Куда иде Србија | |||
“Војвођански” политички имагинаријум |
среда, 27. новембар 2013. | |
Различите тенденције које се могу подвести под шире дефинисан термин означен као “ревизија историје” уочљиве су у читавом спектру примера и првенствено их треба посматрати у контексту шире слике низа друштвених, а посебно политичких чинилаца. Произвољна тумачења историје, ван научне интерпретације, као и релативизација појединих историјских догађаја, свакако имају специфичне карактеристике, али их све заједно одликује политизација, тенденциозност, наглашена спекулативност и одсуство валидне аргументације. Простор који је заузимала бивша СФРЈ, као и шири простор Балканског полуострва у периоду дужем од претходне две деценије у контексту комплексних политичких и друштвених процеса којима је био захваћен представљао је посебно плодно подручје за пласирање бројних спекулативних тумачења којима су се извртале историјске чињенице. Различити покушаји ван научне ревизије историјске слике прошлости су при томе имали и имају за коначни циљ промену опште перцепције о одређеним историјским догађајима најчешће зарад остваривања претходно зацртаних политичких циљева. Тако су се у процесима конструисања политичких митова и митологија новонасталих држава на простору бивше СФРЈ као изразито битан фактор подразумевале и подразумевају бројне тенденциозне интерпретације различитих сегмената прошлости, као и ревизије перцепције о појединим историјским догађајима. У том контексту, током протекле две деценије могу се нпр. прилично јасно пратити бројни примери политички усмерених ревизија историјске слике прошлости, који представљају интегрални део процеса конструисања новог бошњачког националног идентитета. Такође, читав дијапазон примера релативизације историјских чињеница, као и њихове ревизије, присутан је и у савременој хрватској политичкој и националној митологији, али и у контексту перципирања историје косовских Албанаца кроз деловање њихове националистичке историографије и публицистике која настоји да прикаже вишедеценијски подређени положај њиховог етноса од стране Срба, који се противно свим историјски релевантним подацима перципирају као окупатори и агресори. Током протеклих неколико година све чешће се уочавају и процеси ван научне ревизије историјске слике прошлости који се не односе искључиво на процесе конструисања националних наратива, али свакако теже формирању нових колективитета, тј. групних идентитета који се иницијално формално темеље на регионалним основама. Ипак, иако изворно регионални, они могу садржати и основну премису која подразумева дистинкцију у односу на остале, тј. друге који се перципирају са антагонистичког становишта, а неретко као посве другачији и мање вредни. У том правцу, регионални идентитет може низом политизација и формирања наратива о наводној угрожености од других постепено попримити обрисе својствене националним идентитетима. Као пример у том контексту интересантно је сагледати читав низ продуковања теза и наратива о тзв. војвођанском идентитету као облику идентификације који превазилази регионални смисао и који се низом усмерених политизација тенденциозно истиче као својеврсна “алтернатива” националном облику идентификовања, односно као наводна “солуција” у односу на српски национални идентитет. На тај начин војвођански идентитет – као извештачени конструкт за који се жели истаћи да не представља искључиво регионалну већ “културолошку” одредницу – конструише се кроз различите механизме. Под тиме се подразумева и медијска продукција нечега што се од његових идејних протагониста назива и подводи под тзв. “војвођанску традицију”, али и политизација питања попут економске ситуације у Војводини у контексту пласирања слабо утемељених хипотеза о њеној наводној експлоатацији од остатака Србије и сличног. Дакле, покушаји стварања тзв. војвођанског идентитета као политичке, а не искључиво регионалне категорије – која чак ни као таква уосталом свакако није хомогена, већ је састављена од низа локалних идентитета – одвија се у два основна праваца. Са једне стране, уочавају се тенденције које се везују за измишљање нечега што је представљено као особене и специфичне војвођанске традиције, које се од оних који их стварају (измишљају) перципирају као јединствени хомогени монолит који стоји насупрот прилично стигматизованом остатку Србије, који се често доживљава као ретроградан и заостао. Реч је заправо о својеврсном измишљању неког облика “погодне и прочишћене историје” у којој се културне разноликости које постоје у Војводини постављају на ниво који је у наводној “културолошкој” искључивости и дистинкцији са остатком Србије. Други правац обухвата продуковање низа политизација, односно различитих тенденциозних и искључивих “теорија” о томе како Војводина и “Војвођани” представљају неку врсту економских талаца остатка Србије која их експлоатише и која заправо наводно својом “заосталошћу” кочи општи економски и културни прогрес Војводине. У том контексту, садржаји интернет портала попут Слободне Војводине и сличних, који између осталог поседују читав низ хомофобичних и шовинистичких елемената, значајно доприносе стварању оваквих неутемељених теза. У бројним текстовима који постоје на овим сајтовима могу се нпр. наћи ставови по којима је наводно “Војводини од стране Србије наметнут колонијализам”, тј. “економски и политички империјализам”, затим мишљења попут тога да се од стране Србије на простору Војводине “врши својеврсно ‘тихо’ етничко чишћење над домицилним становништвом”, као и читав низ других апсурдних и политизованих тумачења. Креатори садржаја на интернет порталима који се залажу за “преиспитивање” статуса Војводине у Србији – без обзира на то да ли се нуди “решење” у форми федерализације, или се отвореније прокламује самоопредељење и сецесија –парадоксално и помало иронично настоје да укажу на некакве “историјске традиције” и наводни непрекидни континуитет Војводине као политичког ентитета од његовог настанка до данас. При томе се у потпуности свесно игноришу или чак ревидирају историјске чињенице о разлозима који су довели до стварања Српске Војводине 1848. године, која је већ крајем 1849. године вољом званичног Беча трансформисана у Војводство Србије и Тамишког Баната. На исти начин се продукују историјски нетачна тумачења која се односе на одлуку о присаједињењу ових простора Краљевини Србији 1918. године, коју је донела Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, а на посебном заседању и скупштина Срема која се такође изјаснила о припајању Срема Србији. Свакако, нема потребе да се додатно истиче да су иницијалне констелације које су довеле до проглашења Српског Војводства представљале жељу, али и реалне потребе за обједињавањем српског а (условно) и ширег словенског етничког корпуса у Угарској, односно у Аустријском царству. Такође, бесмислено је додатно указивати и на чињенице које се односе на присаједињење Баната, Бачке, Срема и Барање (а не Војводине као некакве реалне јасно дефинисане ентитетске целине) Краљевини Србији, а нешто касније у склопу ње и Краљевини СХС. У том контексту уочава се и један од основних парадокса тзв. “војвођанских интерпретатора историје”, који настоје да прикажу присаједињење Србији, тј. Краљевини СХС, као одлуку коју су донели “Војвођани” као некаква имагинарна целина која историјски посматрано чињенично у том периоду заправо није ни постојала. Односно, тумачење како је 1918. године Војводина у форми некаквог јединственог политичког ентитета наводно приступила Краљевини Србији а тиме и Краљевини СХС, апсурдно је и научно неутемељено. Супротно томе, чињенично је да су крајеви већински насељени Србима на простору јужне Угарске одвојено донели одлуке о присаједињењу Краљевини Србији са којом су мало касније, као њен интегрални део, постали део Краљевине СХС. Ову одлуку су подржали и представници осталих словенских народа који су живели на овим просторима. На основу претходно наведеног, може се констатовати да су након завршетка Првог светског рата и присаједињења простора који данас чине територију АП Војводине уједно изгубљени смисао и потреба на којима се заснивала иницијална идеја за постојањем Војводине чији се идентитет темељио и проистицао из потреба политичких процеса српског националног покрета у Хабзбуршкој монархији. При томе, треба напоменути да је целокупни период постојања Српске Војводине, односно Војводства Србије и Тамишког Баната, ограничен на свега непуних 12 година и да се целокупна идеја темељила искључиво на традицијама српске националне еманципације, те је о некаквом облику “војвођанске идентификације” потпуно бесмислено расправљати. У том смислу савремена политикантска тумачења која настоје да представе како постоји некакав специфични историјски континуитет Војводине као политичког субјекта апсолутно су са становишта историјске науке неодржива, а у одређеном смислу и псеудоисторијска. Када је реч о политичким злоупотребама везаним за формирање квазитеорија о наводном економском експлоатисању Војводине од остатка Србије, односно о конструкцији како остатак Србије има колонијални однос према Војводини, њих је потребно пре свега посматрати у контексту већ устаљених политизованих демагошких тенденција које користе екстремнији аутономашки и сецесионистички кругови као погодно средство политичке мобилизације у остваривању својих политичких циљева. Свакако, о проблематици финансирања Војводине треба расправљати, али искључиво у правцу стручне и аргументоване дебате, али и у контексту других, много ширих, а можда и реалнијих предлога о начинима економске и регионалне децентрализације Србије. Такође, ову дискусију треба водити независно од утицаја дневнополитичких и историјски неутемељених тумачења, као и изван бесмислених конструкција о некаквој наводној вишедеценијској израбљивачкој политици остатка Србије, које се пласирају без валидне аргументације од појединих заговорника екстремнијих решења “војвођанског питања” првенствено због стицања политичких поена међу делом неупућених и предходно изманипулисаних грађанки и грађана који живе на простору АП Војводине. Дакле, тенденциозне “теорије” о наводној “економској експлоатацији Војводине” треба перципирати као специфичан облик политичке пропаганде којим се тежи конструисању општег схватања о томе како би Војводина, наводно, много боље живела без остатка Србије, што је идеја која поприма све искључивије обрисе деловањем читавог спектра удружења, интернет портала, али у одређеној мери и политичких странака аутономашког усмерења. Свакако, приче о наводној економској угрожености Војводине од остатка Србије се у потпуности заснивају на политичким спекулацијама и квазиаргументацији, а не на реалним чињеницама. Супротно томе, у економском смислу грађане који живе на простору АП Војводине управо највише економски угрожава и експлоатише гломазан административни и бирократски страначки апарат, као и потпуна неспособност и корумпираност тренутне покрајинске власти. Аутор је члан главног одбора Треће Србије |