Nastavnik je nekako postao smetnja koja se isprečila detetu na putu ka dobrim ocenama i koji, kada kritikuje detovo ponašanje, kvari sliku koju roditelj ima o sebi kao dobrom i uspešnom vaspitaču.

A nadasve mi se dopala izjava g. Verana da treba „slaviti život“, ne samo zato što počinje vreme slava, već i zato što sam ga zamislila kao „violinistu na krovu“ sa inkubatorom u rukama, odnosno sa inkubatorom u jednoj, a najavljenim humanitarnim respiratorom u drugoj ruci.

Na plakatu jedna ruka pokazuje simbol muškog polnog organa drugoj ruci koja ima tri raširena prsta, što je postao neformalni srpski simbol. Kako da se osećam povodom toga, s obzirom na to da sam Srbin i to u Srbiji, a ovo je film srpske filmske elite?

Danas ova fotografija više uopšte ne predstavlja osuđivanje pojedinaca. Ona je postala slika o istoriji i sećanju. Kao slika jednog kataklizmičnog istorijskog trenutka, ona je uhvatila nešto istinito što karakteriše sve istorijske trenutke.

Da u Nemačkoj ne postoji novi politički humanizam, nego samo carstvo političke nužnosti, dokaz je odnos njihovih glavaša prema srpskim žrtvama nemačke vojne neuroze i psihoze u dvadesetom veku.

Kome Pančić misli da se ruga u lice ovim nezaboravnim tekstom? Otkud mu ideja da ravnopravnost naroda može da proizvede besmislice koje ćemo poštovati i diskriminaciju pred kojom ćemo žmureti?

Pitanje o ulozi intelektualca u svetu, o njegovom pozivu i odgovornostima, u tom smislu nije neko izolovano „akademsko pitanje“, koje prvenstveno treba da pobudi interesovanje „naučne javnosti“, već pitanje koje se bitno tiče ljudskog umnog interesa.

Ovo ruženje dečjeg sveta govori nam da za specijalno vaspitanje u Srbiji nije zadužen samo Jelko Kacin. Izvan čiste politike postoji neosvojen prostor kapitalističkog sistema vrednosti, neobične aksiologije imune na dugu tradiciju.

Istina je da je Zakonom o informisanju predviđeno povlačenje države, ali je istina i da je prelazak medija u privatno vlasništvo u mnogim slučajevima doveo do velikog pada kvaliteta informisanja. Zbog svega toga je potrebno uzeti u obzir realno stanje i izbalansirati interese.

Nakon Drugog svetskog rata država je nacionalizovala imovinu dr Arčibalda Rajsa. Vila Dobro polje je postala dečiji dispanzer, a zatim su se 1963. godine u nju uselili stanari. Objekat je danas zaštićeno kulturno dobro grada Beograda