Vreme neposlušnih samoupravljača

Posmatrajući poslednjih dvadeset godina, na društveno-političkoj sceni Srbije desile su se krupne promene. Urušavanje i konačni pad socijalizma u potpunosti su promenili vrednosni sistem starog doba, koji istini za volju nije ni težio pravim duhovnim vrednostima nego je bio okrenut privremenim i prolaznim ciljevima. Marksizam i socijalističko samoupravljanje su predstavljali ideološku, obrazovnu i vaspitnu osnovu srpskog društva u vreme vladavine Josipa Broza, ali i u deceniji posle Brozove smrti. Kult industrijske proizvodnje uneo je u srca ljudi opčinjenost materijalizmom i vezanost za zlatno tele, ili kako su idolopoklonici titoističkog režima umeli da kažu: Ono od čega se živi.

Socijalističko samoupravljanje je uvedeno 1950. godine u društveno-politički sistem jugoslovenske države. Želeći da pokažu bloku istočnoevropskih država, okupljenih u Informbirou, da su na pravom putu ortodoksnog marksizma, jugoslovenski komunisti, predvođeni Josipom Brozom, napravili su mali eksperiment pod imenom socijalističko samoupravljanje. Sistem samoupravljanja je podrazumevao postepeno preuzimanje državnog vlasništva u posed široke društvene zajednice. Samoupravljači u fabrikama, školama, bolnicama i u drugim društvenim institucijama uvodili su društveno vlasništvo, organizacije udruženog rada, kolektivno odlučivanje, zborove radnih ljudi, samoupravne interesne zajedni  i kolektivnu odgovornost. Prelazak sa socijalističkog samoupravljanja na državu zapadnoevropskog modela nije značio i raskid sa tekovinama samoupravljanja.

Ono što je tipična karakteristika brojnih generacija vaspitavanih u sistemu socijalističkog samoupravljanja jeste izrazita neposlušnost koja izvire iz totalne zloupotrebe ljudskih prava i sloboda. Bez osnovnog osećanja odgovornosti prema sebi i drugima, vaspitanici samoupravljanja naučeni su da traže samo svoja prava, a preziru obaveze. Država je za samoupravljače predstavljala fiktivnu tvorevinu sastavljenu od tamo nekih lopova i lažova. Danas, neposlušni samoupravljači postavljaju visoke kriterijume predstavnicima države i bacaju se kamenom na one gore grešnike, a sami nikoga ne slušaju i ne priznaju autoritete. Ono što drugima svakodnevno osporavaju, sebi dopuštaju u svakoj prilici.

O sebi samom – samoupravljač misli u superlativu. Prelest u koju je zapao dovela ga je do toga da o sebi misli kao o bezgrešnom i najstručnijem čoveku u sopstvenom okruženju. Godinama su se učile generacije da se protive i ne slušaju roditelje. Postavljala su se pitanja tipa: Slušaš li ćerku i sina? Slušaju li te tata i mama? Slušaju li te baba i deda? Ima i onih koji će ova pitanja okarakterisati kao bezazlenu šalu, ali je nesumnjivo neposlušnost podsticana i ovakvim „šalama“. Bez straha Božjeg i bez ikakvog strahopoštovanja, čovek poprima osobine neposlušnosti i bezobzirnosti. Neposlušnost se neverovatno umnožava i prenosi na mlađe generacije Neposlušni prenose na svoju decu obrazac nepoštovanja i neposlušnosti, tako da danas na svakom koraku srećemo samovoljne neposlušnike.

Niko mene ne može toliko malo da plati koliko ja mogu malo da radim. Ovakve naopake misli su najizrazitiji produkt filozofije prohujalog vremena. Onaj koji „malo plaća“ stvorio je „idealan“ društveni sistem u kojem je sebi dao centralno mesto sa svim mogućim privilegijama, a samoupravljačima omogućio da budu virtuelni vlasnici i kreativni neradnici. Kako prevariti sistem i izbeći kaznu? Neposlušni samoupravljači su ovladali tim veštinama i doveli ih do perfekcije, uvodeći u srpski jezik novo značenje reči snaći se i snalaziti se. Ove reči su postale alibi za krupnu krađu, potkradanje, sitne prevare i „kraduckanje“. Vaspitanici samoupravljanja će obavezno da kritikuju nečasne radnje onih drugih, dok će za sopstvene „sitne“ prevare uvek imati razumevanje. O krađi, kao poželjnoj i normalnoj radnji, pričaju i danas mnogi: „On je krao i nama je dao, ovi kradu i nama ne dadu“. Moralni sunovrat i razaranje porodice su nastupili kao najočigledniji plodovi samovolje, sebeljublja i neosetljivosti za stradanje i patnje drugih.

U svakoj pori srpskog društva, u svakoj savremenoj zajednici i instituciji oseća se snažno prisustvo duha neposlušnosti i samoupravljanja. Svako bi želeo da određuje radno vreme, visinu plate, kriterijume za dobijanje radnog mesta i sopstvena prava ali da ima, ukoliko je to moguće, što manje obaveza. Deca bi želela da im se roditelji pokoravaju, đaci bi najviše voleli da ih nastavnici ne smaraju, pacijenti bi hteli da leče umesto doktora, sveštenici bi rado da smenjuju vladike. Koliko je samo onih koji smatraju da bi to uradili mnogo bolje od onog drugog. Teško je pronaći čoveka trpeljivog i smirenog. Mnogi su se pronervozili i omrzovoljili. Voleli bi da samo sebe slušaju, da sve rade na svoju ruku i da im se niko ne meša, jer oni sve najbolje znaju. Neposlušni samoupravljači primenjuju principe demokratije samo kada to lično njima odgovara. Kada im je bilo šta uskraćeno, a po zakonu je, onda dobijaju takvu energiju da je teško poverovati kako od onako namrgođenih ljudi koji se protive svakome i svemu, postaju produktivni korisnici svojih demokratskih prava.

Duhovni sledbenici samoupravljanja svoju veru grade na interesu i glasno govore da je u današnjem svetu sve zasnovano na uzajamnim interesima. Ako nisu prepoznali  ličnosti od kojih će imati bilo kakvu korist, verovatno neće nikoga ni primetiti. Tako se neposlušni samoupravljači postepeno, kao u Darvinovoj teoriji, preobražavaju u evropejske pragmatičare, selektivnog pristupa evropskim vrednostima od kojih su profit i sticanje dobiti iznad svih i svega. Novouspostavljeni „vrednosni sistem“ počiva na specifičnoj pravdi neposlušnih pristalica novog samoupravljanja, gde se zamišljenim neprijateljima „vadi i veće oko i više zuba“. U sistemu, čiji su akteri revnosno neposlušni samoupravljači sve što je zasnovano na zdravom vaspitanju, moralnoj čvrstini i očuvanju viševekovnih vrednosti srpskog naroda označeno je kao konzervativno i klerikalno.