Zašto treba ukinuti AP Vojvodinu

Žao mi je što ne mogu da pronađem nijedan ozbiljan argument za opstanak Autonomne pokrajine Vojvodine (APV) da bih pokušao da ga oborim, pa se moram baviti analizom manje vrednih stavova koje svakodnevno slušamo i čitamo putem medija. Ubeđuju nas da je APV istorijska, ekonomska, kulturna, multietnična i ko zna kakva posebna regija kojoj je nužno potrebna autonomija, federalna jedinica ili da bude nezavisna država. Pokušaću racionalno i činjenicama koje su lako proverive da pojasnim neodrživost ovog sistema neotitoističke kvazi-elite.

Istorija. (S)APV postoji od 1945. godine kao autonomna pokrajina u Titovoj SFRJ. Ono na šta se određeni krugovi pozivaju kao o „istorijskoj posebnosti Vojvodine“ jeste izvesni stepen autonomije koji su Srbi (a ne Jugosloveni, Vojvođani ili Iliri) izborili ratom 1848–1849. god. u Austrougarskoj, odnosno misli se na „Vojvodstvo Srbije i Tamiški Banat“ (koje je trajalo od 1849. do 1860. godine). Međutim, granice nisu bile ni blizu onih kakve danas ima APV, niti je sastav stanovništva bio isti, niti je stepen autonomije bio isti, niti je nju karakterisalo jugoslovenstvo/vojvođanerstvo (već naprotiv borba za život, jezik, veru i prava Srba). APV i Vojvodstvo Srbiju može da poveže samo zlonameran ili nedovoljno inteligentan čovek.

Dakle, ne postoji istorijska posebnost APV-a da bi imala autonomiju, federalnu jedinicu ili državu na osnovu toga.

Kulturna, jezička i verska posebnost. Iz današnje perspektive, prosečnom čitaocu deluje apsurdno pisati o ovoj temi. Međutim, podsetiću na Crnu Goru. Koreni njihovog modernog identiteta u osnovi nisu bili antisrpski, već „nadsrpski“. Zapravo oni su u početku (od 1945) zadojeni pričama o „hrabrijem, pametnijem, lepšem, višem“ Srbinu od ostalih Srba, a posebno od „Srbijanaca“ i Šumadinaca (kojima su predstavljani kao prljavi, nepismeni, priglupi ljudi u opancima i štrokavim šajkačama). Kada su ubedili dovoljan broj ljudi u ovu posebnost, lako je bilo reći da oni zapravo nisu Srbi, već Crnogorci koji su potpuno drugačiji od Srba. Čak izmišljaju neku srednjovekovnu istoriju (da su oni Dukljani, tj. Rimljani), proglašavaju okupaciju koju su sproveli „veljesrbi“ Nemanjići, a naročito „krvoloci“ Karađorđevići i „kolonizatori – popovi iz Šumadije“ Sa APV-om je sličan princip. Moderni Vojvođani nisu „nad-Srbi“ već „kulturni Srbi“ koji su „Evropljani i znaju i ćirilicu, i to sva slova“ (sa bilborda za vreme popisa 2011). Ne postoji nikakav jezički, verski ili kulturni idenitet Srba u APV-u koji nije krvlju utkan u srpstvo. Odnosno, ne postoji kulturni, jezički ili verski elementi kao osnov za status autonomije, federalne jedinice ili nezavisne države.

Multietičnost. APV jeste multietnička sredina, ali je to i ostatak Srbije gde živi oko 11% nacionalnih manjina. U APV-u su najbrojniji Srbi sa oko 65%, Mađari sa oko 14%, Slovaci sa oko 2,8% itd. Te manjine uživaju sva nacionalna prava (čime se ja ponosim) iako su prava naših sunarodnika u nekim od njihovih matičnih država znatno uža. Prava naših sunarodnika se do te mere krše da nemaju pravo na jezik iako su trećina stanovništva (Crna Gora), imovinu koja im je oteta (Hrvatska), status manjine iako su najbrojnija autohtona manjina (Slovenija) itd. Dakle, status nacionalnih manjina i bez APV bi u Srbiji bio isti, odnosno na zadovoljavajućem nivou, što potvrđuju izveštaji Evropske komisije. Iz ovog argumenta se može zaključiti da je autonomija u APV-u potrebna Srbima od Srba, što je apsurd. Dakle, ne stoji argument o multietničkoj posebnosti kao osnovi za status atunomije, federalne jedinice ili nezavisne države.

Ekonomija i privreda. Nijednom privredniku, ekonomisti, radniku ili poljoprivredniku ne možete dokazati da je za njega dobro da ima tri, četiri ili pet nivoa vlasti/činovnika koje mora da plaća. Nelogično je da veći pokrajinski/državni aparat, znači i efikasniju privredu i bogatije stanovništvo. Zašto novac koji se zaradi u Srbobranu, Subotici ili Zrenjaninu mora da ide u Novi Sad?

Jedini razlog je gladan partijski kadar koji, narodski rečeno „hoće 'leba bez motike“. Nije ni čudno što se u Srbiji po popisu iz ove godine najviše naseljava Novi Sad, čak 12,2% više stanovnika. Bez APV-a bismo imali manja plaćanja, poreza, taksi, nepotizma, korupcije... Na medijima se neće naći informacija da APV ima 27% stanovištva, a učestvuje sa 26% BDP-a, dok „zli i truli“ Beograd ima 23% stanovništva i učestvuje sa 40% BDP-a zemlje, ali se može naći (bez argumenata) naslov „Vojvodina radi, Beograd troši“. Svi treba da dignemo glas protiv ovakvog načina rada – Srbi, Mađari, Slovaci, Nemci, Hrvati i svi ostali. Naravno, sa izuzetkom Vojvođana (nove nacije nastale od bivših Jugoslovena) koji upravljaju ovakvim neotitoističkim sistemom, poput svinja u Orvelovoj „Životinjskoj farmi“ (Vojvođani zahvalite se DSS-u i njihovom Ustavu koji vam je ovo omogućio). Dakle, ne stoji argument o ekonomskoj ili privrednoj opravdanosti kao osnovi za status atunomije, federalne jedinice ili nezavisne države.

Regionalizacija. Regionalizacija je opcija ili mogućnost za razvoj, a ne nužnost. Naša država nije nastala spajanjem nezavisnih država da bi bila federacija ili da bi morala da ima neke regione, već je ona unitarna i nedeljiva. Razvoj lokalne samouprave je važan segment naše države koji treba da se razvija, a ukoliko će tom razvoju doprineti regioni sa određenim nadležnostima, oni treba da se uspostave. Regionalizacija nije nikakav uslov EU (statistička regionalizacija je posao statističara, a ne mera za federaciju). APV je predimenzionisana u odnosu na ostatak Srbije i ne treba da ostane ni kao region. Regioni u Srbiji bi bili poželjni samo ako ubrzaju modernizaciju opština i lokalnih uprava, smanje troškove građana i privrede i ubrzaju ekonomski razvoj, a nikako razvoj političke elite, kao što je to danas slučaj.

Na barikadama u Jarinju i Brnjaku vidimo čemu nas je dovela jedna autonomija. Vidimo i izbeglice sa KiM, spaljene manastire, crkve, prekrajanje istorije... Zato pozivam sve Srbe i sve građane Republike Srbije da dignu glas protiv skupe, neefikasne, centralizovane, nepotističke i Titove APV. Nas niko nije pitao da li je želimo, samo su rekli da su je izglasali.