Vojvodina – zauvek srpska, nikad nezavisna

Da li je separatizam u severnoj srpskoj pokrajini uobrazilja ili realna opasnost? Ovo se pita svaki građanin kada na svim medijima čuje najave „vruće jeseni u Vojvodini“ ili kada čuje o stvaranju nekakvog autonomaškog bloka.

Ne treba biti mnogo pametan, niti politički potkovan da bi se zaključilo kako se prethodne dve decenije na štetu Srba odvijao raspad SFRJ, SRJ, SCG i da se taj proces sada nastavlja i u Srbiji. Bez obzira na ustavna rešenja i međunarodne sporazume pred našim očima nestala je Republika Srpska Krajina, Republici Srpskoj se konstantno umanjuju nadležnosti, Crna Gora je postala nezavisna i politički veoma udaljena od Srbije, a Kosovo i Metohija je stavljeno pod strani protektorat. Paralelno sa ovime, decenijama je narod u Srbiji pripreman da je zatim na redu Vojvodina!

Pitanje, koje svaki Srbin treba da postavi sebi jeste šta će biti ako vojvođanska birokratija bude počela da sanja snove koje je sredinom devedesetih godina prošloga veka počela da sanja antisrpska birokratija u Crnoj Gori? Kao što je Milo Đukanović imao nekada, tako Bojan Pajtić ima danas gotovo sve stvari pripremljene. Danas na raspolaganju autonomaškoj vojvođanskoj birokratiji stoje:

1. Usvojena obeležja Vojvodine koja ne oslikavaju srpsko nasleđe;

2. Eksplicitne poruke da je Vojvodina potencijalni problem (nemački ambasador Cobel);

3. Usvojen statut AP Vojvodine koji je pokrajini dao određena državna svojstva;

4. Uspostavljena je Vojvođanska akademija nauka i umetnosti koja je mnogo aktivnija od marginalizovane Matice Srpske;

5. Uložen veliki strani kapital na teritoriju AP Vojvodine;

6. Napravljena parabankarska organizacija „Razvojna banka Vojvodine“;

7. RTV Vojvodina na koju su dovedeni glavni urednici i zaposleni sa B92, a koji imaju dvadesetogodišnji staž antisrpskog delovanja;

8. AP Vojvodina koja je uvedena u proces sukcesije SFRJ čime sve više dobija međunarodni legitimitet;

9. Na teritoriji AP Vojvodine je oprana velika količina novca dobijena od strane vodećih narkokartela na Balkanu;

Jedino što u ovom trenutku nedostaje vojvođanskoj birokratiji jesu Vojvođani i upravo zato prošle godine pred opšti popis ušlo u završnu fazu plana da se jedan deo Srba socijalnim inženjeringom prevede u tu veštačku naciju. Inženjeri nove nacije već jako dugo rade na lociranju pogodnih ciljnih grupa iz kojih će za početak izvući nekoliko hiljada Vojvođana koji će biti zametak za buduće vreme i nova omča oko vrata Srbiji. Istini za volju trenutna situacija u Srbiji i srpskom narodu ide na ruku inženjerima nove nacije, koji se sve više obraćaju:

10. Poniženim i osiromašenim starosedeocima u Srpskoj Vojvodini ubeđujući ih kako je glavni krivac za njihov položaj Beograd i kako će po njih sve biti bolje kada se oslobode Beograda;

11.  Komunistima srpskog porekla koji su prošli svoj razvojni put od rigidnih komunista, potom jogurt revolucionara, a onda preko „demokratske revolucije“ stigli do apatičnih ljudi bez identiteta;

12.  Svim drugim Srbima koji imaju podvojene identitete i kojima je zavičajno poreklo često mnogo značajnije od srpskog roda;

Svim ovim grupama se perfidnim metodama već decenijama, a naročito u poslednjoj deceniji, objašnjava kako će njihov život biti mnogo bolji kada se budu otrgli od Beograda i kada sada već kao Vojvođani budu sami odlučivali o svojoj sudbini.

Da stvar bude mnogo ozbiljnija inženjerima nove (para)državne tvorevine u Evropi, najviše pomažu sami Srbi i to čak više oni koji žive van teritorije AP Vojvodine. Jer kako tumačiti činjenicu da je separatistički statut Vojvodine prošao skupštinu Srbije sa većinom glasova, a da je tada u skupštin sedelo tek nepunih sedamdeset poslanika iz mesta u AP Vojvodini?! Dakle, čak uz pretpostavku da su svi poslanici koji su iz AP Vojvodina glasali za statut, taj predlog ne bi mogao da prođe, a kada se uzme u obzir da je dobar deo od poslanika koji dolaze iz AP Vojvodina glasao protiv, dolazimo do računice da je za statut Vojvodine u skupštini Srbije glasala većina poslanika koja uopšte ne živi tamo!? Razlozi ovome su brojni, od guranja glave u pesak, nepoznavanja situacije u samoj Vojvodini, pa do tendencioznog rada u korist kolonijalne uprave u Srbiji. No, koji god da je razlog ovakvom ponašanju opradvadanja nema i ne sme ga biti!

Takođe, nova situacija koja dodatno homogenizuje sve autonomaške snage jeste odluka Ustavnog suda o tome da se osporavaju neke odredbe Statuta Vojvodine. Ova odluka je svakako dobra, ali je veoma indikativan trenutak u kome je jedna takva odluka doneta.

Dakle, problem seperataizma u Vojvodini definitivno postoji i to je činjenica, ali je isto tako činjenica da sve to još uvek nije eskaliralo do one mere kada počinje reka bez povratka. Iz tog razloga, pod hitno treba krenuti u kontranapad i to na svim onim poljima na kojima su inženjeri nove države već postavili svoje mehanizme. Jedan po jedan ti mehanizmi moraju biti rsklapani, a možda je za početak najvažnije od zloupotrebe oteti sam termin Vojvodina.

Vojvodina je reč slovenskog (srpskog) porekla i oduvek je označavala teritoriju u kojoj je vladar vojvoda. Srbi su još u sedamnestom veku dobili pravo na vojvodovine, da bi konačno u Srpskoj revoluciji 1848-49. Srbi izvojevali Srpsku Vojvodinu. Dakle, Vojvodina je nastala kao srpska i baš iz tog razloga niti jedan Srbin ne bi trebao da se odrekne tremina Vojvodina, jer bi se na taj način dozvolio širok manevarski prostor za separatiste. Ako bi ostavili po strani politiku, Vojvodina se ni po čemu ne razlikuje od Šumadije, Bosne, Hercegovine, Kosova, Metohije, Like, Dalmacije, Crne Gore i svih drugih tradicionalnih srpskih teritorija, te bi je baš kao takvu i trebalo posmatrati.

Drugi važan mehanizam koji treba oteti iz ruku inženjerima nove (para)države u Evropi jeste priča o novcu i životnom standardu. Istina je da se danas u čitavoj Srbiji živi loše, pa samim tim i u severnoj srpskoj pokrajini, ali je isto tako istina da je u Srbiji dugo vremena na vlasti bila ona politička opcija koja potencira priču o separatizmu u Vojvodini! Dakle, o lošem stanju u AP Vojvodini pričaju oni koji su na vlasti bili i u samoj pokrajini i u republici.

I tako redom, treba rasklapati postavljene mehanizme koji rade na daljem rastakanju Srbije. Ovo se mora raditi pažljivo i inteligentno, jer su inženjeri nove (para)države svakako predvideli mehanizme odbrane. Pogotovo se treba čuvati od izliva „kafanskog nacionalizma“, jer je takav pristup u velikoj meri doprineo da danas Srbija bude u položaju u kome se nalazi. Kao što danas u fudbalu retko prolazi igra sa liberom u odbrani, tako ni u društveno-političkom smislu ne prolazi demagoška priča i jogurt revolucija, već istrajan rad sa strategijom na srednji i dugi rok.