Mario Kalik piše, u svom poslednjem odgovoru u ovoj polemici između mene, njega, a sada i Ivana Selimbegovića, da nije hvalio politiku Slobodana Miloševića, već da je kritikovao neutemeljene kritike Miloševićeve politike.

Moralna otupelost i gotovo neverovatna ravnodušnost pred gotovo svakodnevnim slikama nasilja i brutalnog maltretiranja učenika u našim školama postaju alarmantni.

Uticaj engleskog jezika i kulture i njegovo ustoličenje kao lingua franca modernog doba je primetan u celom svetu i nema tog jezika na planeti koji se trenutno ne bori da sačuva integritet i suverenitet svog jezika koji sa sobom nosi i zaštitu kulturnog identiteta jednog naroda.

Isprva sam bila u nedoumici da li da išta napišem, te sam se, kao i sam Antonić, nosila mišlju da od tog poduhvata odustanem, jer pored zgodnog publiciteta koji je prikaz svakako doneo knjizi, u njemu nisam pronašla ništa provokativno sem niza strateškog izostavljanja teza, podataka, razrada i imena.

U našoj javnosti preovlađuje mišljenje da su strast za zastupanje političkih ideja i odanost osnovnim demokratskim načelima suvišni i necelishodni, štetni i nepotrebni, i da samim tim unose nepotrebne emocije i obzire.

(komentar na tekst Vladana Milanka “Apokalipsa zauvek”)

Milanko započinje svoj tekst navođenjem jednog „simptomatičnog“ mesta iz nedeljnika „Pečat“. Po njemu, glavni urednik tog nedeljnika pokušava na tom mestu da oslobodi Slobodana Miloševića odgovornosti za „zločine Mladića i Karadžića“.

Reč je, naravno, o Marku Vidojkoviću, koji, potpomognut nevladinim sektorom, raznim fondacijama, moćnim medijima (pre svih B92) i zaplašenim proučavaocima književnosti zamalo nije nominovan za Ninovu nagradu. Razum je tada ipak prevladao.

Iako marksizam nije izmislio opoziciju istina-neistina, kod Milenkovića ova opozicija treba da se napusti ukoliko želimo da se oslobodimo kolektivističkog, “supstancijalnog” načina mišljenja.