kurda - naroda bez države. Već imamo državu ograničenog suvereniteta, jer na Kosovu, koje je de jure teritorija Srbije, imamo strane okupatorske snage. Nije, dakle, reč samo o okupatorovoj „mekoj moći“ koja se izražava kroz kontrolu nad beogradskim političarima i medijima. Taj uzani, preostali prostor našeg suvereniteta moramo, uporno i mudro da širimo.

* Mogu li Srbi da se saglase oko pet ključnih stvari koje nadilaze političke podele?

- Mislim da bismo morali da se složimo da se srpsko društvo gradi na principima demokratije, ljudskih prava i prava manjina, oko odbrane nacionalnog suvereniteta i državnog teritorijalnog integriteta, odgovornog odnosa prema kulturnom nasleđu. Potreban nam je zvaničan kulturni model, u onom smislu u kome on odavno postoji u Britaniji, Francuskoj ili u SAD. To bi bio onaj neophodni minimum koji se stiče kroz školu i medije. Iz njega bi svako mogao da krene u potragu za sopstvenim idealima, koji bi, naravno, mogli da podrazumevaju i osporavanje tog postojećeg kulturnog modela. Rekao bih da bi njegove uporišne tačke u istoriji pored onoga što sam rekao o demokratiji, ljudskim i manjinskim pravima, mogli da budu: Sveti Sava i Sveti Simeon, Kosovski zavet, Dositej Obradović i Karađorđe, oslobodilački ratovi od 1912. do 1918, otpor fašizmu 1941-1945 i konačno sećanje na masovna stradanja u 20. veku - na Jasenovac, „Oluju“ i „Milosrdnog anđela“. Tom, zvaničnom modelu, pripadala bi i imena koja ne dolaze sa teritorije onoga što danas zovemo Srbijom: Njegoš, Andrić, Selimović, Pupin, Tesla, i srednjovekovne freske i delo Nadežde Petrović, Kir Isaia Srbin, Filip Višnjić, Mokranjac, Smak, Ju grupa, Riblja čorba, Partibrejkresi, Beogradski sindikat. Neka vrsta naše Nojeve barke, poruke u boci, u vremenu sveopšteg potopa.

* Da li je pripadnost malom narodu „časna sudbina“?

- Da. Nama je utoliko lakše jer smo manje u iskušenju da osvajamo i pokoravamo druge narode. Mada, i mi Balkanci poznajemo svoje mikroiperijalizme. O malim narodima je najbolje pisao veliki čehoslovački državnik Tomaš Masarik. On kaže da se demokratija sastoji u tome da i „najmanji“ i „najneugledniji“ pojedinci ili grupe u jednom društvu imaju pravo na dostojanstvo i na sopstveno mišljenje, baš onako kao što i „mali narodi“ imaju pravo na suverenitet, na samostalno donošenje odluka i na odbranu svog dostojanstva. Mali narodi samo međusobnim udruživanjem mogu da budu ozbiljan faktor u međunarodnoj politici. Spas je u saradnji sa susedima, u paroli „Balkan balkanskim narodima“. Ako ste u neprekidnom nacionalističkom sukobu sa svojim susedima, tu će velike sile da mešetare. Jugoslavija je bila pokušaj da se takvo stanje prevaziđe. Lako je, međutim, izvikivati parole jer na delu neće biti lako uspostaviti prijateljske odnose između, pre svega, Srbije i Hrvatske, odnosno Srbije i Velike Albanije koja se pred našim očima stvara.

* Idu li modernizacija i nacionalna ideja ruku pod ruku?

- Podela na nacionaliste i građaniste kod nas je potpuno besmislena. Ideje narodnog suvereniteta, nacije, demokratije i ljudskih prava istorijski i praktično potpuno su nerazdvojni i to na Zapadu zna svaka prosečno obrazovana osoba. Tamo je stvar dobrog ukusa ne hvaliti se svojim patriotizmom, svojom porodicom ili imovinskim stanjem. Sama je modernizacija inače vrlo potrošena reč, teorijski model iz društvenih nauka šezdesetih godina prošlog veka. U našoj javnosti se modernizacija, međutim, pretvorila u novu religiju, baš kao nekada markiszam, svodeći se na kraju na ulaganje svih mogućih napora da ličimo na Engleze ili Nemce. Ako nismo kao oni, onda se kao prava kolonizovana robovska nacija, moramo zapitati - šta nije u redu sa nama? Odgovori se, potom, traže u dalekoj srpskoj prošlosti.

* Kako gledate na odnos crkve i države danas? 

- Princip njihove odvojenosti tumači se kroz parolu da crkva nema prava da se izjašnjava o tekućoj politici, što je besmisilica. Živimo u laičkom društvu i odvojenost crkve i države znači da danas mišljenje SPC ne obavezuje svakoga, jer u ovoj zemlji žive i muslimani, katolici, protestanti, ateisti. Apsurdno je to što smo dozvolili i najmanjoj nevladinoj organizaciji (NVO), sa mutnim izvorima finansiranja, da ima svoju reč, dok ućutkujemo SPC zbog pogrešno shvaćenog principa laičke države.

Ocrnjuju li Srbe neki novi udžbenici istorije i više nego holivudski filmovi?

- Istoriografija prati odnos snaga u svetu. Uporedo sa obnavljanjem moći Nemačke menjaju se i ideološke i akademske paradigme. Za one koji se bave revizijom moderne srpske istorije koren onoga što se desilo u Srebrenici je kosovski zavet, Njegošev „Gorski vijenac“ proglašava se Biblijom etničkog čišćenja, a Garašaninovo „Načertanije“ je temelj velikosrpskog agresivnog projekta na Balkanu. O Balkanskim ratovima se isključivo piše kao o kontinuiranom istrebljivanju nesrpskog stanovništva, pre svega Albanaca. Vidimo kako se gube i razlike između povoda i uzroka Prvog svetskog rata.

* Jesu li Srbi zarobljeni u mitove više nego drugi narodi?

 - Apsolutno ne, svaki identitet počiva na nekom mitu. Identiteti fudbalskih navijača ili naši porodični identiteti počivaju na mitovima. Oni su izvor svekolike evropske i svetske kulture. Kada je reč o praktičnoj politici, stvari se moraju videti onakvim kakve jesu, ali ono što nas pokreće su mitovi, vera i zaveti.