U Hrvatskoj, zakon uopšte ne dozvoljava postojanje privatnih univerziteta. Ustav i Zakon o visokom obrazovanju u Srbiji predviđaju potpunu ravnopravnost privatnih i državnih univerziteta. No, veliko je pitanje da li ta ravnopravnost postoji u praksi.

Sama činjenica da se u Hrvatskoj ćirilica ne može potkrasti ni u benignoj „ćiriličnoj“ pesmi, a da srpskim građanistima, osim možda u ponekom pojedinačnom slučaju teške krize identiteta, ni u ludilu ne može potkrasti neka ćirilična publikacija, pokazuje da tu ipak nešto „nije u redu“.

Drugi rat okončan je pobedom saveznika. Iz te činjenice pobednici su za sebe prisvojili sva prava, pretvarajući ih u običajna. Među njima i pravo da pišu istoriju i kontrolišu prošlost, a naročito tuđu i posebno prošlost poraženih.

Reč je upravo o «E-novinama». Time je «druga Srbija» dobila glasilo u kojem se bez ikakvih kočnica konačno može govoriti sve što se prohte.

Umesto konkretne pomoći, svaki put kada ih političari počaste hrpom lepih obećanja, roditelji mogu da se nadaju samo novom poskupljenju pelena, buduće majke još težem pronalaženjenju posla, a očevi sve višim tarifama za prisistvovanje porođaju.

Gde se izgubila kritika i protest mladih? Strah pred budućnošću obeshrabrio je celu jednu generaciju. Ali, treba li čovek da se čudi studentima čije se ambicije svode isključivo na novac i sigurnost?