Zašto je „šloser“ bio bolji

Uobičajeno i nametnuto gledanje na našu neposrednu prošlost zahteva od nas da mislimo kako je komunizam bio strašan a godine nacionalizma užasne, dok je period demokratije u kome živimo bajan. Kada se istraživači suoče sa stvarnošću, bivaju iznenađeni mišljenjem naroda koje ne sledi ovaj šablon.

Građani ocenjuju da je period komunizma bio bolji od perioda demokratije u odnosu 8 prema 1.[1] Ako bi istraživanje obuhvatilo samo one koji kroz lično iskustvo mogu da učine ovakvo poređenje (starije od 50 godina), rezultat bi bio još „neočekivaniji“.

Zašto kažeš demokratija, a misliš kapitalizam

Režimi u okviru komunističkog načina proizvodnje nazivali su sebe socijalističkim, dok režimi u okviru kapitalističkog načina proizvodnje sebe nazivaju demokratskim. Već na terminološkom nivou uočava se veliko odstupanje od suštine i potencijalno obmanjujuća namera. U prvom slučaju proizvodi se da bi se zadovoljile potrebe svih članova zajednice, u drugom je smisao proizvodnje akumulacija kapitala u rukama što manjeg broja pojedinaca.

Izgleda kao da je država zaista kriva za sve, jer ona nije uspela da ispuni ono što je obećavala.

Sasvim je logično da građani koji su iskusili oba ekonomska sistema tvrde da im je bilo bolje u socijalističkom. Njima je zaista bilo bolje u tom sistemu, jer je njegov smisao bio ekonomska i socijalna sigurnost najšireg sloja građana, i tako je i bilo. Obrnuto, u kapitalizmu, u kome sada žive, bitna je jedino ekonomska sigurnost pojedinaca koji se bave akumulacijom kapitala, dok su najširem sloju građana, prepuštena sva politička prava, osim jednog. Oduzeto im je pravo da osporavaju ili ugrožavaju pravo pojedinaca da akumuliraju kapital, čak i onda kada se taj ekonomski proces odvija na njihovu štetu, a drugačije, nažalost, nije ni moguće. Građani tu ekonomsku štetu osećaju na svojoj koži i zato se tako izjašnjavaju.

Za sve je kriva država

Izgleda kao da je država zaista kriva za sve, jer ona nije uspela da ispuni ono što je obećavala. Socijalistička država, dodatno uzdrmana svetskom revolucijom iz 1968. godine, sve manje je bila sposobna da obezbedi socijalnu i ekonomsku sigurnost svojim građanima. Nacionalne političke elite su je dokrajčile u uverenju da će sebi obezbediti privilegovanu poziciju u raspodeli materijalnog bogatstva. Nacionalizam i etnički sukobi devedesetih godina bili su način da se najširim slojevima građanstva države koja se raspada skrene pažnja sa tog ekonomskog procesa i njihovo nezadovoljstvo i bes usmere na način koji garantuje bezbednost elitama.

Zaista, akumulacija kapitala započela je već u devedesetim godinama prošlog veka, u čuvenoj „epohi nacionalizma“. Država je podsticala taj proces na dva načina – kroz obezbeđenje monopolske pozicije odabranim pojedincima i preko mafijaškog principa u uslovima ekonomske izolacije.

Nacionalizam i etnički sukobi devedesetih godina bili su način da se najširim slojevima građanstva države koja se raspada skrene pažnja sa tog ekonomskog procesa i njihovo nezadovoljstvo i bes usmere na način koji garantuje bezbednost elitama.

Oktobarski prevrat doneo je samo bezbedan nastavak tog procesa. Uz poneki sukob među prijateljima oko akumuliranog kapitala ili neisplaćenih dugovanja, sve je ostalo isto. Ali tek sada je trebalo zadovoljiti apetite inostranog kapitala. Država se bacila na obezbeđenje monopolističke pozicije najpre bankarskom, a potom i drugim formama transnacionalnog kapitala, u jednom procesu neverovatne autodestrukcije koji se sastojao u uništenju sopstvene proizvodnje. Ono što je nacionalistički režim konzervirao i čuvao makar kao privid garancije socijalne sigurnosti građana, to je demokratski režim budzašto rasprodao.

Najbolja je ipak superdržava

Izgubivši poverenje u sopstvenu moć, neuspešna država okrenula se utapanju u superdržavu. Ni monopolistička obećanja ni raščišćeni domaći teren nisu privukli dovoljno stranog kapitala, osim bankarskog, a u međuvremenu država je rasprodala skoro sve što se prodati može. Obećani raj nije se mogao zameniti demokratijom. U krajnjem, i demokratija je skupa i mogu da je plate samo bogate države.

Preostalo je samo jedno rešenje. Stati pod okrilje evropske superdržave, a u međuvremenu, do prijema u članstvo, nadati se novčanim prilivima sa te strane i tako preživeti sopstvenu demokratiju. U stanju stalne krize, onemoćala država kao da pokazuje naročit smisao za groteskne akcije na svom putu ka superdržavi svoga spasa. Na kraju prve dekade svog demokratskog trijumfa umesto da ustane u zaštitu osiromašenih slojeva građanstva država punim kapacitetima prinude ustaje u odbranu obesne nekolicine pripadnika srednje klase koja svoj aberantni seksualni život demonstrativno pretvara u političku akciju.

Možda niko nije kriv

Ako bez kompleksa manje vrednosti, bez nametnutog kompleksa krivice i bez propisanih ideoloških naočara pogledamo svet oko sebe, možda će nam se u jednom trenutku učiniti da nije kriv ni način proizvodnje, niti su krive država, elite ili narod. Nisu krivi ni šloser, ni pravnik, ni drugi pravnik, ni psiholog.

Ono što je nacionalistički režim konzervirao i čuvao makar kao privid garancije socijalne sigurnosti građana, to je demokratski režim budzašto rasprodao.

Šloser je živeo u boljim okolnostima, u povoljnijoj fazi svetskog procesa, od svoja dva manje uspešna, ali bolje školovana naslednika. Narod to na neki čudan, sasvim neškolovan, način zna. On ništa ne sanja, osim lepšeg sutrašnjeg dana, i ne vidi ono čega nema, a trebalo bi, po svemu, da ga ima. Zbog toga se na narod ne treba ljutiti niti ga treba ružiti, ako ni zbog čega drugog, onda zato što to nije demokratski.